KBC Bežanijska kosa

  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Malo zabave


Aforizmi II Deo

E-mail Print PDF

 

  1. Zbirka---------------- EPRUVETO, SREĆAN 8. MART
  2. Zbirka--- -------------- NEMAČKI GRAFITI
  3. Zbirka--- ------------ POEZIJA
  4. Antonije Pušić -------- JEDNA PLANINA, DVE PESME
  5. Radoje Domanović--- DANGA
  6. Radoje Domanović--- VOĐA
  7. Radoje Domanović--- MODERNI USTANAK
  8. Radoje Domanović--- ZDRAVO, ZDRAVO
  9. Radoje Domanović--- ŠTA BI BILO
  10. Pjer Križanić --------- DA VAM SE PREDSTAVIM
  11. Zuho Džumhur --------- VISOKA ŠKOLA MARIFETLUKA
  12. Konstantin Janius------- DAN SLOBODE
  13. Anton Pavlović Čehov-POMRAČENJE MESECA
  14. Jovan Sterija Popović--RODOLJUBCI

 

EPRUVETO, SREĆAN 8. MART!

Ako vam cigla padne na glavu, nije strašno. Jedna cigla manje-više!
Lepo vaspitan čačka nos samo u biranom društvu.
Moderna kletva:
DABOGDA TE MAJKA TRAŽILA GAJGEROVIM BROJAČEM.
I ja bih se oženio, ali mi je tašta nerotkinja!
Ne znam koja je prednost ćelavih ljudi, ali je očigledna!
Najviše ljudi umire u krevetu, a najmanje na železničkim šinama.
Naravoučenije: spavajte na šinama!
Sve je teže i teže. Ja takođe!
Život je TOVIŽ ako ti ide naopačke!
Vrhunac gluposti je posaditi čvarak i čekati da nikne prase!
Cvrčak je bolji od mrava. Naročito sa senfom.
Laž ćeš najlakše da progutaš ako si pre toga zbog istine izgubio zube!
Porazno je kada ti devojka kaže da si glup, poraznije je kada ukapiraš da to i jesi, a najporaznije je kada se setiš da te je i mama volela samo praznicima.
Rasejanost je kada nešto moraš da napišeš dva puta da ne bi zaboravio.
Rasejanost je kada nešto moraš da napišeš dva puta da ne bi zaboravio.
Najstrpljiviji je onaj ko konfetama briše guzu!
Gorim od želje da siđem sa lomače!
Običnog čoveka ne zanima politika. Ni politiku ne zanima običan čovek.
DABOGDA TE SILOVAO VAGON ŽITA! ZRNO PO ZRNO!
Razlika između kajsije i krokodila je u tome što se kajsija završava na AJSIJA, a krokodil na ROKODIL!
Burek je bolji od žene jer ne vrišti dok ga sečeš.
Ako skačete sa visine od 5000 metara, a nemate padobran - budite pažljivi. Lako vam se može desiti da poginete!
Svuda pođi, uvek sebi dođi!
Sličnost između slona i paradajza je u tome što su oba crvena osim slona.
Da nije pronađen točak, biciklisti bi se trkali tako što bi nosili bicikle.
Ukrštanjem slona i papagaja dobijaju se mrlje od papagaja!
Pozivam sve vegetarijance na žurku u baštu. Tati se pokvarila kosilica!
Pametniji popušta, reče vo i uđe u klanicu!
Voda je mokra zato što se ribe znoje.
Zašto kiša pada, kada može da siđe niz stepenice?
Opustite se: gulite kraste uz ozbiljnu muziku!
Najlepša ljubavna izjava:
BAŠ TI ZAVIDIM ŠTO SI SA MNOM!
Subjekat traži objekat radi glagola!
Mladići se za devojkama okreću na ulici zato što je lepota prolazna.
Feministkinje umesto jela sole pamet.
Lekari nemaju poverenja u svoje zdravlje. Svaki dan idu u bolnicu.
Prva žena u svemiru bila je Lajka!
Idealni grafit za Severni pol:
STAVI OVDE SVOJ MALI PRST, I ZEMLJA ĆE SE OKRETATI OKO NJEGA!!!
Najbolji čovekov prijatelj je drugi čovek koji gleda svoja posla.
Ako uopšte postojim, najsumnjičaviji sam ja!
Vrhunac zaljubljenosti je kada voliš i buba-švabe samo zato što žive u njenom stanu.
Sreća u nesreći je kada ti neko izmakne električnu stolicu!
Ne sviđaju mi se Rubensova platna. Skupljaju se posle pranja.
Glupo je nositi automobilsku gumu na vrh glave. Pogotovo ako nije skinuta sa automobila.
Ako vas žena pobeđuje u tenisu, promenite sport. Ali, ako vas žena pobeđuje u boksu, promenite ženu!
Izgubio sam sat. Pošteni nalazač dobiće deset minuta!
Devojka mojih snova je lepa i nežna kao ružin pupoljak. I pametna skoro isto toliko!
Pre odlaska u krevet obrij se sekirom, i spavaćeš kao zaklan!
Ako vam se ukočio vrat jer ste držali raskopčanu košulju, ne znači da će vam se ukočiti nešto drugo ako držite raskopčan šlic!
Ne budite sujeverni - to donosi nesreću!
Nesreća u nesreći je kada vam sat padne pod valjak, a nalazi vam se na ruci!
U parku nije preporučljivo piškiti na cveće. Naročito ako to činite kroz pantalone!
Kada se insistira na činjenici da je lopta okrugla, rađa se opravdana sumnja da se stvar napumpava.
Znak pitanja iz profila izgleda kao znak uzvika.
Osmeh je jedna kriva linija koja može da ispravi mnoge stvari.
Med je najbolje sredstvo za brzo mršavljenje. Pod uslovom da ga uzimaš direktno iz košnice!
Za lepe pankerske zube grickajte burek s petardama!
Časovnik koji stoji je najtačniji. Dva puta dnevno pokazuje tačno vreme.
Infarkt, ma kakav da je, od srca je!
Ja ne idem na more - hoćeš sa mnom?
Da nisam smotan - gde bi mi bio kraj?
Sutra neću biti ovde. Biću van sebe.
Ako vam devojka srče dok jede supu u restoranu, podrigujte i to se uopšte neće primetiti!
Kad ja tamo, a ono međutim!
Ne naginji se kroz prozor! Pašćeš nekome na pamet!
Ide Mile Lajkovačkom prugom!
TUUUUUU! TUUUUUU!
Išo Mile Lajkovačkom prugom!
Menjam sobnu lampu za dvosobnu!
Ne veruj ženi koja laže!
Razlika između prevarene žene i bumeranga je u tome što bumerang ne moraš da lažeš da bi ti se vratio.
Ne smeta mi što imam veliki nos, već što se to vidi!
Pravi čovekoljubac radi kao diverzant u fabrici prezervativa - buši ih jedan po jedan!
Gde je ono vreme kada je seks bio prljav, a vazduh čist!?
Pametna devojka prezire: jeftin seks, jeftina pića i jeftina kola.
Pametan mladić prezire: jeftina pića, jeftina kola i pametne devojke!
Kad god viknem "Pivo!", dođe kelner.
Kad viknem "Kelner!", opet dođe kelner.
Izem ti naše pivo!
Vrištaću ako ništa ne pokušaš!
Žene više vole pesnike nego poeziju.
I muškarci više vole kuvarice nego kolače.
Ako praviš posao stoleća računaj da ćeš prve rezultate dobiti već za 100 godina.
U demokratskom društvu možete da se žalite na smrtnu kaznu.
Rok za podnošenje žalbe je 15 dana po izvršenju presude.
Ćuti!
I prenesi dalje!
Najbolje sobe sa pogledom na more nalaze se u podmornicama!
Ako je tačno da pametniji popušta, moj je sve pametniji!
Najpametniji muškarac se još nije rodio jer pametne žene koriste kontraceptivna sredstva!
Izgubljena tašta. Nalazaču sledi šamar.
Gazite mrave! I oni bi gazili vas kada bi mogli!
O neznanom junaku se ništa ne zna. Čak ni da li je bio hrabar.
Za impotentnog muškarca gravitacija je škakljiva tema.
Zašto muškarci misle da smo mi žene sumnjičave?
Sumnjivo mi je to!
Kupujte uvek cipele koje su dva broja manje - da samo znate kakav je merak kada ih skinete!
Najstidljiviji je Mesec - već nekoliko milijardi godina se vrti oko Zemlje, a nikako da joj priđe!
Živim da bih jeo, jedem da bih punio kanalizaciju, a drugi je prazne da bi mogli da žive!
Kada mladić i devojka kažu jedno drugom "voleću te do smrti" oboje misle na mladićevu smrt!
Struja je imenica ženskog roda koja ne podnosi pipanje!
Omiljeni ženski epski stih:
Mili bože uda velikoga!
Imam veoma lepu, izuzetno pametnu i vrlo bogatu devojku.
Jedini problem je što moram stalno da pazim da se ne sretnu!
Mnoge žene, kada bi mogle, promenile bi nešto u svom izgledu.
Mnogi muškarci, kada bi mogli, promenili bi svoje žene.
Devica Marija je zgrešila samo sa Bogom. Bog joj je to oprostio!
Da li dželat koji izvrši samoubistvo zloupotrebljava svoju dužnost!?
Spontani abortus je prvi javni protest mlade generacije!
Ne slušajte besplatne savete! Mogu skupo da vas koštaju!
Radi mira u kući srušili smo je do temelja!
Egoista je onaj koji više misli na sebe nego na mene!
Moj pradeda je doživeo 100 godina zahvaljujući pečurkama. Nije ih jeo!
Jednoj ženi treba 20 godina da od sina napravi muškarca, a drugoj samo 20 minuta da od njega napravi budalu!
Petao mora rano da kukuriče jer kad kokoške ustanu ne može da dođe do reči!
Padobranci, ako želite da vas prilikom desanta ne pogodi nijedan metak spuštajte se u tenkovima!
Posle mene potop! - rekoh i otkopčah šlic.
MRZM SMGLSNK!!!
Svi veliki diktatori imali su peticu iz vladanja!
Devojko, kad vidiš muškarca koji nosi štikle, razmisli dobro gde mu fali tih nekoliko santimetara.
Ljubavi, tvoje oči su kao dva planinska jezera.
Dozvoli mi da u njima operem svoje noge.
Žene su kao vino - što su starije sve više liče na bure.
Optimista veruje da ćemo kroz nekoliko godina jesti šljunak, a pesimista misli da ga neće biti dovoljno za sve.
Probudi se, vreme je da popiješ pilulu za spavanje!
Ljudi pišu po zidovima da ne bi došli u situaciju da pogaze ono što su napisali!
Pametniji nikad ne može da popusti koliko glup može da zategne.
Demokratija - to je kada možeš slobodno da se krećeš gradom i da gledaš kako drugi lepo žive.
Iglu u plastu sena najlakše ćete pronaći ako zapalite seno!
Književni prevodi su kao žene; ako su verni nisu lepi, ako su lepi nisu verni.
Zar moram sto puta da ti ponavljam? - reče centimetar metru.
Da bi imali stanove "boli glava", potrebno je samo da kupite niske lustere.
Muve su najbolji novinari - odmah otkriju kad nešto zasmrdi.
Volim Platona, ali mi je seks još draži!
Rekoh: NEKA BUDE SVETLOST!
Pritisnuh prekidač i - BI SVETLOST!
I šta sad da mislim o sebi!?
Da li je tačno da se mrak širi brzinom svetlosti?
Sudbina - to je kada te zgazi tramvaj na poslednjem spratu "Beograđanke", a ti nemaš pojas za spasavanje!
U zdravom telu zdrava pantljičara!
Ne kupujte kasete japanske grupe TDK. Ništa se ne čuje!
Bog je stvorio žene u petak. U ponedeljak je stvorio kokoške, u utorak ćurke, u sredu patke, u četvrtak guske, a u petak mu je ponestalo perja!
Potrčao je u susret tramvaju. Tramvaj ga nije prepoznao!
Ako i posle upotrebe kondoma devojka ostane trudna, detetu treba dati ime Hudini!
Ima nešto srpsko u državi Danskoj!
Kaži zašto me ostavi!? HIV POZITIVNA
Prodajemo Stradivarijevu violinu. Novu!
Ako te pojuri pas ti mu baci novine. Dok ih on pročita bićeš već daleko!
Beograd je rođen u znaku TERAZIJA!
Govori srpski da te ceo svet bombarduje.
Ponekad, dok gledam svog sina kajem se što tada nisam imao sitno za kondom!
Biti debeo - to je kada na lift umesto nosivosti stave tvoje ime!
Da li je Homerova ulica slepa ulica?

 

NEMAČKI GRAFITI

Izbor i prevod: Života Filipović
Biblioteka pana Dušickog, Beograd 1989.


Jedina solucija je revolucija.
Pomažite policiji - batinajte sami sebe!
"Jebeš vojsku", rekoše muškarci, i obukoše žene u uniforme.
I drugi leže u lancima, ali bar zveckaju njima.
Misliti crveno, glasati za zeleno, gledati belo, raditi na crno.
Birokrate svih zemalja, podnesite molbu za ujedinjenje!
Jedite govna - nemoguće je da milioni muva greše!
Boriti se za mir zvuči isto kao jebati se za nevinost.
Ko se ne kreće, ne oseća svoje lance.
Oni imaju moć. Ali mi imamo noć.
Nemaš šansu - iskoristi je!
Bolje nezaposlene vojske nego vojske nezaposlenih.
Jedite više pasulja! Saveznoj Republici potreban je gas.
Cvet šeta livadom, ugleda divnog čoveka i otkine mu glavu.
Sloboda je kip u njujorškoj luci.
Deco, kupujte češljeve, dolaze vašljiva vremena.
Na sve strane policija - osećam se tako nebezbedno.
Znaš li da hrišćanstvo ne uspeva već dve hiljade godina, a komunizam tek stotinu?
Gospode, ne opraštaj im, jer dobro znaju šta rade!
Ne pravi paniku na Titaniku!
Ne gazite travu - pušite je!
Čovek se od životinja razlikuje svojim nečoveštvom.
Mesec je ne samo manji od Zemlje već i znatno dalji.
Učešće u ratu vojniku nudi besplatan smeštaj i ishranu, sigurno radno mesto, a obično ga ne košta ništa do života.
Neki ministri prosvete su tako crni da i u podrumu bacaju senku.
Ovako lep oktobarski dan nismo imali celog avgusta.
Stranci napolje! Hoćemo opet sami da praznimo svoje kante za đubre.
Kad sam bio mali govorili su da bilo ko može postati kancelar. Bilo ko je postao kancelar.
Tamo gde lete golubovi mira, spomenici su posrani.
Izgubili smo rat, nadajmo se da ga nikad nećemo naći.
U ušima nam tutnji gromki korak miliona što hodaju na vrhovima prstiju.
Štedite suzavac, plakaćemo i bez njega!
Biciklisti svih zemalja ujedinite se. Nemate šta da izgubite do svojih lanaca.
Dok smo slobodni da sanjamo, sanjaćemo da smo slobodni.
Najbolje kupi konopac i pucaj u sebe tamo gde je voda najdublja.
Vlada štedi - dvadeset ministara dele jedan mozak.
Bolje prirodna glupost nego veštačka inteligencija.
Cepajte drva umesto atoma.
Volim političare na izbornim plakatima - mogu se premeštati, ćute i lako se uklanjaju.
Vojska je samo šala. Šalu na stranu!
Bolje prljave gaće nego čista uniforma.
Kiseonik je pronađen tek 1874. Nije utvrđeno kako su ljudi disali pre toga.
Ne slušaj narodnjake. Umri prirodnom smrću.
Ako budeš gledao u ogledalo puna dva sata videćeš imbecila, jer stvarno treba da budeš imbecil da bi gledao dva sata u ogledalo.
Probudite se sa osmehom na licu - spavajte sa ofingerom u ustima.
Ako gurnete ruku u čašu sumporne kiseline, primetićete da čaša nema dno.
Nikad ne raspravljaj sa frizerom o politici.
Ako ste u WC-u nemojte ništa da radite navrat, nanos i na svoju ruku.
Kad ugleda ženu, muškarac postane lovac. Kad ulovi ženu, muškarac postane plen.
Panduri su kao prostitutke. Stoje na ćošku, a porodicu je sramota.
Ako strašno brzo pišete, onda možete da opišete kako je to kad vas gazi valjak.
Poštovani gosti, dodatna ćebad je u ormanu u vašoj sobi. Ako vam i dalje bude hladno, pozovite sobaricu. (uprava hotela)
Da smo se drukčije sreli, bilo bi ranije sve.
Sine, nemoj da ljuljaš baku. Nije se zato obesila.
Pravog muškarca nećete videti da pegla i pere - on to završi pre nego što se njegova žena probudi.
Dajem se. (Ines)
Poželi nešto večeras. Možda se čudo dosađuje.
Lako ćete u porodilištu prepoznati vašu bebu: ona se ukakila dok su se tuđe usrale.
Devojke vole mladiće zato što ih to ispunjava.
Najbolji način da sakriješ bubuljice na licu je da izađeš na ulicu go.
Smeh je zarazna bolest koja se prenosi dobrim vicem.
Ne moraš da budeš lud da bi išao u Zemunsku gimnaziju, ali tako je lakše.
Lakše je ući u istoriju nego u autobus GSB-a.
Jao, koliko je ovde ljudi. Koji li sam ja??!
Muškarci se dele na neodgovarajuće, zauzete i nedostižne.
Beograde, čekaj me, vratiću se. (zid u ulici Zmaja od Noćaja 3)
Kakva hrana! Sva sreća što je nismo zgazili. (menza u "Loli")
Znak rak. Podznak tumor.
Strangers in the night, AIDS in the morning.
Imaš sidu, vrati rak. (Dorćol - ulaz u zgradu)
Ne brišite noseve stolnjacima. Čemu vam služe rukavi? (iz jedne kafane u Beogradu)
Radi od otvaranja do zatvaranja. (menza u "Tesli")
Ovde su se usrale i delije. A GROBARI ručali! (WC na ETF-u)
Danas ne vraćamo kusur (ceduljica na trafici na Trgu Republike)
Pazi, antigravitacija!!! (lift u Braće Jerkovića)
Čekajući Godoa. Bolje i njega nego Anu! (iz Beketove knjige uzete iz biblioteke)
Uđi, nemoj da se izuvaš!!! (BUS 75)
Dugme za samouništenje u slučaju zaglavljenja (pored dugmeta za uzbunu u jednom liftu)
Ne perite čarape u supi - pustiće boju na rezance.
Momka koji ponedeljkom nosi bele, sredom sive, a subotom crne čarape, prijatelji posećuju samo nedeljom jer znaju da samo subotom pere čarape.
Maler je kad dođeš na plažu, a ona puna ljudi.
Veći maler je kad skineš pantalone i primetiš da nisi poneo kupaće gaće.
Najveći maler je kad shvatiš da uopšte nisi na plaži već na stanici 65-ice.
Pokvario mi se peščani sat. Ide tri zrnca u nazad.
Crnogorsko udvaranje: Ja se tebi sviđam, a ti meni?
Prijatelj služi da kada ti je loš dan odeš i pokvariš i njemu dan.
Zalagao se za mir. Založio je ceo narod.
Bili smo u Budimpešti pet dana. Dobra ekskurzija.
Bili smo u Budimpešti četiri noći. Odlična ekskurzija
Kašikaru sam lako bacio, sa viljuškarom je bilo teže.
Imao sam nesrećan slučaj u porodici. Rodila mi se sestra.
Video sam Pikasov autoportret. Bože, na šta je taj ličio.
Ako neko zaliva cveće praznom kantom, to ne mora da znaci da je on lud, već da je cveće veštačko.
Bila je kao boginja. Svi su je preležali.
Seminar o putovanju kroz vreme biće održan prekjuče.
Skr. je skr. za skr.
Ako vam ide suviše lako, pogledajte bolje. Možda vam ide nizbrdo.
Ako nemate para za televizor, kupite poster. Jeftinije je, samo se slabije čuje.
Ako vas žena pobeđuje u tenisu, promenite sport. Ako vas žena pobeđuje u boksu, promenite ženu.
Bog je stvorio čoveka jer mu je bilo dosadno.
Ženu je stvorio jer je čoveku bilo dosadno.
Sada: žene dosađuju muškarcima, muškarci ženama, a svi zajedno Bogu.
Naravoučenije: kada ti je dosadno ređaj pasijans.
Mora da ste birali pogrešan broj. Mi uopšte nemamo telefon.
Hranite decu belim lukom. Lakše ćete ih naći u mraku.
Naš vazduh ima jednu prednost: vidimo šta dišemo!
Ne smeta mi što sanjam na engleskom, ali me nerviraju nemački titlovi.
Žena, kako to gordo zvoca.
Svaka porodica bi trebala da ima troje dece. Ako se desi da jedno bude genije, drugo dvoje bi moglo da ga izdržava.
Kad god odem na proslavu godišnjice mature ustanovim da su se moji školski drugovi tako ugojili i oćelavili, da me jedva prepoznaju.
Preko oglasa je tražio ženu. Stotine ljudi se javilo sa molbom: uzmite moju!
Perite čarape i noge ce vam duže trajati.
Perite noge i čarape ce vam duže trajati.
Perite i noge i čarape i prijatelji ce vam duže trajati.
Možda ženama mozak i nije slaba tačka... Ali je ipak tačka.
Neka vam je laka crna žena.
Šta ima četiri noge i ruku? Srećni pitbul.
Ako muž ženi otvara vrata od kola, ili su mu nova kola ili mu je nova žena.
Bolje ispasti glup nego iz autobusa.

 

 

POEZIJA

JUTUTUNSKA JUHAHAHA

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.
Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.
Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.
A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!
U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!
Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.
A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?
Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!
Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
Jovan Jovanović Zmaj (1865)

USTAVNO-USPAVNA PESMA

(Peva se - ne pevala se - u Beogradu)
Buji, paji, čedo drago, Srbijice mala,
Dosta si se naznojila, dosta naigrala,
Ko potočić tiho šušti Dunav, Drina, Sava,
Samo tiho, samo tiho, naše čedo spava!
Kroz oblake razderane bled se mesec skita,
Kroz prozor nam proviruje, za zlu decu pita.
Dobra deca već su legla, rču ko na javi,
Ljulju, ljulju, čedo drago, pokrij se po glavi.
Uranili kao vešci klapci nevaljani,
Ziparaju prije zore Prusi, Talijani,
I komšija tvoj je usto, pa se nešto brani,
Oh, ne znaju kako j' slatko spavat natenani!
Ps! Polako, puške, topi, i vi burni ljudi,
Nek vam srce lakše bije u ti' vreli' grudi';
Polagano, ti Evropo, celi svete ludi,
Samo tiho, da se čedo iz sna ne probudi!
Otvaraju s', obijaju s' budućnosti dveri!
Narodi se utrkuju kao gorske zveri,
Otimaju s', navaljuju, ko će proći prvi, -
Buji, paji, čedo drago, Dušanova krvi!
Jovan Jovanović Zmaj (1866)

SRPSKO VREME

Još nije vreme.
Još nije vreme.
Još nije vreme.
Još nije vreme.
E, sad je dockan!
Jovan Jovanović Zmaj

NUDE BOSNU

Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji,
U zanosu, vajnu, poznu,
Nešto im se "srca kosnu"
Pa nam nude već i Bosnu.
A kakvu nam nude Bosnu?
Nekad rodnu i ponosnu,
Sada nam je nude trošnu,
Isceđenu, jadnu, posnu,
Jadonosnu i žalosnu,
Taku nama nude Bosnu.
Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji.
A pošto nam nude Bosnu?
Za tu jadnu "svoju" Bosnu
- Da l po javi, ili po snu -
Šumadiju ištu rosnu
I Krajinu rodnu, groznu,
Svu Srbiju svojegosnu,
Da se malo po njoj voznu,
Po to nama nude Bosnu.
Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji.
A zašto nam nude Bosnu?
Bosnu okupacioznu,
Bosnu kobnu, dubioznu,
Bosnu neaneksioznu,
Zašto nama nude Bosnu.
Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji.
Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji.
Zato nama nude Bosnu
Što im vojska tamo ljosnu,
Zato nama nude Bosnu.
Prijatelji,
Vijatelji,
Prijatelji,
Brijatelji.
Laza Kostić (1882)


Tokom 1882. godine Laza Kostić je bio saradnik beogradskog šaljivog lista Brka, bliskog tada opozicionoj liberalnoj stranci. U sedam od prvih dvanaest brojeva lista Kostić je pod pseudonimom Brkić objavljivao pesme koje su se nalazile na mestu uvodnog članka.
Pesma Nude Bosnu objavljena je u četvrtom broju. U to vreme (leto 1882), naprednjačka vlada Milana Piroćanca pokušavala je da spreči očekivanu austrijsku aneksiju Bosne i Hercegovine.Piroćančeva ideja je bila da Habzburška monarhija ustupi Bosnu Srbiji. Za uzvrat bi, međutim, Srbija imala da sa Austrijom sklopi vojni i carinski savez, kojim bi Austrija trajno "privezala Srbiju uza se" (pominjana je i novčana naknada troškova koje je Austrija imala oko uređenja Bosne). Ovakve planove podupirali su pojedini austrijski i ugarski političari, uznemireni pobunama protiv okupacionih vlasti, koje su te godine izbile u Bosni i Hercegovini. Sve te kombinacije su pale u vodu još istog leta. Ostala je samo pesma...

SRBIN U RAJU

Umre jedan Srbin, ne zna se od čega,
Ali Gospod primi u naselja njega,
I reče mu Gospod: "O ljubezni sine!
Dospeo si, evo, u rajske visine."
"Evo ovde ima blaga svakojaka,
I učenih ljudi, i dobrih junaka
Tu su našli mira i naslade sebi,
Tu će rajska sladost pristati i tebi.
Nek' te, dakle, briga i tuga ne guši,
No slobodno išti što ti drago duši."
A Srbin će njemu: "O, Gospode jaki!
Ja bih željno isk'o novina ma kaki',
U kojima piše šta sad dole rade,
Kakve nove spletke pred izbore grade?"
Okrete se Gospod anđelima redom,
I zatrese tužno svojom glavom sedom:
"Podajte mu, - reče - a šta drugo znamo?
Ta to jedan Srbin i razume samo!"
Vojislav Ilić (1890)

NAŠI DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Vladislav Petković Dis (1910)
Dokad će ovo, zna li iko?
Koje ovo, Tanasko, brka ti?
Ovo ti je ovo.
Ovo nema drugoga imena.
Ovome će doakat samo ovo.
Da mi je neko pričo
da će ovo ovoliko,
ne big vjerovo ni ovo.
Sve mi je ovo od ovoga.
Od ovoga mi zubi popadaše.
Ovo će nadživjeti samo ovo.
Taman nek je ovo ovako,
samo nek se ovo ne mijenja,
višega zla ne želim ni ovome.
Matija Bećković (Bez niđe nikoga)
Da nas ima -
Kao što nas nema,
Da možemo -
Ko što ne možemo,
Da hoćemo -
Kao što nećemo,
Da sve nije -
Onako kako je,
Da je dao Bog -
Kao što nije,
Pa da jesmo -
Kao što nijesmo,
I da nije bilo -
Kao što je,
I da oće biti -
Ko što neće,
Tako bi se nanovo rodili,
Ime i crn obraz osvetlali!
Matija Bećković (Lelek mene)

POTPIS*

(odlomci)
Imaše Tomelja Nuškov potpis,
valjo je krvi ljucke.
Takoga potpisa nije majka rađala.
Nije mu to imalo po kome doć,
nit ga je imao ko naučit do Bog,
niti ko drugi to čoeku može dat.
Još da je bio đe drugo,
da imaše ljepše ime
i uglednije bezime,
da je umio pisat
ko što se potpisivo,
da mi bijasmo sprema toga potpisa
i da ga iko u sretnji svijet viđe -
drukčije bi gledali i na nas,
ne bi taki potpis čamio u planinu,
no bi ne sve odovle izveo.
Svi smo se mogli za njega uvatit.
A mogo je stajat ispod Deset Božjih zapovijesti
da ne znaš koje je od kojega jače!
Pričo mi je Đureza
da mu je pričo Đukan,
kome se klela Dokna Pavića Penjaića
(a Pavić Penjaić bio čuveni Penjaić),
bio se Tomelja potpiso na molbu,
a prije će biti na žalbu,
nekakome ništočinji iz Morače
i koliko sjutra - stigo mu odgovor!
Tade su ga zvali na Cetinje
da ništa ne radi no da im se potpisuje.
(...)
Grija je što nije imo kake vlasti,
da se ima ispod čega potpisat,
nako ispod golijeg i ostruganijeg nebesa.
A da je bio đe drugo,
mogo je prodavati jedan po jedan
i živjeti bolje no pojedan!
(...)
Da umiju samo da ga pušte
da se barem na pare potpiše. (...)
Vrijeđele bi im više no ovako,
svak bi to volio imat i zagledat,
i ne bi se lako od njig odvajo!
(...)
Viko je vrletni Lazar Sočica,
čiju je smrt objavilo veliko manastirsko zvono:
Da imam šćer, dao bi je Tomelji Nuškovu,
pa da ništa ne radi
no da se potpisuje đe ja oću
i pretura s palca na palac!
Mali smo mi za onaki potpis.
Nama to i ne treba,
a grdni je jazuk da propane.
Neđe plaču za onakijem potpisom.
E to svijet bogati cijeni.
Vidovni je od svake slike,
uočljivi od svakog štambilja.
Valjo bi im više nego išto,
to jedino, prilikom, nemaju -
a Tomelja Nuškov vazda dokon
mogo bi im sve ispotpisivat!
(...)
Matija Bećković
Nije trokapić,
no četvorolični pripuz.
Prvo je nastavio smoljavu bjelajicu,
pa preko nje korotnu crnogorsku kapu,
pa na nju fes,
na fes šajkaču,
na šajkaču šubaru,
na šubaru šenšir,
a na šenšir - šlem.
Pa kako ko prolazi,
on ga pozdravlja i presamićuje se.
Po pet kapa ima u vazduhu,
a na glavi onu koja treba.
Niko mu ne zna šta misli
i od kojijeg je,
neprevaren pod svim carevima!
Matija Bećković (Psoglav)

DOK DECA NE NARASTU

Miloš ubi Pavla
Na putu za grad
Jer je Pavle ubio Lazara
Prošle godine
Kad se saznalo
Da je Lazar ubio Tomislava
Za koga se pričalo
Da je ubio Vladimira
Koji je
Dokazano
Ubio Todora
Optuženog za ubistvo Vojina
Odbeglog s robije
Zbog ubistva Luke.
Dok su pratili Pavla
Po kiši koja se ne pamti
Ubi grom Miloša
Ispod drveta i kišobrana.
I sad je mir u selu
Dok deca ne narastu.
Dušan Kovačević

SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji
Srbija je na robiji.
Leže Srbi u kafani
što pijani što zaklani.
Leže Srbi ukraj druma,
iz glava im nikla šuma.
A iz svake srpske glave
teku mutne tri Morave.
Srpskog vođu Karađorđa
ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
dignuti su spomenici.
Sad se svaki Srbin bije
sa dve svoje istorije.
Srbin samo iz inata
sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin sav se sneveseli:
Prazno mu u rodnoj kući -
ne može se ni skim tući.
Žao mu je brata, svega
a dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
uzme štranjku - obesi se.
Sve su srpske oranice
same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje.
Leti jato crnih ptica
preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete -
Pošli Srbi da se svete
Petar Pajić

PESNICI BITANGE

Pogorelci, mrtvi, izbeglice,
Pijte sudbu iz krvave česme,
Čujte refren pesnika-bitangi:
Vi ginite - mi pišemo pesme.
Koji od njih zbilja beše žrtva?
Koji od njih oslepe nad jamom?
Radije su podgrevali mržnju
I pesmuljke rimovali kamom.
Njihov uzdah iz junačkih grudi:
Hrabre ode volovskom pečenju!
Čekali su mrtvih milione -
Da pevaju tad o vaskresenju!
Njima živi računicu kvare!
Stid ih jede što je mrtvih malo!
U grobnice koje su kopali
Sad im žao što je malo stalo!
A hteli su Srbe da zadive:
Nebesnici oru vasionu!
Nebesnici pustoš posejali
Da podare sreću nacionu!
Napraviše novo Mrtvo more
Podanici Stradije i Dange,
Mislili su da su ponos rodu -
A samo su pesnici-bitange.
Pravi Srbin plod božanski slavi!
Kada Srbi Srpkinje pooru
I poseju seme za sinove -
Tad ne kolju sina ni zlotvoru.
Podvi rep i šiju lažni pesnik!
Pobegoše ko poslednje strine,
Da se nađe bar jedna bitanga
Za svoj srpski poraz da pogine!
Gde su sada pisci "remek-dela"?
Gde su sada te pesničke pičke
Što su lili reči u kuršume
I sricali pesme nacističke?!
Rastko Zakić
Da se pitam, ja bih
Betoniro travu
I ofarbo tamno braon
Svaku vodu plavu.
Nekako bih probušio
Tanki sloj ozona,
A Zemlju bih zaštitio
Kesom od najlona.
Da se pitam, ja bih
Posjeko sve šume
I za ukras postavio
Od traktora gume.
Kiselinom ja bih
Zemlju navodnjavo,
A djecu bih svakog dana
Rengenom slikavo.
Da se pitam, nasred grada
Ložio bih kazan;
Svako bi mi jeo, zna se,
Ručak jednobrazan.
Praznikom bih instaliro
Oko glave lovor
I narodu održao
Slijedeći govor:
Beton, beton, samo beton,
Beton nama treba,
Jer iz trave opasno nas
Ljuta zmija vreba.

 

Antonije Pušić (Rambo Amadeus)

JEDNA PLANINA, DVE PESME


SA JELICE

Sa Jelice vila zove,
      ej, haj, hoj,
dragačevske sokolove,
      joj, rado, joj!
"Kupite se sa svih strana,
      ej, haj, hoj,
u redove partizana,
      joj, rado, joj!
Petokrake udarite,
      ej, haj, hoj,
druga Tita pozdravite,
      joj, rado, joj!"
Izvor: "Gradac", časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 34, Čačak, maj-juni 1980 - Dve narodne pesme o Titu

NA PLANINI, NA JELICI

Na planini, na Jelici,
Sastali se svi četnici.
Sastali se, pa govore,
Petokraku da obore.
Petokraku, jer ne valja,
Ona neće Petra kralja.
Ona ne da srpskom rodu
Ljudska prava i slobodu.*
Oj, četnici Ravne Gore,
Zbijajmo se u redove.
Zbijajmo se, brat do brata,
Da skinemo jaram s vrata.
Izvor: Milan-Mića Petrović, Cvetala mi lipa i topola - četničke i ravnogorske narodne pesme (muzička kaseta), Mississauga, Ontario, Canada 1978


U "partizanskoj" verziji ove pesme, strofa glasi:
Petokraku mesto krune,
Neka stari režim trune.
Režim trune, jer ne valja,
Mi nećemo Petra kralja!

Izvor: Ivan Čolović, "Bordel ratnika", XX vek, Beograd, 2000.

 

Radoje Domanović

DANGA

Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.
"Baš mi krv u žilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku, i s prezrenjem pogledam na jednog prostaka što baš u taj mah prođe i u nepažnji nagazi ono dugme.
"Prostak!" izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih. Eto, sad vidite kako sam krasan čovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami čuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um.
Toga dana mi se nije ništa neobično desilo. Večerao sam dobro i po večeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuražno i savesno upotrebio sva svoja građanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju želju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje dužnosti.
Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mračna noć. Vetar jauče kroz ogolelo granje i čisto seče gde dohvati po goloj koži. Nebo mračno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oči i bije u lice. Nigde žive duše. Žurim napred i klizam se po kaljavom putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao i najzad zalutao. Lutao sam tako, bog sveti zna kuda, a noć nije bila kratka, obična noć, već kao nekakva dugačka noć, kao čitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda.
Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, daleko od svog zavičaja, u neki nepoznat kraj, u neku čudnu zemlju, za koju, valjda, niko živi i ne zna i koja se sigurno samo u snu može sanjati.
Vrljajući po toj zemlji, stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja, da uši čoveku zaglunu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandžiju što se skupio toliki svet?
   - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoče mi on pričati - verni smo i poslušni svome kmetu.
   - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem.
   - Kod nas upravlja kmet; on je najstariji: posle njega dolaze panduri.
Ja se nasmejah.
   - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti?...
Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.
   - Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, a zatim mi se obrati glasno:
   - Eto, tako je kod nas - produži on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima.
   - Kakvi su to panduri kod vas?
   - E, pandura, znaš, ima raznih, i razlikuju se po rangu. Ima viših i nižih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uče zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti žig na čelo. Eto, zato se narod iskupio da se dogovorimo šta ćemo raditi?
Ja se stresoh i pomislih da što pre bežim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno!
Mehandžija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu, pa će oholo reći:
   - He, stranče, ti se već uplašio?!... Međer nema naše kuraži daleko!...
   - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo.
   - Kako šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraži nadaleko, kažem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno. Ja moram požuriti.
Taman mi da pođemo, kad se tek pred vratima ču pucanj biča.
Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog čoveka u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom, te se skide.
Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se i pred njim duboko pokloni.
   - Šta ovo znači? - upitam mehandžiju zbunjeno.
   - Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandžija.
   - Pa što dopušta da ga jaše?
Mehandžija manu na mene glavom, te odosmo malo u stranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reče:
   - Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!...
On mi pričaše još vazdan stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reči dobro čuo: "To je usluga otadžbini, koju ne može i ne ume svaki narod da ceni!"
Stigosmo na zbor, gde je već otpočet izbor časništva zborskog.
Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata.
Napravi se grdan metež; svaka grupa želi da proturi svoga čoveka.
   - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg čoveka za predsednika tako važnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer su njegove građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega.
   - Šta ti govoriš - ciči jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao.
   - Znamo mi vaše vrline - viče neko iz treće grupe - vi niste ni jedan udarac biča otrpeli a da ne zakukate.
   - Da se sporazumemo, braćo! - poče Kolb.
   - Mene su, istina, jahali često naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali bičem pa nisam jaukao, ali opet može biti da ima još zaslužnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih.
   - Nema, nema! - dreknuše njegovi birači.
   - Nećemo da čujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina - viču iz druge grupe.
   - Sad se javljaju mlađe snage, a za stare nećemo da znamo više - viču iz treće grupe.
Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi, te učini prolaz, na kome ugledah mlada čoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše.
   - Ko je ovo? - šapnuh mehandžiji.
   - To je prvak u građanstvu. Mlad čovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba dočekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko do sada.
   - Možda će njega izabrati?... - upitam.
   - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juče kmet projahao.
   - Kako se zove?
   - Kleard.
Učiniše mu počasno mesto.
   - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg čoveka za ovo mesto ne treba tražiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni.
   - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... zaori se iz sviju grla.
Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto.
Svi se opet prikloniše duboko, a zatim nastade tajac.
   - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste. Vaše nade koje su položene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim željama u ovako važne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru.
   - Živeo, živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
   - A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reči o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše čelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teče plemenita, junačka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukavičkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junački i muški.
   - Tako je! Živeo, živeo!
Još se javi nekoliko vatrenih govornika, koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard.
Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo, a u očima se svetlele suze.
   - Deco - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede, smežurane obraze i padoše na belu bradu - meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se čini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina, i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski...
   - Dole s tom matorom rđom! - dreknu predsednik.
   - Dole s njim! - viču jedni.
   - Matora kukavica! - viču drugi.
   - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viču treći.
   - Sram ga bilo od one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah nečega, a mi mlađi junačniji!- viču četvrti.
   - Dole s kukavicom!
   - Da se izbaci napolje!
   - Dole s kukavicom!
Razdražena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca, te ga u jarosti počeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, a inače bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junački držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri razilaženju se čuli glasovi:
   - Sutra ćemo se videti ko smo!
   - Videćemo sutra mnoge hvališe!
   - Došlo je vreme da se pokažemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!
***
Vratio sam se nazad u hotel.
   - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija.
   - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka.
Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni članak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas; vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reči, kojima mi izobilujemo ističući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će žig udarati. Svaki koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otadžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..."
***
Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otiđem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naručju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom, kako bi kasnije imali preča prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čak i pogušaju. Žigove udara naročiti činovnik u belom, svečanom odelu, i blago ukoreva narod:
   - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate!
Počelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne održa bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to mučenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli, te mezete i piju.
   - Prebrinusmo i to! - govori jedan.
   - More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reče drugi.
   - A, eto ti tvoga Talba, a juče ga hoćete da predsedava na zboru!
   - E pa ko ga znao!
Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga, jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear, koji je tražio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju.
Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na čelu, ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana.
Trče ulicama za njim i žene, i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god prođe prostire se šapat pun strahopoštovanja: "Lear, Lear!... To je on! On je taj junak što nije jauknuo, ni glasa od sebe dao dok su mu dva žiga udarali!" Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.
***
Slušam te hvale na sve strane, pa se čak i u meni probudi junačka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na kolju za slobodu; i mi imamo junačku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu, pa viknem:
"Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva!"
Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig i ja se trgoh... Probudim se iz sna.
"Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara", pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.
1899.


Radoje Domanović

VOĐA

   - Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.
(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)
Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.
   - Tako je, tako je... - zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
   - Je li b-l-i-z-u? - ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
   - Braćo! - otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. - Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
   - Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! - zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
   - Stanite, braćo, kuda ćete? - i opet će onaj prvi govornik. - Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
   - Da izaberemo, odmah da izaberemo!... - ču se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.
   - Braćo! - istače se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. - Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo, i niko nikog ne sluša. Biramo vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao da zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo što još od jutros sedi u hladu kraj puta?
Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.
Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.
   - Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.
   - Ostavi, brate, te sitnice i ludorije da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se brzoplet već deset puta dosad umešao među nas ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi samcat i samo ćuti.
   - Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! - zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.
Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika koga im je, kako vele, sam bog poslao: da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se.
Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike i umoliti ga da se primi za vođu.
Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama, o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:
   - To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i bog smilova na nas te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?
Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu namršten, ćuti, lupka po zemlji i - misli. Kad se govor završi, on ne menjajući položaj kratko i lagano procedi kroza zube:
   - Hoću!
   - Možemo li, dakle, poći s tobom i tražiti bolji kraj?
   - Možete! - produži mudri stranac ne dižući glave.
Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.
Saopštiše zboru srećan uspeh dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.
   - Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.
   - Pravi mudrac!... Retka pamet!... - povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.
I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.
***
Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.
Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala slike bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše, očajno vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan pa da i on ostavi kosti u tom kršu negoli da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima kojima grobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču:
   - Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?
A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sa sobom.
Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili pa zarže pokadšto. Neki, opet, natovarili magare, dečurlija vuče pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, pa čak i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovori, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!
On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takva držanja popularnost narasla tako da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:
   - More, srećni smo, te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!
   - To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! - reći će jedan pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.
   - Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!... - dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.
   - Pa nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da se misli kad je primio na sebe toliku dužnost! - opet će prvi.
Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.
   - Hoćemo li krenuti? - pitaju vođu.
On ustade bez reči.
Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.
Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krene za njim i viknu nekoliko puta:
   - Živeo!
Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođa se izmače malo i lupi dva-tri puta štapom po plotu.
   - Šta ćemo? - pitaju.
On ćuti.
   - Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! - viknuše oni što su uz vođu.
   - Eno vrata, eno vrata - viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
   - Pssst, mir, deco!
   - Buditeboksnama, što se čini! - krste se neke žene.
   - Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!
Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.
Prođoše.
Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapade u neki veliki trnjak i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.
   - Pa šta je sad opet? - viču oni pozadi.
   - Da se probija trnjak! - viknuše opet oni uz vođu.
   - Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! - viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.
   - Eto puta, eto puta! - rugaju se gnevno oni uz vođu. - A ko li zna kud vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati! On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!
Navališe provaljivati.
   - A jaoj! - zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.
   - Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i promučiti ako mislimo uspeti! - odgovaraju na to najodvažniji.
Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.
Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.
Obališe i njih pa pođoše dalje.
Malo su prešli toga dana jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva hleba i nešto malo smoka uz hleb, poneko samo hleba, da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni hleba nije imao. Dao bog još letnje vreme te se bar gdegde nađe koja voćka.
Prvi dan tako pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinu trn po levom oku, te je previla vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice pa hramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara jer je rad da se vrati natrag.) Najzad malo ko da nema trn u ruci ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca ko deca, naravno plaču, jer ne pojme kako će se bogato nagraditi ta muka i bol.
Na preveliku sreću i radost sviju vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek - ima čovek i sreće.
Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo pa ni najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće:
   - Braćo! - poče on. - Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam bog milostivi sačuva vođu od svakog zla i da bi nas i dalje ovako uspešno vodio!...
   - Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... - progunđa ljutito ona žena.
   - A jaoj, noga! - prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.
Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.
   - Jest, izgubićeš drugo oko! - planu govornik. - Pa neka oba oka izgubiš! Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar! To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko! Šta će ti oči, kad ima ko za nas da gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće?
   - Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! - čuše se glasovi sa sviju strana.
   - Kome se, braćo, ne ide - opet će govornik - neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Šta se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.
   - Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.
Vođa je ćutao.
Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:
   - Samo ćuti i misli!
   - Mudar čovek!
   - Gle, kakvo je njemu čelo!
   - I namršten jednako.
   - Ozbiljan!
   - Kuražan je, vidi se po njemu.
   - Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.
***
Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomi po nekoliko njih nogu ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili.
   - Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! - rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.
   - To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! - tešio je opet onaj govornik.
Mnogi hramlju i gegaju se, neki zavili marame preko glave i hladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku u marami. Svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je glad često mučila. Ali napred se mora.
Jednog dana se desi nešto važnije.
Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis. Obala tako strma da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju stuknuše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođu, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu.
Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki počeše bežati.
   - Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! - tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.
Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one grdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, akamoli zdrav i čitav izići ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću pa se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.
Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.
Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun ili drvo, počeše s mukom izlaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, nego ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav sem vođe. Gledaju u vođu mrko, popreko i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!
***
Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog. Neki su napuštali takav put i vraćali se natrag.
Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maše očajno glavom. Težak je to put bio.
Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati, i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se mesto razgovora čuje kukanje i ječanje.
Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.
Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest muče se na neki način s teškim naporima uz kukanje od bola. Pa i šta bi kad se natrag ne može? Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!
Smračilo se. Gegaju se tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.
   - A jaoj, noga!... A jaoj, majko moja, ruka!... A jaoj! - razleže se kuknjava, a zatim samo krkljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.
***
Kad je svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.
Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvavi da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.
Pomisliše na tolike drugove i prijatelje, na toliku rodbinu koja propade na tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svoju rođenu propast.
Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
   - Kuda ćemo?
Vođa ćuti.
   - Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.
   - Pa zar niste svi na broju? - procedi vođa ne dižući glave.
   - Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
   - Ne mogu da pogledam!...
   - Zašto?!
   - Slep sam!
Nastade tajac.
   - Jesi li u putu vid izgubio?
   - Ja sam se i rodio slep.
Ona trojica oboriše očajno glave.
Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće. Po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.
Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.
   - Kuda ćemo sad? - procedi jedan grobnim glasom.
   - Ne znamo!
1901.


Radoje Domanović

MODERNI USTANAK

Bože moj, šta sve meni u snu ne dođe! Sanjaju, bez sumnje, i drugi ljudi lude i glupe snove, ali ih valjda ne pišu, a ja, odnekud, imam tu maniju, pa čim prosanjam kakav čudan san a ja odmah pero u ruku, pa piši: da bih dao prilike da se i drugi čude.
Zaspao sam uveče mirnim i dubokim snom, i san me prenese u doba, od pre sto godina, ali samo što to doba nije onak'o kako ga ja i svi mi znamo iz istorije, već sasvim drugojačije. Jedno što je u mom snu jednako sa ondašnjim vremenom to je što Srbija kao nije oslobođena i njom vladaju Turci. Osećao sam se kao da ne sanjam, već kao da je sve na javi. Turci vladaju Srbijom, imaju, kao, ministarstvo, nadleštva, uređenje, činovnike, sve, sve kao mi danas. Beograd isti kao i ovo danas: iste ulice, iste kuće, isto sve, samo što su na mnogim radnjama i državnim zgradama turski natpisi, a po ulicama puno Turaka, i mi Srbi, isti ovi koji smo i danas, srećemo se s njima i pozdravljamo:
   - Servus, Jusufe!
   - Servus!
To je pozdrav s njihovom fukarom, najnižom klasom, a, već, kad prođe ko od boljih, ili čak vlast, onda se klekne na kolena, skine kapa, i obori pogled zemlji. Što je najčudnije, ima i Srba u turskoj policiji. Budi Bog s nama, ali to mi u snu nije nimalo bilo čudno.
Ministri i velikodostojnici prolaze ulicom u čalmama, s dugim čibucima, laganim hodom, namršteni. Sve metaniše i klanja pred njima, a oni bi tek ovog, onog udostojili blagovoljenjem i pažnjom što bi ga čvrknuli po glavi čibukom i dopustili mu da im na toj počasti svesrdno i ponizno zahvali.
Mi isti ovi, mi današnji, samo što, kao, nismo slobodni građani kao danas, već raja što strepi i za glavu i porodicu i imanje svoje.
Turci nas nimalo ne štede. Jedne od nas apse, neke okivaju u teške okove, neke progone, neke izgone iz državne službe, i kakve još zulume ne izmišljaju za nas, vernu i poslušnu raju.
Tako isto iz unutrašnjosti Srbije stižu neprestano crni glasovi kako su nekog iz naroda nasilno lišili imanja, nekome za porez prodali i kuću i kućište, pa mu još opalili pedeset degeneka, nekog ubili, nekog na kolac nabili, nekog prognali iz mesta rođenja. Kneževe okivaju i apse samo ako dignu glas protiv nasilja, pa uzimaju druge, koji turskim svirepim vlastima idu naruku; u svete hramove uvode svoje pandure, te kamdžijama biju sveštenike koji god ne bi pomagali tursko nevaljalstvo.
   - Dokle ćemo trpeti ovo nasilje i zulume? - upita me, kao, na ulici jednom neki moj dobar poznanik, koga su Turci tek pre dva-tri dana pustili iz tamnice. To je (tako sam ga u snu poznavao) siromašan, hrabar i odvažan čovek, ali je zbog svog ponašanja prema Turcima mnogo patio i stradao, te su ga mnogi Srbi izbegavali da zbog druženja s njim ne navuku na sebe mržnju Turaka.
   - The, šta će čovek da čini?! - procedim kroza zube i obazrem se na sve strane da ko ne sluša naš razgovor.
   - Kako: šta će čovek da čini?! - upita on mene i pogleda me oštro u oči.
   - Tako, šta može da se radi?
   - Da se bijemo! - reče on.
Meni kao da neko potkosi noge, te se čisto zanijah i od straha jedva promucam:
   - S kim?!
   - S Turcima, ja s kim drugim? - opet će onaj oštro.
Zaigraše mi raznobojni kolutići pred očima i, od nekog straha, nehotično stuknem nazad.
   - Ali, ali... a... ali... - počnem mucati.
   - Šta ali, nema tu ali, treba se biti, pa kvit! - viknu moj poznanik ljutito, pa me ostavi i ode.
Stajao sam dugo na tom mestu kao okamenjen od čuda. Nisam mogao da se priberem. Uto naiđe drugi jedan od mojih dobrih prijatelja. Pozdravi se i začudi ga moja zabrinutost, zbunjenost.
   - Šta ti je? - upita.
Ispričam mu razgovor s prvim poznanikom.
On se nasmeja glasno i udari me rukom po ramenu.
   - Ha, ha, ha, ha, ha!... Pa zar ti ne znaš njega?... Ha, ha, ha!... Zar ne pamtiš da je on uvek bio tako na tri ćoška!... Šta kaže: da se bijemo!... Ha, ha, ha, ha!... Lepo, bogami! Ni manje ni više, nego vas dvojica objavite Turskoj Carevini rat!... Ha, ha, ha, ha!... Bože moj, luda čoveka! - reče mi prijatelj, a zasuzio od slatkog smeha.
   - Čudan čovek! - rekoh.
   - Lud, nije čudan. Hoće on da ispravi krivu Drinu i da se boči s Turcima! To je lud čovek. Šta mu je to koristilo! 'Apšen, okivan, bijen, to mu je sav ćar; a već što je upropastio sebe i svoju porodicu, to da ne računam. Ima još takvih zanesenjaka; neka se teši što ima još ko da mu pravi društvo! - primeti moj prijatelj, pa se tek, opet zasmeja:
   - Ha, ha, ha, ha!... Rat sultanu, pa to ti je! - izgovori, pa opet udari u smeh.
Dođe i meni cela stvar smešna, te se uzesmo oba smejati.
***
Čudan je san, jer u njemu ništa nije tačno opredeljeno; i, što je najlepše, čoveku sve to izgleda prirodno, istinito. Tako je i sa mnom bilo u ovom snu.
Kao, u Beogradu sam, a u isto vreme i u nekim planinama, po brdima, sa ljudima iz naroda, a u šumi mračnoj, prostranoj, usamljen, skriven jedan lepo namešten, elegantan hotel.
Onaj moj poznanik, nemirni i ratoborni, pozvao je, kao, nas trideset viđenih ljudi iz sviju krajeva, da se dogovorimo šta da se radi od zuluma turskog. Turci su počeli iz dana u dan, s časa na čas, činiti sve veća i veća zla, tako da smo se morali ozbiljno zabrinuti i razmisliti: šta da se čini u toj opštoj narodnoj nevolji.
U jednoj prostranoj sobi toga nekog hotela iskupilo se nas desetak i razgovarali smo, uz melanž, o običnim, svakodnevnim stvarima, čekajući na ostale.
Ja sam, kao, profesor u nekoj školi, te sam pričao kako ću idućeg časa predavati o Toričelijevim cevima, jedan trgovac je pričao kako mu Turci mnogo više pazare u dućanu nego Srbi, jedan opet, ne znam šta beše, priča kako je juče udario mačku, pa prebio tako divan štap; ali će ga, veli, opraviti. Jedan seljak ispriča kako mu krmača jede piliće, pa se čudi čovek šta s njom da radi, a dobra krmača, od dobre pavrzme.
I tako smo mi razgovarali, a jedan po jedan dolazaše od onih viđenijih koji su pozvani na ovaj važan tajni dogovor.
Dođe još desetak, i malo postoja, pa počeše stizati vizitkarte sa sadržajima: "ne mogu doći zbog važna posla. Na sve što budete rešili pristajem..." "Sprečen sam poslom; pristajem na sve što rešite..." "Moram ići krojaču da probam odelo; izvinite me za danas..." "Žao mi je što ne mogu doći, jer moram ići na stanicu da dočekam tetku. Javila je da danas vozom dolazi" - i, već, vazda je bilo važnih razloga koji sprečiše i ostale pozvane viđenije ljude da dođu na ovaj sastanak.
Kad se nije imalo više na koga već očekivati, ustade sazivač, i uzdrhtalim glasom poče:
   - Nisu svi došli. Nisu hteli, ili nisu smeli, svejedno. Možemo i nas dvadeset u dvadeset krajeva naše zemlje mnogo učiniti. Zulum i nasilje tursko prevršili su svaku meru. Dalje se ovo ne sme, niti može trpeti. Nijednom od nas nije sigurna glava na ramenu, a kamoli imanje. Pa zar ćutke i skrštenih ruku i pognute glave da čekamo kada će na nas doći red da nam se glava kotrljne po ledini, ili ćemo prezreti čast naših porodica, pa pustiti Turke, radi života svoga i komada hleba, da nam kćeri i žene beščaste, da nam ruše crkve, da nas biju kamdžijama po putu; ili ćemo, možda, još laskati tim neljudima i hvaliti njihov zulum da bismo mogli ugodno živeti. A našto i taj život, koji ne može biti častan? Našto nam svila i zlato kad izgubismo i veru i narodnost, i čast i obraz? Ne, braćo, ovako se više ne da trpeti. To dalje ne sme ostati.
   - Ne sme ostati!... Koješta. Lako je to reći: ne sme ostati, al' ko ti to sluša. Šta možeš da radiš? Govoriš kao da si ruski car, pa tek samo vikneš Turcima: "Tako ne sme više biti", a oni svi pred tobom na kolena. Pitam ja tebe: šta ćeš ti i ja i mi svi da radimo? - prekide mu reč jedan od nas, koji se odlikovaše mudrošću i opreznošću.
   - Mnogo mi možemo; i ako mi zatražimo da bude bolje, bolje će i biti. Naša želja može u času postati zapovest.
Nekoliko viđenih slegoše ramenima i izrazom lica, zagledajući se kao da se pitaju i odgovaraju jedan drugom zaprepašćeni od čuda: "Šta je ovom čoveku?"... "Bog bi ga sveti znao!" Opet izmenjaše poglede, i sad je izraz lica govorio: "Lud čovek!"
Jedan ga je, opet, sedeći prema njemu nalakćen na sto sa poluotvorenim očima, gledao, upravo merio, nekako tužno, ne govoreći ništa, dugo, pa tek onda otvori oči malo više i pogleda ga prezoko nekako prezrivo, sa omalovažavanjem, pa procedi kroz zube tromo i razvučeno:
   - The...! - zatim okrete glavu u stranu i uze s nekom dosadom lupkati prstima po stolu.
   - Razgovaramo se! - reći će opet jedan iz ugla ironično.
Onaj što se najviše odlikovaše mudrošću i opreznošću ustade i stade pred našeg plahovitog druga, skrsti prste na grudi, pa ga uze meriti od glave do petâ, pa poče kao čovek pun iskustva koji govori s nerazumnim mladićem:
   - Lepo, molim te, što smo mi ovde došli i šta ti hoćeš?
   - Mi smo ovde došli da se posavetujemo kako ćemo jednom učiniti kraj ovoj tiraniji, ovom nasilju turskom. Ovde smo se probrali najviđeniji iz cele zemlje, pa da zajednički potražimo leka! - odgovori mu sazivač odmerenim glasom, punim vere u dobro.
   - Dobro, to i mi hoćemo.
   - Pa kad hoćemo, šta više čekamo? Čuvamo, vajno, glave, a i njih ćemo pogubiti, ali onda kad izgubimo i ponos i obraz! - planu prvi i tresnu pesnicom o sto tako silno da se mnogi izmakoše malo dalje.
   - Robom ikad, grobom nikad! - dobaci neko.
   - Ostavite vi ostali da mi najpre razgovaramo - peče oprezni nama, a zatim se opet okrete plahovitom s rečima:
   - Lepo, molim te, kaži ti meni šta misliš da treba raditi? - upita hladno, s puno takta.
   - Da se bunimo protiv Turaka. Da krenemo ljude svaki u svom kraju, pa da ubijamo i mi njih, jer oni nas ubijaju te ubijaju. Drugog leka nema, niti ga može biti!
Jedni se nasmejaše na ove plahe, vatrene reči kao na detinjariju; jedni se bojažljivo obazreše oko sebe, a neki napraviše pakosne, zajedljive šale na račun tog neozbiljnog govora.
   - Dobro, veliš da se bunimo? - pita oprezni.
   - Da se bunimo! - odgovara onaj odlučno, a u očima mu seva varnica.
   - S kim ćeš? Ded s kim ćeš?!
   - Ja, ti, ovaj, onaj, mi svi mi, narod!
   - Šta govoriš koješta?... Gde je narod, s kim si se dogovorio?
   - S tobom, s ovim ljudima ovde.
   - Pa šta smo mi?
   - Kako, šta smo?
   - Tako, pitam te!
   - Ljudi.
   - Jesmo ljudi, to vidim, nego koliko nas je ovde?
   - Dvadeset.
   - To mi kaži. Dvadeset, razume se, a to nije ništa! Ha, ha, ha!... Dvadeset!
   - To je mnogo - jeknu plahoviti - jer nas dvadeset smaknemo dvadeset Turaka u dvadeset raznih krajeva, a svaki od nas može imati bar i po tri dobra i verna druga, a svaki od njih može to isto učiniti. Neka se samo počne, pa će posle prići još nezadovoljnika i osvetnika, kojima je život i inače omrzao. Neka se napravi lom i pokolj, pa šta Bog dâ; sami će događaji, kad se počnu razvijati, ukazati pravi put kojim treba poći.
Mnogi se prezrivo nasmejaše, a oprezni su ga gledali ispod oka, klimajući glavom kao da ga sažaljevaju zbog takve nerazmišljenosti, pa će reći:
   - To tako, tek, skočimo nas dvadeset, pa ubijemo dvadeset Turaka, a oni se ostali poplaše, pa neki uteknu u Aziju, neki poskaču u vodu.
   - Svi ste vi kukavice! - viknu plahoviti i tresnu po stolu.
   - Dobro, molim te, evo, ja pristajem na tvoj plan, pa neka pristanemo svi ovde. Dobro, to je dvadeset, i u najboljem slučaju neka skupi svaki od nas još deset druga, to je dvesta, pa pretpostavi da se desi redak slučaj - ali dobro, može i to biti - ubije svaki po dvojicu Turaka u svakom mestu; pa neka uz dvesta ljudi pristane još toliko, recimo; pa neka Turci stoje da ih još toliko poubijamo kao muve - pa šta je s tim učinjeno?
   - Mnogo.
   - Mnogo, ali zla po nas. Naljutimo samo Turke i sultana, pa onda gledaj kuda ćeš. Onda bi video, dragi moj, kako ti je mudar predlog.
   - A valjda se narod neće pridružiti kad vidi započetu borbu? Nećemo ni mi leći na drum da nas Turci gaze, nego se tući iz zaseda.
   - Narod, narod!... Govoriš kao dete. Ne ide to tako, brate moj! Da se tučeš! Lepo, 'ajde svi da se tučemo! A žene i decu da obesimo o klin? Ili da ih ostavimo da ih Turci peku? Eto, ti imaš dece, pa tako i drugi i treći. Sutra pogineš, a porodica?!
   - Neće svi izginuti. Na to neću da mislim. Šta dâ Bog!
   - Pa o čemu da misliš?
   - Da se bijem, pa na šta izađe!
   - Opet ti govoriš kao dete. Da se biješ, da se biješ, a ne misliš na posledice. Eto, i to da ti popustim; 'ajde, neka porodice niko ne dira, i još neka bude najbolji slučaj: da Turci pospe za mesec dana, pa da mi iskupimo i dvadeset hiljada boraca, pa s čim ćeš da ratuješ?... Kamo ti oružje, kamo barut, olovo, hrana za vojnike? Nemamo groša, ubita sirotinja, raja. Niti hleba, ni uz hleba, niti oružja, ni džebane - pa da se bijemo!
   - Nađe se to kad ljudi pregnu! - veli oduševljeni.
   - Nađe se. Lepo, eto i to pretpostavimo, iako je nemogućno. Dakle, imaš dvadeset hiljada vojnika sa dobrim oružjem, imaš topova i dobrih tobdžija, imaš hrane, džebane, svega. Ta šta?... Opet ništa. Grune carska vojska, pa nas pregazi za dan, i šta smo uradili? Zlo!... Toliki bi ljudi bili povešani i udareni na kolje, tolike porodice stavljene pod mač, a i ono što ostane trpeće gore muke nego li sada. Tako ti je to; a kamoli što od svega toga nema ništa; nego kidišemo nas nekoliko, pa il' ubiti koga il' ne ubiti, ali Turci pobiše sve nas i istrebiše do devetog kolena.
   - Pa neka izginemo; i ovako nam život ne vredi!
   - Nisi ti sâm. Imaš ti svoju porodicu, ne pripadaš ti samo sebi, već moraš voditi račun i o porodici.
   - Razume se: našto je to ginuti ludo bez sigurna uspeha? Pa još ne samo ginuti već ubijati svoju porodicu, o kojoj se moramo starati! - prihvata reč jedan.
   - Ta o tome ne treba ni govoriti! - reče drugi.
   - Ja da sam sâm, pa da ginem - jedanput se mre; ali imam majku samohranu! - poče treći.
   - More, ti majku, a ja pored majke ženu i petoro dece! - veli četvrti.
   - Ja imam sestru o kojoj se staram! - veli peti; - nije mi za mene, al' bih i nju ubio svojom ludošću.
   - Ja imam državnu službu i od toga hranim i stare roditelje i porodicu! Ne treba da me ubiju, nego samo da mi oduzmu tu koru hleba što je pošteno zarađujem, pa sam ubijen i ja i moja porodica. A, da se pita čovek, zašto sve to? Za ludost! Kud je bilo da dvadeset ljudi pokrenu rat s golom rajom protiv jedne carske i uređene silne vojske. Bolje bi mi bilo da uzmem pištolj, pa da se ubijem; i to je pametnije; bar mi onda ne bi porodicu dirali! - dokazuje šesti.
I ja sam, takođe, našao važan razlog zbog državne službe.
Jedan, opet, veli:
   - Ja, doduše, jesam sâm, ali imam i ja kao čovek svojih ličnih obaveza, koje mi smetaju. Svoju glavu ne žalim, ali za mudru stvar, a ne ginuti ludo i nanositi time štete opštoj stvari. Treba na tome raditi, ali smišljeno, oprezno.
   - Tako je! - odobrismo.
   - O tome, molim vas, ne može biti ni govora, bar u ovakvim prilikama kad zemljište nije spremljeno. To bi značilo podizati krov, a nemaš kuće. Nijednoga od nas nema kome na srcu ne leži dobro ove zemlje, pa baš zato treba raditi s planom, s organizacijom, postepeno, temeljno! To je tiha voda, ali breg roni. Nego, braćo, da ostavimo mi na stranu ono što je nemoguće, pa da vidimo šta se u ovim mučnim danima može učiniti; da dobro razmislimo o svemu - uze razlagati onaj mudri i oprezni.
   - Tako je! Odobrismo od sveg srca valjane razloge stišana, ozbiljna čoveka, puna iskustva i diplomatskog tona.
   - Ustanak dići, to je stvar velika i krupna, ali treba imati na umu i moći predvideti sve posledice, bilo dobre ili rđave, po naš narod, pa tačno opredeliti ima li smisla baciti toliko žrtava, ili je bolje i pametnije odložiti to za zgodniji momenat. Pa i to razmisliti onda kad je već ustanak pripreman decenijama godina. A sad nek' vidi naš poštovani drug šta tu sve treba, ako mi mislimo pametno početi:
1) Treba osnovati naročiti odbor, i u svakom mestu pododbore, koji imaju da pripremaju i, upravo, vaspitavaju narod za ustanak;
2) Treba tajno skupljati od naroda novac da se obrazuje fond za nabavku oružja i sviju ratnih potreba; a to bi bila najmanje suma od desetak miliona dinara;
3) Treba, takođe, osnovati fond udovički i za izdržavanje nejači ostale bez roditelja, koji izginu u ratu. Taj fond treba da je negde na strani i u sigurnoj banci, a mora iznositi najmanje sto miliona, da bi mogle naše prebegle porodice pristojno živeti na strani;
4) Osnovati invalidski fond i bolnički; i tu treba grdna suma. Izgubi neko ruku, nogu, i tako da ne mora prositi, već da se ima odakle lečiti i pristojno izdržavati;
5) Osigurati penziju borcima, jer svaki borac za pet godina može se staviti u penziju: borac u penziji. Nije ni pravo da iznuren, umoran od ratnih napora, umre u bedi i sirotinji, već da ode čovek gde na stranu, da bar do smrti prijatno proživi;
6) Treba pripremiti bar dve-tri jake susedne države, koje bi nam pomogle u slučaju da ne uspemo u preduzeću;
7) Kad se pripremi za prvo vreme dobro oružanih i izvežbanih bar šest hiljada boraca, onda treba u tajnosti pokrenuti jedan rodoljubivi list da se ljudi bolje obaveste.
   - Tako je! - ču se glas većine.
   - E, gospodo, mene izvinite - reče jedan trgovac - imam posla u dućanu. Što rešite, pristajem.
   - Meni strina putuje lađom, pa moram da je ispratim! - rekoh i izvadih časovnik te pogledam vreme.
   - Ja moram da izvedem ženu u šetnju. Izvinite me, a pristajem na što rešite! - reče jedan činovnik i pogleda u sat.
   - Stanite ljudi. Nemojte se razilaziti dok ne utvrdimo šta ćemo s listom! - ču se nečiji glas.
   - To je lako. Glavno je to da smo svi složni da, pošto se učine sve ove pripreme, koje je mudro i taktično poređao poštovani govornik, treba pokrenuti rodoljubivi list! - rekoh.
   - Tako je, tako je! - ču se sa sviju strana.
   - Onda da izaberemo trojicu da o svemu tome dobro promisle, a i da napišu detaljan program lista, koji bi trebalo nazvati Borba!
   - Krvava Borba! - predloži neko.
   - Krvava Borba! - odazvaše se gromki glasovi sa sviju strana.
   - Dakle, na idućoj sednici ta trojica, koje budemo izabrali, imaju da nam podnesu detaljan plan i pravac lista, koji će se pokrenuti čim se učine sve one oprezne pripreme! - rekoh - i utom se trgnem i probudim.
1903.



Radoje Domanović

ZDRAVO. ZDRAVO!

Uvodna reč u prvom broju lista Stradija, 25. decembar 1904. (7. januar 1905)
Šta ćeš sad da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja* nekako pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala!
O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi smo isti onakvi kakvi smo i pre bili.
Poginuo je Aleksandar, a to znači mnogo dobra, ali ne znači sve.
Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz "hiljadu i jedne noći," onda bi od prilike ovako trebalo da izgleda:
U jednom magnovenju ispravile se krive beogradske ulice, a s jedne i druge strane nikle šestokatne, moderne nove kuće. Mesto ružne kaldrme asfalt, a Saborna crkva porasla veća od Sv. Stevana u Beču. Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene natrapa na kakvu veličinu prvog reda.
- Ko je ovo?
- Taj?... E, to je srpski Bizmark, samo još mudriji.
- Taaako!
- A ovo?
- To je naš Kant!
- A ovo?
- Taj je izmislio novu vaseljenu.
- Au-u-u!
Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Gospodin Giga, na primer, ide u kancelariju u 5 časova izjutra, a mitropolit štampao 18 velikih teoloških studija, i postao autoritet svetskog glasa. To vredi.
Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.
- Šta je ovo, po Bogu?
- To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
- Ostavite nas, savest nas grize!! - reknu tek, pa rukama u grudi.
Kazamati prazni. Sve se propoštenilo. Ilija Gavrilović priložio poveću sumu novaca za iznemogle starice.
Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "dozvolite", "molim najpokornije." Popovi prosto kao svetitelji, kad ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.
Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti.
Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.
Kad bi srećom tako bilo, onda bi "Stradija" otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji među ovim ljudma nabiljašiti otud, oduvud malo materijala za "Stradiju."
Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni... smisla. Prošlo je godinu dana kako se nismo razgovarali, pa je red da se ljubazno pozdravimo. E, docnije Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se možemo i sporečkati.


* 29. maja 1903. (po starom kalendaru) izvršen je prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin

 

 

Radoje Domanović

ŠTA BI BILO?

Šta bi bilo kad bi beogradska opština uzela tramvaje u svoje ruke?
Evo šta bi bilo:
Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi. Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd. Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku. Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama. - Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje. Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.
Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.
Čim ko ima nekog, evo ga tu.
- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.
- Nemam gde, brate!
- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.
- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?
- Dosta, samo nek ima koliko toliko.
Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.
Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja.
1905.

 

Pjer Križanić

 

DA VAM SE PREDSTAVIM

Sasvim pri kraju devetnaestog veka (tačnije u krštenici), ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske.
U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavni, ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati.
Ta dva plemena čuvena su u svetu po tome što već decenijama vode borbu, dokazujući jedni drugima, savršeno istim jezikom, istim argumentima i, štaviše, istim karakterističnim izrazima iz Vukovog rečnika da - nisu jedan narod.
Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat a majka pravoslavna Srpkinja. Prema tome, hteo ne hteo, rodio sam se kao Jugosloven.
Sasvim je razumljivo da je, pri takvom stanju duhova u tome kraju, već pri mome rođenju izbio jedan od bezbrojnih srpskohrvatskih sporova.
Kod moje se kolevke obrazovaše dve moćne partije i povede se ogorčena borba oko moga imena.
Srećom, i taj spor, u kome izlomiše bojna koplja Dušan i Krešimir, Lazar i Tomislav, i gde zamalo ne ostadoh nekršten, beše okončan sporazumom.
Po tom sporazumu dobih na krštenju ime Petar, po sv. Petru. Ime isto toliko srpsko-pravoslavno, koliko i katoličko-hrvatsko.
Ali, kao nijedan do sada, tako ni taj sporazum ne beše trajan. U pregovorima oko moga vaspitanja nastadoše nove komplikacije i svađe: hoće li dete biti vaspitano u hrvatskom ili u srpskom duhu.
I dok se u mojoj detinjoj glavi nadmudrivahu Starčevići i Sime Lukini Lazići, Vjekoslavi Klajići i Pante Srećkovići, na slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.
Jednoga dana iznenadi me ljubazno lice jedne od mojih pravoslavnih tetaka, koja mi slađanim glasom tepaše: "Reci, srce tetkino, da si Srbin. Dobićeš groš." Ja odlučno izjavim da sam Srbin.
Ali se ni druga strana ne dade nadmudriti, nego posla jednu od katoličkih tetaka koja mi još slađanijim glasom zaguka: "Reci, dušo tetkina, da si Hrvat! Dobićeš dva groša." Ja se svečano odrečem Srpstva i proglasim se Hrvatom.
To beše prvi honorar za moje političko uverenje.
Kad sam docnije pokušao da moje patriotsko-finansijske spekulacije uprostim, izjavivši se istovremeno Srbinom i Hrvatom, tj. Srbohrvatom, dobio sam batina.
To beše moje prvo političko mučeništvo.
Istoriju toga krštenja i vaspitanja izložio sam i suviše opširno da bih pokazao kako nema krivice do mene što sam ostao pomalo nedokršten i nevaspitan.
To je, ujedno, i razlog što sam se odao zanatu koji nije uvek u skladu sa raspoloženjem mojih bližnjih, ukoliko među ove spadaju i ministri.
(...)
(1927)

 

 

Zuko Džumhur

VISOKA ŠKOLA MARIFETLUKA

Podaci za scenografa: Kafana u kasabi. Vreme jesenje. Džezve, ljudi, opušci. Na zidu slika: Srpsko-bugarski rat, izdanje knjižare Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, Zeleni venac. Preštampavanje zabranjeno. Sat, jedna metla, jedan kalendar. Godina 1958. Broj lica proizvoljan.
Ovu priču ispričao je kafedžija.
Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momče. Dobro se vladalo i dobro školu učilo. Skupiše posle para i poslaše ga u Stambol na najviše škole. Tamo je i dalje učio kod čuvenih hodža i uleme. Učio je godinu, tri, pet i izučio. Bio je najbolji đak. Dadoše mu diplomu. Bilo je vreme da se vrati u svoj daleki vilajet i među svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih učitelja. Kad se opraštao od najmilijeg učitelja, učitelj mu reče:
- Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostaneš još tri godine kod mene.
- Zar nisam bio tvoj najbolji đak i zar nisam sve izučio?
- Bio si najbolji đak i sve si izučio. Naučio si Kuran, koliko i ja, i izučio si sve molitve... To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani još tri godine, drag si mi, hteo bih da naučiš još i marifetluke. Sve sam te učio, samo te marifetluke nisam naučio.
- Kakve marifetluke! Zar posle nauke marifetluci! - planu momče, naljuti se i ode od svoga učitelja.
- Kajaćeš se, o Sulejmane - isprati ga učitelj.
Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na učitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, možda baš i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odela kao i svi pametni i učeni ljudi. Niko ga nije ni primećivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.
Bio je petak i ljudi su išli u džamiju da se pomole. Pošao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima.
Hodža što ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk čovek i sve molitve je pogrešno izgovarao i pokrete pri molitvi pogrešno činio. Naše momče se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj džamije, i poče se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu pažnju na sebe.
Kada su izlazili iz džamije, priđe mu jedan čovek:
- Zašto si se malopre izdvojio na molitvi i otišao od nas?
- Vaš hodža je neznalica i pogrešno čita molitve. Zašto da moja duša pati u paklu! - odgovara Sulejman.
Onda mu pristupiše još četvorica-petorica i isto ga upitaše. On svima isto odgovori. Najkrupniji među njima opali mu šamar, jedan, pa drugi, i reče:
- Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kažeš da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da možeš da kažeš da su naše molbe i molitve propale?!
Posle ga istukoše i ostali. Hodža se smeškao.
Kada je ležao sam u jarku iza džamije, seti se Stambola, svoje škole i svoga najmilijeg učitelja. Odluči da se vrati. Opet je dugo putovao.
Učitelj mu se obradovao. I on nastavi školovanje. Tri godine je učio marifetluke. Posle tri godine ponova je krenuo u svoj daleki vilajet.
Put ga je naneo opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi išli u džamiju. Opet je bio onaj isti hodža. Samo je on sada bio drugi čovek. Njegova košulja bila je od svile. Njegovo odelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od ćilibara. Njegov štap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mošus. Na glavi je nosio veliku belu čalmu kao kalifa.
Kada primetiše njegovo odelo i njegovu čalmu ljudi se pomakoše sa svojih mesta i ponudiše mu počasno mesto ispred svih. Počela je molitva i onaj isti hodža je ponavljao one iste greške. Možda je sada bilo i više grešaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajedničku molitvu i da se izdvoji.
Posle molitve svi pogledi behu uprti u otmenog i pobožnog putnika koji ima veliku belu čalmu kao kalifa. Zamoliše ga da ih blagoslovi.
Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju mirišljavu bradu i rekao:
- Čujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Božji na vama. Mnogo sam divnih hramova Božjih video i u njima se Alahu smerno klanjao. Ima, zaista, na svetu i bogatijih, i većih, i lepših džamija od vaše. Pa ipak, dosad ne naiđoh ni u jednoj kući Božjoj na tako učena čoveka kao što je ovaj vaš časni hodža. Niti ikada čuh tako uzvišenu molitvu kao ovde danas. Ako na zemlji još živi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti čovek ovde. Alah mi je uslišio želju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka. Neka je ovaj sveti čas nezaboravan.
Maši se posle za džep, izvuče maramicu i iz maramice komadić čiste vate. Onda nastavi:
- Najveća sreća će biti za mene ako mi ovaj sveti čovek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci nećemo razdvajati do sudnjega dana.
Hodža je pristao. Hodži su bile suze u očima. Hodža je bio uzbuđen. Svi su bili uzbuđeni.
Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu previo je oko srca.
Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajući moliše i oni hodžu da mu iščupaju dlaku iz brade. Neki su odmah tražili dve.
Toga dana bilo je u džamiji mnogo sveta. Hodžina brada nestajaše polako. Hodža se u jednom času usprotivi. Onda mu priđe onaj najsnažniji i reče da je on njihov hodža i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hodža ponovo usprotivi oboriše ga na pod i svaki je čupao koliko je hteo.
Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rođake. Svako je hteo da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.
***
PRVI gost je rekao: Daj mi sad jednu kafu!
DRUGI gost je rekao: Šta je bilo dalje?
TREĆI gost je rekao: Ovo bi trebalo da neko zapiše.
Objavljeno u Politici, 29. novembra 1958.

 

Konstantin Janius

DAN SLOBODE


Priča objavljena u Politikinom zabavniku, broj 1563, 11. decembar 1981.
Sada imam 22 godine i valjda sam odrastao. Ali, time se moj položaj nije mnogo popravio: sve ono što mi je nekad govorila majka, sad mi govori žena, i tako sam na istom. Majka mi je tokom čitavog detinjstva govorila:
- Dečaci koji ne nose telesat rđavi su, skitaju i niko ne može da proveri gde su. Posle kod kuće lažu, pričaju da su bili, na primer, u školi, a u stvari nisu. A ko laže...
Sad mi žena govori:
- Muževi koji ne nose telesat skitaju, a niko ne može da proveri gde su. Posle kod kuće lažu da su bili na nekom poslu, a u stvari nisu. Ko svoju ženu laže...
I tako čitavog vremena nosim telesat. Čim ujutru ustanem, stavim ga na levu ruku i prikopčam kaišić. Uveče ga skidam pre spavanja.
Vi nemate telesat? Uskoro će ga svako imati, to je sigurno. Pretpostavljam da već imate sve njegove sastavne delove, samo se ne prodaju sastavljeni u jednu celinu. Imate digitalni časovnik, onaj bez kazaljki, koji vreme pokazuje samo brojevima u jednom redu? A kad pritisnete jedno dugme, na satu možete da očitate ne vreme nego datum? Dobro. A tranzistor? Dobro, ko ne bi znao šta je tranzistor. Imate i džepni računar, kako to zovete, kompjuter, kalkulator? Da vas pitam da li znate šta je telefon, uvredio bih vas. Dobro. E pa telesat je sve to, zajedno, i nosim ga na ruci kao i običan ručni sat, bez obzira što je malo veći, teži i četvrtastog oblika. Da vam pokažem. Evo, u prvom redu sada vidim tačno vreme: 19.35.06... 07... 08... Pritisnem ovo dugme sa strane sata, i evo dana i datuma: UTOR 30.09.2059. Ispod je ovaj dugi red praznih mesta za cifre, gde može da se pojavi do petnaest cifara, kad nešto računam. Sredinu zapremaju sva ova dugmad kao na vašem džepnom računaru, gde mogu prstom da pritisnem brojeve 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 0, zatim +, -, :, množenje, znak jednakosti, koren, %, brisanje, uključivanje. Otkucam, evo, 159 : 3 = i rezultat se već pojavio.Dobro, dobro, ali ja tako biram i telefonski broj kad nekog pozivam, jer ovo je telesat. Vidite, na kraju, ova dva kvadratića sa rupicama? Jedno je mikrofon u koji mogu da govorim, drugo je zvučnik iz koga čujem glas kao iz slušalice. Tako mogu izabrati i broj neke radio-stanice, ali nikome ne preporučujem da tako sluša muziku, jer ima boljih načina.
Kad sam bio dete, majka me je zvala najmanje deset puta svakog dana. Tako reći čim izađem iz naše kuće, na mojoj levoj ruci sat zazvoni. - Molim? - kažem. - Sine, mama je ovde. Kupi i buter kad se vraćaš. Nije gužva na stanici?
- Pa, mama, nisam još ni sišao do stanice, a već pitaš. - Dobro, Stiki, ali ako bude gužva, nemoj ti prvi da se guraš.
- Znam, mama. - Nemoj da te gurnu pod kola. - Znam, mama, ZNAM!
Zvala me je i kad sam bio u školi. Takve pozive najviše sam mrzeo, i očajno sam je molio da to ne čini, ali uzalud. Profesori su insistirali da niko ne razgovara telesatom za vreme časa, ali moja majka se često viđala sa profesorima, objašnjavala im, izvinjavala se, a oni u takvim slučajevima ipak popuštaju. I tako, nasred školskog časa, moj telesat zvoni. Glave se okreću. Nastaje još dublja tišina jer svi hoće da čuju. Zna se ko mene može zvati, pa se devojčice već unapred sažaljivo i ironično smeškaju, a dečaci me gledaju sa najdubljim prezirom. - Pst, sine, tiho će mama: ako se vratiš kući pre nas, jelo je u frižideru.
Kad sam počeo da izlazim sa devojkama, bio sam pod stalnom pretnjom tog sata. Više puta sam pokušavao da ga kvarim ili sam iz njega vadio bateriju, ali su moji uvek baš tada zvali i onda uzbunjivali policiju smatrajući da mi je otkinuta ruka ili da sam poginuo, čim se ne odazivam. Hiljadu puta sam gledao u nebo pomišljajući kako bi bilo lepo da svi ti sateliti gore, preko kojih se uspostavlja veza, polome svoje džinovske antene i popadaju na zemlju. Onda svi telesatovi na svetu odjednom više ne bi bili "tele-", bili bi samo satovi na kojima se može izvršiti i neka računska radnja, i ništa više.
Možda je ružno da tako pričam u vreme kad milijarde ljudi širom sveta imaju tolike koristi od sistema satelita i telesatova, u vreme kad ih u većini zemalja skoro svako nosi na ruci, kad ih vidite na svakom radnom mestu, u naslonu sedišta svakog vozila, u hodnicima svake ustanove, na svakoj uličnoj banderi, a u svakoj kući po nekoliko... Pozivanje je besplatno, znate, jer se smatra da je onaj satelitski sistem gore zajedničko dobro čitavog čovečanstva. Doduše, moram priznati, i nije loše kad možete trenutno i besplatno da razgovarate sa prijateljem u Australiji, ili Francuskoj, ili sa nekim u susednoj kući ili čak susednoj sobi. To je uvek podjednako lako: ne morate znati ni gde se neko nalazi jer gde god da je, sateliti su u svakom slučaju iznad njega, i on će vam se odazvati. To su one dobre osobine telesata. Ali, rekao bih da su one druge, bar što se mene tiče, neizmerno veće. Sedim, recimo, sa devojkom u parku, vodim stvari mudro, ostavljam utisak tipa koji relaksiran, samopouzdan, čvrst, kad drrrrrinnng! Prinosim telesat ustima.- Molim? - kažem. - Stivkence, pa gde si ti, sine? Gde se tačno sada nalaziš? Tata se već zabrinuo. Uznemirio se!
Preživeo sam i to. Kad sam služio vojsku, nosio sam mnogo toga, ali civilni telesat svakako nisam: bilo je to najstrože zabranjeno, jer bi onda neprijatelj mogao da pronađe svakog vojnika prostim telefoniranjem. Mislim da sam te godine bio na neki način srećan. Samo, tada sam nosio vojni pozivnik i u svakom trenutku me je mogao pozvati kaplar.
Sad me zove supruga, neumorno, svaki čas. Ta nepodnošljiva osoba zove se Pedula. Pedula! Kako mrzim to ime! Nisam stvarno samostalno ni odlučio da se oženim Pedulom, roditelji su se tu umešali. Naime, kad god sam izlazio sa devojkama koje se njima nisu sviđale, smetali su mi na razne načine, pa i pomoću telesata. Kad sam izlazio sa Pedulom, telesat je mirovao kao okamenjen. Pedula im se, ko zna zašto, sviđala.
Samo jedan dan u životu bio sam istinski slobodan. To je, naravno, onaj dobro poznati, istorijski dan, utorak 17. jun 2059. godine kad se raspao svetski sistem veze. Dogodilo se to u 10 časova i 18 minuta pre podne. Bio sam tada u fabrici. Preko fabričke razglasne stanice su nas obavestili da je neka grupa negde u svetu izvršila sabotažu i da su svi sateliti za vezu, svih 60, isključeni do daljnjeg. Istog časa pošao sam kod šefa. - Šefe, morao bih kući! Ovog puta je stvarno hitno. Moja žena je preduzela da sama opravlja električnu grejalicu uz uputstva jednog majstora preko telesata. Ako sad nešto pogreši, moguće je da se desi... čak i najgore.
- Ne bih kazao da je to dobar razlog, Stiv, - reče moj šef - jer će vaša žena sad verovatno prestati s opravkom.
U njegovim očima plavim kao voda svetlucalo je neko olakšanje, na licu mu se čitalo nešto kao pritajena radost.
- Ali pustiću vas ipak da idete - dodao je - jer evo ostali smo i bez struje i bez gasa. Izgleda da su neki ljudi na najodgovornijim mestima tokom svih ovih godina koristili satelitski sistem i za sinhronizovanje elektrana, gasovoda i čega sve ne. To im je valjda bilo najlakše. Sad će se videti šta će biti.
- Šefe, nestalo vode - reče moja koleginica Lila upadajući u kancelariju.
- Da... pa i pumpe u vodovodu imaju električne motore, valjda... Dobro, idite vi sada.
Tako sam zbrisao.
Dok sam izlazio kroz kapiju fabričkog dvorišta, razmišljao sam kako da stignem do Snel, devojke koju sam nekada voleo. Bilo bi normalno da je sad pozovem, da se dogovorimo gde da se nađemo, i da odem tamo podzemnom železnicom. Ali kako da joj telefoniram kada telesatovi ne rade? Oni stari telefoni, sa žicama, izvan upotrebe su još od 2039. godine. Odlučio sam da pođem od pretpostavke da je Snel kod kuće ili da će pre ili kasnije doći kući, pa da zato tamo odem. Neposredno ispred fabrike bila je stanica podzemne železnice. Primetio sam da neki ljudi zbunjeno stoje oko ulaza. Ušao sam, ali u stanici nije bilo struje i vozovi nisu radili. Izašao sam i krenuo preko obližnjih travnatih polja prema drumu. Posle desetak minuta pešačenja stigao sam do druma, ali vozila su hujala pored mene, a na moje znake podignutim palcem niko nije hteo da stane. Krenuo sam kroz vrućinu i prašinu prema stanici za gorivo. Posle pola sata vozač jednog teškog kamiona pristao je da me primi. Do Stelinog grada bilo je 400 kilometara: za podzemnu železnicu četrdeset minuta, ali za njegov kamion pet sati puta. Oko pet posle podne, umoran, izgužvan i žedan, stigao sam u njen grad. Slobodan taksi nisam našao, pa sam pešačio još dva kilometra do njene ulice. Osmatrao sam preko zelenila njene bašte, ali je nisam video. Ušao sam u baštu, zazvonio na vrata kuće. Otvorila je njena majka, hladno me pozdravila, i saopštila mi da je Snel pre tri dana otputovala u Englesku.
Otišao sam od tih vrata. Šetao sam po gradu, slobodan od Pedule i od svih obaveza, slobodan ali sâm. Oko osam došla je struja. Proradila je i podzemna železnica, ali nisam ni pomislio da se vraćam svojoj kući. Zapravo se i ne sećam tačno šta sam sve činio te večeri i te noći.
Sledećeg jutra, satelitski sistem je proradio. Moj telesat je počeo da zvoni, zvoni...
- Stiv, čuješ li me. Stiv, Stivence, pa gde si tvojoj Pedulici...
Nije zatvarala usta sve dok nisam zazvonio na vratima.


Ovde se možete informisati o tome kako se predviđanja iz priče polako realizuju.

 

Anton Pavlovič Čehov

POMRAČENJE MESECA

(Iz provincijskog života)
Raspis br. 1032
Dvadeset drugog septembra u deset sati uveče biće pomračenje planete Meseca. Pošto slične pojave ne samo nisu nedopustive, već čak deluju poučno u tom smislu što pokazuju da se čak i planete često pokoravaju prirodnim zakonima, to vam u cilju pojačanog nadzora predlažem, vaše blagorodstvo, da naredite da se to veče u vašem kvartu upale svi ulični fenjeri, kako noćna tama ne bi smetala starešinama i stanovništvu da posmatraju pomenuto pomračenje, a takođe vas molim, poštovani gospodine, da strogo pazite da tim povodom na ulicama ne bude nikakvih skupova, radosnih uzvika i ostalog. O licima koja budu netačno tumačila pomenutu prirodnu pojavu, ako takvih bude (ali znajući pravilno mišljenje građana, ja se, doduše, tome ne čudim), molim da mi dostavite njihova imena.
Gnjiladušin
Da je prepis veran originalu tvrdi:
sekretar
Trjasunov


U vezi s aktom vašeg visokoblagorodstva broj 1032, čast mi je izjaviti da u mom kvartu uličnih fenjera nema te se zbog toga pomračenje planete Meseca izvršilo u potpunoj tami vazduha, ali bez obzira na to mnogi su ga videli potpuno jasno. Narušavanja javne tišine i mira kao ni netačnih tumačenja i izraza nezadovoljstva nije bilo, izuzev slučaja koji je učitelj Anfilahij Babemandepski, đakonov sin, na pitanje jednog građanina u čemu je uzrok pomračenja planete Meseca, počeo davati dugo objašnjenje koje je očigledno ciljalo na rušenje shvatanja zdrave pameti. Šta je značilo njegovo objašnjenje, ja nisam razumeo, pošto je objašnjavao po nauci i upotrebljavao u govoru mnogo stranih reči.
Ukusi - Kalančevski


U vezi s raspisom vašeg visokoblagorodstva br. 1032 čast mi je podneti izveštaj da u poverenom mi kvartu pomračenja Meseca nije bilo, mada je, doduše, na nebu bila neka prirodna pojava koja se sastojala u pomračenju mesečine, ali da li je to bilo pomračenje, to pouzdano ne mogu da kažem. Posle brižljivog pretraživanja u mom rejonu nađeno je samo tri ulična fenjera, i oni su posle pranja stakla i čišćenja unutrašnjosti bili upaljeni, ali od svih ovih mera nije bilo odgovarajuće koristi pošto se pomenuto pomračenje desilo onda kada su se fenjeri, usled duvanja i prodiranja vetra kroz razbijena stakla - ugasili, i prema tome nisu mogli osvetliti pomenutu tamu u aktu vašeg visokoblagorodstva. Skupova nije bilo pošto su svi građani spavali, izuzev samo pisara samoupravne kancelarije Ivana Aveljeva, koji je sedeo na plotu i gledajući kroz pesnicu pomračenje, smeškao se dvosmisleno i govorio: što se mene tiče, može uopšte i da ne bude Meseca... Baš me briga! Kad sam mu skrenuo pažnju da su njegove reči lakomislene, on je drsko odgovorio: "A što ti, žaco, braniš Mesec? Da nisi i njemu čestitao praznik!" I dodao je nemoralan izraz u smislu prostonarodne psovke, o čemu imam čast da vas izvestim.
Glatilov
Da je prepis veran originalu tvrdi
Čovek bez slezine

 

Jovan Sterija Popović

RODOLJUPCI

Veselo pozorje u pet dejstvija


PREDGOVOR
Nastojeće pozorje nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam koje iz života, koje iz novina: i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove itd. u svoj istovetnosti nađu. Ništa mi, dakle, ne ostaje nego progovoriti koju reč zašto takovo delo, s takovim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam da će to svima onima nepravo biti koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želeli da se za njima dobro govori.
Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji, jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.
Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti soglasan.
J.S.P.
LICA
ŽUTILOV, bivši nekada notaroš
NANČIKA, njegova supruga
MILČIKA, EDEN - njihova deca
ŠANDOR LEPRŠIĆ, mladi stihodelja
GOSPOĐA ZELENIĆKA, njegova ujna
ŠERBULIĆ, bankrotirani trgovac
SMRDIĆ, GAVRILOVIĆ, NAĐ PAL* - građani
SKOROTEČA
VIŠE RODOLJUBACA
Die Freyheit hat eine grosse Fastnachtsbuch aufgeschlagen; ein jeder kauft von ihren Larven, und verbirgt seine Leidenschaften dahinter. Der Eigennutz spielt auf zum Tanze.
August von Kotzebue


DEJSTVO PRVO
Pozorje prvo
ŽUTILOV, ŠERBULIĆ, SMRDIĆ, GAVRILOVIĆ I MNOGI DRUGI GRAĐANI
Na sredi vidi se zastava madžarska
ŽUTILOV: Iljen a sabadšag!*
SVI: Iljen!
ŠERBULIĆ: Da živi petnaesti mart!
SMRDIĆ: Vivat!
ŽUTILOV: Nije slobodno vikati "vivat" U slobodi samo ima "iljen".
SVI: Iljen!
ŽUTILOV: Nemeš*, birger*, prostak, jednaka prava imadu. Svi su polgartaršai*.
SVI: Iljen!
ŽUTILOV Jeste li čitali onih dvanaest punktova*?
SMRDIĆ: Nama nisu poznati.
ŽUTILOV: Sramota je od našeg magistrata* što nisu dosad publicirati.
SMRDIĆ: Pa zašto ih ne publiciraju?
ŽUTILOV: Jer su sami konzervativci po službama.
ŠERBULIĆ: Treba ih tužiti.
ŽUTILOV: Treba s njima dole.
ŠERBULIĆ: Tako je. Izdajstvo se ne može trpiti. Je li tako, gospodine Gavriloviću?
GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine.
ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom*. Konzervativci, ništa nego konzervativci!
ŠERBULIĆ: Da se zbace; sad je sloboda.
GAVRILOVIĆ: Manite se toga, pa gledajte svoj posao.
ŠERBULIĆ: Ko gleda u slobodi svoj posao?
ŽUTILOV: I gospodin Gavrilović je konzervativac.
GAVRILOVIĆ: Ja znam da sam pošten čovek, a drugo ništa.
ŽUTILOV: Koji drži konzervativcima stranu, taj je orsag aruloja*.
GAVRILOVIĆ: Šta je to?
ŽUTILOV: Vidite, vi u Madžarskoj živite, a ne znate madžarski. To je sramota! Čiji 'lebac jedete onoga jezik treba i da naučite.
GAVRILOVIĆ: Bogme, gospodine, ja jedem svoj 'lebac.
ŽUTILOV: Arulo, izdajica otečestva!
GAVRILOVIĆ: Idite vi s milim bogom! Ja izdajica otečestva što kažem da jedem za svoje novce 'lebac!
ŽUTILOV: Najmanje je ako vam se kaže da ste konzervativac.
GAVRILOVIĆ: To je onda želiti da svi budu konzervativci.
ŽUTILOV: Šta, šta? U slobodi konzervativci?
GAVRILOVIĆ: Ja podrazumevam one koji jedu s v o j 'lebac.
ŠERBULIĆ: Ostavimo se toga; nego šta ćemo s magistratom* koji neće da publicira punktove*?
SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi boljih patriota u varoši. Evo gospodin Žutilov bio je notaroš u varmeđi; zašto ne bi mogo biti birov*?
ŽUTILOV: Ja sam donde samo služio dok je vladala liberalna partija. Kako preoteše ma' konzervativci, zbogom! Žutilov je pošten čovek.
Pozorje drugo
MILČIKA vodi EDENA, nakićena madžarskom kokardom, PREĐAŠNJI
MILČIKA: Gospodo moja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost.
EDEN (pokazujući kokardu): Lásd édes atum!*
SVI: Iljen!
ŠERBULIĆ (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to?
ŽUTILOV: Ne govori srpski.
SMRDIĆ: Ja mislim da je to posao frajle Milčike.
MILČIKA (pokloni se).
ŠERBULIĆ: A! frajla Milči, za ovo zaslužujete belobungs-dekret*.
MILČIKA: Ako zapovedate, gospodo, mogu svakog poslužiti. (Otvori kutiju s kokardama).
ŠERBULIĆ: Iljen!
SVI (uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim Gavrilovića).
MILČIKA (Gavriloviću): Zar vi nećete?
GAVRILOVIĆ: Zahvaljujem; ja mrzim te stvari.
ŽUTILOV: Ne banč*, gospodin Gavrilović, i tako je od konzervativne partije.
GAVRILOVIĆ: Ja se trudim da budem od partije poštene.
ŠERBULIĆ: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni!
GAVRILOVIĆ: Ja to ne kažem.
ŽUTILOV: Ostavite. Kad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar. Kažite, zašto se ne bi kokarde načinile iz opštinske kase, da svaki može po jednu dobiti? Ne pokazuje li to da magistrat* ne drži sa slobodom?
ŠERBULIĆ: Tako je. Da se zbaci, da se zbaci! Imamo mi bolji' ljudi.
ŽUTILOV: Sad treba da dođu u službu samo liberalci.
ŠERBULIĆ: Tako je!
ŽUTILOV: Drugo: treba da se povisi plaća onima koji su u službi. Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živeti, a bez dosta novaca slobodno se živeti ne može.
ŠERBULIĆ: Vrlo lepo!
ŽUTILOV: Treće: novci od desetka i od rabote, koji su za lanjsku i preklanjsku godinu skupljeni, da se podele između pravi' patriota.
ŠERBULIĆ: Prekrasno!
ŽUTILOV: Ljudi su batinama bili naterivani da vuku kamen za kaldrmu. Sad je sloboda, niko se ni na šta naterati ne može. Dakle, da se kamen proda i novci da se takođe podele između pravi' patriota.
ŠERBULIĆ: Vrlo pametno!
GAVRILOVIĆ (na stranu): Au, da lepe slobode!
ŽUTILOV: Doveče da pravimo iluminaciju.
ŠERBULIĆ: Iljen!
ŽUTILOV: Kad su moji preci nemešag* dobili...
SMRDIĆ: Više nema nemeša*; svi smo jednaki.
ŽUTILOV: To i ja kažem. No moje je pravo ime Žutilaji, a ne Žutilov; zato hoću da se tako i zovem.
ŠERBULIĆ: Iljen!
ŽUTILOV: Zašto se i gospodin Smrdić. ne bi zvao Bideši? To je lepše nego Smrdić; a gospodin Šerbulić... ne znam otkud dolazi.
SMRDIĆ: Šerb znači vlaški zmija.
ŽUTILOV: Dakle, Kiđoji.
ŠERBULIĆ (Smrdiću): Ja da znam da i jednu kaplju krvi vlaške imam, i tu bi' pustio da isteče.
Pozorje treće
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNJI
LEPRŠIĆ: Živilo slavjanstvo!
ŠERBULIĆ: Iljen!
LEPRŠIĆ: Kakvo "iljen" u slavjanskom carstvu? Slavjanski je narod najveći na svetu. U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska.
ŽUTILOV: Šta se to nas tiče.
LEPRŠIĆ: Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmernom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi. Panslavizam je ideja koja zanima najveće duhove.
ŽUTILOV: Gospodin Lepršić, to ćete zadržati kad bude crkvena skupština. Sad imamo posla praznovanjem slobode.
LEPRŠIĆ: Zar vi mislite da Srbin nije sazreo za slobodu? Dajte astal, pak ćete se diviti. (Dovuče astal nasred sobe, pak se popne na njega.) Gospodo i braćo! Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od Dušana drhtale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske.
GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami' i naše nesloge.
LEPRŠIĆ: Srbin, koji je rođen za slobodu, ne hte biti robom, zato odluči preći u Madžarsku, na poziv cesara Leopolda. Četrdeset hiljada familija prevede patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate*; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite ko je tome uzrok?
GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo.
LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme. Skupština je određena za prvi maj; tu će se ponoviti naša stara prava, izabraće se vojvoda i patrijarh, i ustanoviće se Vojvodina srpska!
ŠERBULIĆ: Oho!
LEPRŠIĆ: Ta jedna reč "oho" zaslužuje da se u novine stavi; a teško svakom na koga počnu novine vikati.
GAVRILOVIĆ: Dobro, gospodine, teško svakom koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti?
LEPRŠIĆ: Evo kako. Srblji su najviše krvi prolili za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše.
GAVRILOVIĆ: Kako naše?
LEPRŠIĆ: Postavićemo našeg vojvodu, naše ministre, naše vlasti i sudove, pa mir. Kad je Srbin do velikog zvanija dolazio? Nego notaroš, jurasor, najviše solgabirov ili febirov.
ŽUTILOV: Tu imate puno pravo!
LEPRŠIĆ: U Vojvodini srpskoj ne sme drugi biti činovnik nego Srbin, od minister-prezidenta do poslednjeg pisara.
ŽUTILOV: Tako treba!
LEPRŠIĆ: U Vojvodini srpskoj Srbin neće plaćati porciju ni druge dacije.
SMRDIĆ: To, to!
GAVRILOVIĆ: A kako će se izdržavati?
LEPRŠIĆ: Vojvodina srpska imaće svoju finansiju, svoju narodnu kasu, i iz nje će se svi troškovi podmirivati.
GAVRILOVIĆ: A kako će se puniti?
LEPRŠIĆ: To je briga finans-ministera, a ne vaša.
SMRDIĆ (pljeska rukama): Pravo, pravo! (Podmigujući se Gavriloviću.) Pif jego po nosu!
LEPRŠIĆ: Jednim slovom: Vojvodina ima svoje sopstveno pravlenije; vojvoda postavlja činovnike - samo Srblje. Nije li to lepo?
SVI: Zaista lepo!
LEPRŠIĆ: Služba će toliko biti da ćemo morati i iz drugi' zemalja zvaničnike nabavljati.
ŠERBULIĆ: Zašto to? Zar se ne mogu upotrebit ljudi od trgovačkog reda?
LEPRŠIĆ: To se razumeva.
ŠERBULIĆ: Sad vidim da je pametno ustrojena ta Vojvodina srpska.
LEPRŠIĆ: Ko može biti nezadovoljan time?
SVI: Niko, niko!
GAVRILOVIĆ: Je li ovo već potvrđeno, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: To će se sve svršiti prvog maja, u Novom Sadu.
GAVRILOVIĆ: 'Oće li biti kakav carski komesar?
LEPRŠIĆ: Mi s komesarima nemamo nikakva posla. Narod sad vlada; volja naroda više znači nego svi komesari na svetu.
GAVRILOVIĆ: To nije dobro.
LEPRŠIĆ: Mađaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju.
ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji.
LEPRŠIĆ: Mađari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi. Sad je vreme da im otmemo i oteramo ih u Tunguziju*.
GAVRILOVIĆ: Mi njih?
LEPRŠIĆ: Šta, žao vam je? Ha, ha, ha! Vidi se ko je mađaron.
GAVRILOVIĆ: Ja sam slušao da ste vi govorili madžarski, a ne ja.
LEPRŠIĆ: Dok ih proteramo, urlikaće kurjaci njinim jezikom.
GAVRILOVIĆ: Ali kako ćete ih proterati kad nemamo oružja, nemamo baruta.
LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Šta se on brine. Mi ćemo im topove oteti, pak ćemo ih biti njinim sopstvenim oružjem.
GAVRILOVIĆ: To je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo.
LEPRŠIĆ: Kad je vreme raditi, onda se ne misli.
GAVRILOVIĆ: To je zlo.
LEPRŠIĆ: Kad Madžari zapovedaju, onda vam je dobro.
GAVRILOVIĆ: Zapovedali su i dosad, pa vidim, vi ste se više oko nji' ulagivali.
LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo.
GAVRILOVIĆ: Samo da možemo.
LEPRŠIĆ: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati? Razneće ih u vozduh. Pak jošt dok otpadnu od nji' Slovaci, dok se sojuzimo* s Česima, Moravcima, Poljacima! Eno, u Pragu se osniva slavjansko carstvo!
ŠERBULIĆ: Istina?
LEPRŠIĆ: Zar ne čitate novine? Na Rakošu*, ako bog da, podelićemo s Madžarima kolače.
ŠERBULIĆ: Živio!
LEPRŠIĆ: Svaki Srbin neka se napije vode iz česme 'ajdučke, neka uzme sablju Miloša Obilića i topuz Kraljevića Marka, pak će opet nastati carstvo Dušanovo.
SVI: Živeli!
LEPRŠIĆ: Duh Hajduk-Veljka, Miloša Pocerca i Cincar-Janka nek obuzme prsi dostojni' potomaka, pak će se slava srpska opet obnoviti.
SVI: Živeli!
LEPRŠIĆ: Ali, šta ja vidim? Madžarske ko'karde u Vojvodini srpskoj! Ah, Dušan mora u grobu suze prolivati!
ŠERBULIĆ (plače): Oprostite, gospodine, mi za te novine nismo ništa znali; inače proklet koji ne ljubi svoj narod!
SMRDIĆ: Mi smo se spremili da doveče slavimo slobodu.
LEPRŠIĆ: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga (peva): Ustaj, ustaj, Srbine...* itd
(Pri koncu svake strofe viču ostali) Živio!...
Pozorje četvrto
NANČIKA, PREĐAŠNJI
NANČIKA (pokloni se): Gospoda se vesele, kako mi se vidi.
LEPRŠIĆ.: Evo, gospođa Nančika biće tako dobra da nam načini srpske kokarde.
ŠERBULIĆ: Da, mi molimo mi molimo!
NANČIKA: Iz drage volje.
LEPRŠIĆ: Svaka kokarda koju iz vaše ruke primimo biće nam štit protiv neprijatelja naši'.
NANČIKA: No ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar 'oćete da nosite po dve?
LEPRŠIĆ: Ovo su kokarde madžarske, a naša je želja imati srpske.
NANČIKA: Dobro. Kakva je boja srpska?
ŠERBULIĆ: Šta, Srpkinja, pa ne zna ni kakva je boja srpska!
NANČIKA: Što nisam dosad znala, to ćete mi kazati vi.
ŠERBULIĆ: Ja... ja... oprostite, to moj posao nije, nego evo gospodin Lepršić, on je od učenog reda.
LEPRŠIĆ. (zbunjeno): Da! Silni Stefan imao je zastavu na kojoj je arhangel Mihail stajao, i pomoću ovoga tolike su pobede dobivene.
NANČIKA: Ako će na kokardama biti arhangel Mihail, to ja ne umem načiniti.
ŠERBULIĆ: To nije nužno; samo srpske boje, pa mir. Ja mislim to je dosta, gospodine Lepršiću.
LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj. Kad su naši preci ovamo prešli, imali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i izgubilo što je god narodno. Pa bi najposle izgubili bili i ime, kao što su i po crkvama uveli bili madžarske protokole kreštajemi'*.
ŠERBULIĆ: To je zaista najbezbožnije delo što su mogli učiniti.
LEPRŠIĆ: Ove su Novosađani nasred pijace spalili.
SMRDIĆ: Pravo su imali.
NANČIKA: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno.
LEPRŠIĆ: A mi? Dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši?
GAVRILOVIĆ: Molim, gospodine Lepršiću, ovi madžarski protokoli* uvedeni su od nekoliko godina, je l' te?
LEPRŠIĆ: Da su mogli, oni bi ih uveli pre potopa.
GAVRILOVIĆ: Verujem. No, kažite mi, kako je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda kad ste se vi rodili nije bilo protokola madžarski'*?
LEPRŠIĆ: Nemojte vi uzimati što roditelji s decom iz mode rade, nego gledajte šta Madžari s nama čine. Ja sam Šandor, to je istina, al' sam bolji Srbin nego makar koji drugi.
GAVRILOVIĆ (smeši se): A zar takav ne može biti i Pišta?
LEPRŠIĆ: Pišta je ime varvarsko, koje su Madžari preneli iz Azije, a Šandor se može pretvoriti u Skender.
GAVRILOVIĆ: Skender je turski.
LEPRŠIĆ: Ništa zato, i fes je turski, al' je opet naša narodna nošnja.
Pozorje peto
ZELENIĆKA, PREĐAŠNJI
ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati.
ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt* sav u plamenu?
GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo?
ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Budapešti.
LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine.
GAVRILOVIĆ: Šta znači to, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Zar ne čujete da su se u Dištriktu* pobunili?
ZELENIĆKA: I potukli sve koji su protiv narodnosti.
GAVRILOVIĆ: To je zlo.
ZELENIĆKA: Sad je vreme da se feniks iz pepela slave srpske podigne. Srpstvo ne može biti večito senka tuđe svetlosti, nego treba samo da postane sunce, i još i drugima pozajmi svetlosti.
ŠERBULIĆ: Badava, tek frau fon Zelenić, pa frau fon Zelenić!
ZELENIĆKA: Frau fon? Ne vidite li da je ova reč tuđa? Srbin ima dosta cveća u svome vrtu, zašto da od drugih ukrase traži? Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama...
LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili da načinimo srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja.
ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al' tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige.
ŠERBULIĆ: Zar vi znate?
ZELENIĆKA: Ja bih se stidila kad ne bih znala u čemu se sastoji čuvstvilo narodnosti. Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju.
ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska!
SVI: Živila!
ZELENIĆKA: I svi mađaroni sa madžarskim kokardama!
ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baca je na zemlju.)
SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo (to isto učini).
ŽUTILOV (isto tako) : S ovim se odričem svake mađarštine!
ŠERBULIĆ: Jeste li zadovoljni, gospoja Zelenićka?
LEPRŠIĆ: Ne, nego da se za spomen spale.
ZELENIĆKA: Moj nećak još najbolje oseća žar rodoljubija. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, srce bez svetlosti, sveća bez plamena.
ŠERBULIĆ: Izrjadno!*
ZELENIĆKA: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarska, zato ga trpiti ne mogu. Zaključila sam, dakle, obratiti ga u plavetno.
ŠERBULIĆ: To je lepo. Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka.
ZELENIĆKA: Ili Plavićka, od plave boje.
ŽUTILOV: Helješen.* I moje će ime biti Žutilović.
GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaji?
ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo.
ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Još je nužno poderati sve one 'aljine koje su stranonarodne boje.
ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.
ZELENIĆKA: Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odmah pocepati.
NANČIKA: Meni ova lepo stoji.
ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubije; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.
NANČIKA: Kako bi' ja najlepšu moju 'aljinu pocepala?
ZELENIĆKA: Ah, slatka Nančika... Ali nije nikakvo čudo što tako govorite kad vam je i ime tuđe.
NANČIKA: Ja znam, vaše je bilo ružno, pak ste ga lako mogli promeniti, a ja bi' se morala samo naružiti.
ZELENIĆKA (klone na stolicu): O, seni Dušanova, čuješ li? Što je naše, to je ružno!
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, nismo vam saopštili što je najvažnije. Mi smo zaključili madžarske protokole* iz crkve izneti i spaliti.
ZELENIĆKA (ustane radosno): Ko je na tu veliku misao došao, dostojnu velikoga Dušana?
LEPRŠIĆ: Svi kojima vri srpska krvca u žilama.
ZELENIĆKA: Lepo, izrjadno*, veličanstveno! Sad nam više ništa ne ostaje nego srpske kokarde.
LEPRŠIĆ: Gospoja Nančika obećala je da će nam načiniti.
ZELENIĆKA: Ne Nančika, nego Anka. To je lepo srpsko narodno ime. - Na kokardama će se čitati zlatnim slovima: rat.
GAVRILOVIĆ (uplašeno): Šta, rat?
ZELENIĆKA: Samo rat, gospodo moja.
LEPRŠIĆ: To je i moja poslovica.
GAVRILOVIĆ: Ali će se krv prolivati!
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Gdi ste vi vidili rat bez krvi?
GAVRILOVIĆ: Naš je narod mali.
ZELENIĆKA: Dosta je velik da Madžare pobedimo.
LEPRŠIĆ: I da ih oteramo u Tunguziju*.
GAVRILOVIĆ: Samo da ne počnu oni nas terati!
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Ove godine rodio je dobro duvan*.
LEPRŠIĆ (peva):
'Ajd', braćo, u ime boga,
Tri smo na jednoga.
ZELENIĆKA: Vidite, gospodine Gavriloviću.
GAVRILOVIĆ: Lako je pevati; a da dođe do boja, čini mi se, ne bi bilo od nas nijednoga.
LEPRŠIĆ: Šta? Ja ću prvi ići u stan.
ŠERBULIĆ: Svi, svi!
ZELENIĆKA: Živeli rodoljupci!...
ZAVESA


DEJSTVO DRUGO
Pozorje prvo
MILČIKA sama
MILČIKA: Moj se otac dao u rodoljupce, nadajući se da će dobiti službu. To je dobro, nego je moja partija propala. Čudo mi je s kim se pomešao... s kojekakvim bankrotima i trgovcima, a najpre su mi samo nemeši* pravili kur*. Ah, pa sadne smem govoriti madžarski... to je žalosno! Al' kad on misli da je dobro, moram da ćutim.
Pozorje drugo
ŠERBULIĆ I SMRDIĆ stupe sa srpskim kokardama, MILČIKA
ŠERBULIĆ: Je l' kod kuće Žutilov?
MILČIKA: Nije. Zašto tako hitno?
ŠERBULIĆ: Imamo važna posla.
MILČIKA: Vi ste se pri cepanju protokola* baš pokazali.
ŠERBULIĆ: Da, protokola, protokola*. 'Oće li skoro doći?
MILČIKA: Ja mislim da 'oće. Izvol'te sesti.
ŠERBULIĆ: To je đavolski posao.
MILČIKA: Nijedan se tako nije pokazao kao vi.
ŠERBULIĆ: Manite bestraga, može mi presesti.
MILČIKA: Kako?
ŠERBULIĆ: Čujemo da će biti inkvizicije*; pa, bogami, može se đavo izleći.
MILČIKA: Vi ste radili za narodnost.
ŠERBULIĆ: Mari ko za narodnost. Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao.
SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren.
ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati.
SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.
ŠERBULIĆ: I ja bih se zakleo kad bi mi ko hteo verovati. Ali od toga nema ništa, nego svi na sredu.
MILČIKA: Zar biste vi odali vaše društvo?
ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese? Lepo mi i vi govorite.
MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje.
ŠERBULIĆ: Pa baš ja da se žertvujem? Fala vam!
MILČIKA: A kako ste pređe govorili?
ŠERBULIĆ: Ostavite se, molim vas, vi ne znate šta je to.
Pozorje treće
LEPRŠIĆ s velikom kokardom srpskom, PREĐAŠNJI
LEPRŠIĆ (peva): Na noge, Srblji braćo,
Sloboda zove!
ŠERBULIĆ: Žalosna nam sloboda!
LEPRŠIĆ: Šta, i vi ste Srbin? Nije li vam sramota!
ŠERBULIĆ: 'Oće da bude inkvizicije* za protokole*.
LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Šta vam pada na pamet!
SMRDIĆ: Cela istina.
LEPRŠIĆ: Inkvizicija* za madžarke protokole* u Vojvodini srpskoj?... Znate li vi da je Vojvodina potvrđena?
ŠERBULIĆ: Kako?
LEPRŠIĆ: U Karlovcima bila je skupština. Izabrali su patrijarha i vojvodu... Što ne vičete "živili"?
ŠERBULIĆ: Ako nas, međutim, ovde okupe Madžari za protokole*?
LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Trideset hiljada Srbijanaca dolaze nam u pomoć, i sedam miliona dukata.
ŠERBULIĆ: Sedam miliona dukata?!
LEPRŠIĆ: E, kako sad stojimo? Vidite da je tu politika rusijska. Slavjansko carstvo, i ništa drugo!
ŠERBULIĆ: Ako se Rusija umeša, onda je dobro.
LEPRŠIĆ: Vi jošt sumnjate? Kažite da li bi smela Srbija pomoć šiljati da Rusija nije zapovedila?
ŠERBULIĆ: Sad sam malo utešen.
LEPRŠIĆ: Ja vam kažem, slavjansko carstvo.
ŠERBULIĆ: I treba da bude. Samo da ne iziđe otkud inkvizicija*.
LEPRŠIĆ: Šta vi tu snevate o inkviziciji*? Vojvodu imamo, Vojvodina je potvrđena, sad jošt barjak na crkvu, pa gotov posao!
ŠERBULIĆ: Ko 'oće, neka ga diže; ja znam da se neću više u takve stvari mešati.
LEPRŠIĆ: Šta, šta?
ŠERBULIĆ: Preseli su mi i protokoli*.
LEPRŠIĆ: To je izdajstvo protiv narodnosti!
ŠERBULIĆ: Neka je makar šta, tek ja jedan neću.
LEPRŠIĆ: O, Miloš Obiliću, čuješ li ga? Srbine, Srbine, ne vređaj pepeo tvojih praotaca!
ŠERBULIĆ: Ali imate li svesti? Da dižem barjak, pa posle da me obese!
LEPRŠIĆ: Ništa zato; za narodnost nikakva žertva nije skupa.
ŠERBULIĆ: Hvala vam lepo...
SMRDIĆ: Bogme i ja se ne bi' odvažio.
LEPRŠIĆ: Odrođeni sinovi praotaca svoji', ja ću ga podići!
SMRDIĆ: Vi i možete, zašto ste učili prava, pa se umete i odbraniti.
LEPRŠIĆ: Ja hoću Dušanovo carstvo, a po ovakvim rodoljupcima propalo bi srpstvo.
ŠERBULIĆ: Ja sam zaista pravi Srbin, i vidićete kako ću raditi, samo dokle dođu Servijanci.
SMRDIĆ: Dok se malo dodamo, gospodine Lepršiću, dokle se malo naviknemo. Vidite, i Servijanci ne bi bili junaci da nemaju često bune.
LEPRŠIĆ: I to je istina.
Pozorje četvrto
ŽUTILOV s madžarskom kokardom, PREĐAŠNJI
LEPRŠIĆ: A šta je to? Ha, ha, ha!
ŠERBULIĆ: Zar je to rodoljubije?
LEPRŠIĆ: Gospodin Žutilović! Srbin! Ha, ha, ha!
ŽUTILOV: Šta je, gospodo moja?
LEPRŠIĆ: Ne stidite se metnuti madžarsku kokardu?
ŽUTILOV: Metnućete je i vi.
SMRDIĆ: Da bog sačuva!
LEPRŠIĆ.: Pre bih dao ruku odseći.
ŽUTILOV: Znate li vi da vojska sutra dolazi?
LEPRŠIĆ: No, to je dobro: bar će biti šićara za Servijance.
ŽUTILOV: Ostavite Servijance, bogzna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. Drugo: 'oće da se ispituje i za protokole*; zato da se manemo narodnosti.
LEPRŠIĆ: Šta, tako podlo? Nipošto, nego barjak srpski da se diže!
ŽUTILOV: Vi, ako ćete dizati, možete na vašu riziku. No ja bih rekao da se pretrpimo, dok nam ne dođe pomoć.
ŠERBULIĆ: I ja sam tako kazao.
LEPRŠIĆ: Dakle, niko neće sa mnom?
SMRDIĆ: A šta je vajde danas da metnemo, sutra će ga skinuti.
ŠERBULIĆ: Barjak nek se vije zasada u Granici*, gde su svi soldati.
SMRDIĆ: A nas mogu potući batinama.
LEPRŠIĆ: Da se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve, i za ljubav vašu skidam i kokardu.
ŠERBULIĆ: To je vrlo pametno, jer bi se Madžari našli jako uvređeni.
SMRDIĆ: I ja tako velim.
(Poskidaju kokarde.)
ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov? Ta mi smo i tako Srblji; a Madžari, kad vide svoje kokarde, može biti da neće ni istraživati za protokole*.
LEPRŠIĆ: To ide malo dalje, ali rodoljubije sve dopušta. Zato ćemo ovako učiniti: ispod 'aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili!
ŠERBULIĆ: Živio gospodin Lepršić! Zaista pametan dečko!
LEPRŠIĆ (pridevajući kokardu):Čekajte dok bude Dušanovo carstvo, pa ćete viditi.
Pozorje peto
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNJI
SMRDIĆ: Evo i gospodina Gavrilovića.
GAVRILOVIĆ: Dobar dan želim.
ŠERBULIĆ: Jeste li i vi čuli da dolazi?
GAVRILOVIĆ: Jesam.
SMRDIĆ: Pa gdi vam je kokarda madžarska?
ŠERBULIĆ: E, on nije pridenuo ni srpsku.
GAVRILOVIĆ: Ja to držim za budalaštinu.
LEPRŠIĆ: Budalaštinu? Vama je narodnost budalaština?
GAVRILOVIĆ: Narodnost nije budalaština; ali da čovek nije narodan ako ne metne kokardu, to je budalaština.
ŠERBULIĆ: Pa zašto Madžari nose?
GAVRILOVIĆ: Mi valjda nećemo od Madžara pamet tražiti.
LEPRŠIĆ: Dakle, narodna boja vama nije ni šta?
GAVRILOVIĆ: Opet vi! Boja je za narod odlični znak, kao i za čoveka 'aljina. Ali ja, bogme, zbog 'aljine neću se tući ni poginuti.
LEPRŠIĆ: Zašto nemate čuvstva za narodnost.
GAVRILOVIĆ: Može biti. Ja držim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veličini i napretku, a ne u kokardama i bojama. Ove, kako su danas izabrali. tako se mogu sutra promeniti, pak niko neće osetiti nikakvu štetu.
ŠERBULIĆ: Da se manemo toga; nego, kažite mi, šta ćemo raditi kad dođu soldati?
GAVRILOVIĆ: Daćemo im kvartir i 'ranićemo ih. Šta znamo.
ŠERBULIĆ: Ako se ispita za protokole*?
GAVRILOVIĆ: Ja mislim da neće. A i šta znadu činiti? Narod se ogorčio, pa pocepao. To je plod slobode. Da ih nisu ni uvodili, to bi bolje bilo. Ali ko će protiv ludosti!
ŠERBULIĆ: Evo Nađ Pala*; dobro bi bilo da ga na svoju ruku privedemo.
ŽUTILOV: To je konzervativac.
ŠERBULIĆ: Tim bolje.
Pozorje šesto
NAĐ PAL, PREĐAŠNJI
ŽUTILOV: Jo napot, Pali pajtaš!
NAĐ: Sluga, gospodo. Kako ste?
ŠERBULIĆ: Evo se razgovaramo kako luduju naši Srblji.
NAĐ: Zaista luduju. (Izvadi novine.) Gledajte, molim vas, ko tako piše: "Mi ćemo Madžare u Tunguziju*, mi ćemo ih istrebiti. Srblji su veseli, kupuju duvan* na listove." Šta, opet da seku duvan na glavi*? Sram i stid da bude vašim učenima, tako narode ogorčavati! Zar Madžari ne umu posle vraćati, kao što je i bilo svirjepstva pređe sto pedeset godina. Ištite vaša prava, pišite, dokazujte, a nemojte da se grdimo i ružimo. Zar posle nećemo opet živiti zajedno?
GAVRILOVIĆ: Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Zaboga, sve se može na lep način kazati.
ŠERBULIĆ: Preterani, gospodine; mladi, pa preterani!
NAĐ: Ali time škodu čine. "Srblji su junaci!" Ko o tom sumnja? Ali valjda neće i Madžari leći da im seku duvan na glavi*!
SMRDIĆ: Ja ne znam: mi se hvalimo kako smo tukli Turke i druge narode, pa sve mi propadali.
NAĐ: I mora tako biti kad nemate razbora i kad svaki o svojoj glavi radi.
ŠERBULIĆ: Jest, srpski je narod lud narod.
ŽUTILOV: Ja ne znam šta su ti graničari naumili. Nama je svima otečestvo Madžarska, zato se i zove Madžarorsag.
ŠERBULIĆ: Tako je; kad ljudi mladi i ludi upravljaju narodom, onda mora naopako ići.
NAĐ: Znate li šta karakteristiku Srbalja najbolje pokazuje? Vaše svadbe. Pre venčanja i o venčanju "ihuhu; ihuhu!", a posle "jao i lele!"
SMRDIĆ: Tako je. Srpski je narod nepromotren.
ŽUTILOV: Srpski je narod lud.
ŠERBULIĆ: Bre, srpski je narod pokvaren. Uzmite vi fibirove i solgabirove koje smo imali; Srblji su uvek bili najgori.
NAĐ: Koliko ja srpski narod poznajem, on je dobar, osobito prost; sluša svoje starije i daje se navesti i na zlo i na dobro; ali vaši učeni ljudi, vaše nadriknjige, trgovčići i gdikoji majstorčići, to su takvi ljudi kakve ja 'nisam video. Ništa ne zna, a 'oće sve da zna, razmeće se, viče i rad je da se svi okreću po njegovoj glavi. - Kad ste vi još videli da Srblji poklone poverenje jednom čoveku koji je inače, razuman i pošten, nego kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore.
LEPRŠIĆ: Tu imate pravo. Ja kad sam prve stihove izdao, pet je kritika najedanput izišlo. Sad, je li vredno da čovek što napiše?
NAĐ: Svuda se pišu i čitaju knjige da se narod pouči; kod vas, mislim, da je to parada. U vašoj istoriji drugo nema nego koliko je ko ljudi poseko; i potukao i gdi je narod pogrešio, čega treba da se kloni, o tom se slabo brinete.
SMRDIĆ: Zato i napredujemo tako.
ŠERBULIĆ: Ludi su oni u Karlovcima, pa mir.
SMRDIĆ: Što im drago onima u granici*, mi u provincijalu* bili smo pod Madžarima i ostajemo pod Madžarima.
ŠERBULIĆ: Mi ćemo za otečestvo naše i samu krv proliti.
NAĐ: Dosta zlo kad smo do toga došli da krv prolivamo.
SMRDIĆ: A šta znamo. Je li istina da nam dolazi madžarska vojska?
NAĐ: Tako se govori.
SMRDIĆ: No, treba da ih lepo dočekamo.
ŽUTILOV: Ja ću im pokloniti jednu kravu.
ŠERBULIĆ: Ja tri akova vina.
SMRDIĆ: Ja dva.
NAĐ: To je lepo.
ŠERBULIĆ: A šta vi dajete, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Ja ću im sastaviti odu kad održe pobedu.
ŠERBULIĆ: A vi, gospodine Gavriloviću?
GAVRILOVIĆ: Vidiću.
SMRDIĆ: Vi, najbogatiji od nas sviju, pa ništa.
ŠERBULIĆ: Pokazuje se da ih radosnim srcem ne dočekujete.
ŽUTILOV: E, gospodin Gavrilović uvek je bio konzervativac.
GAVRILOVIĆ: Kad bi' umeo preokrenuti kožu, kao vi: Žutilov, Žutilaji, Žutilović, ja bi' bio svašta.
ŽUTILOV (srdito): Vi ste reakcioner, pa mir.
NAĐ: Ne treba vređati, gospodo, ne treba vređati. Gospodin Gavrilović je pošten čovek, a poštenje ima cenu u svakom narodu i u svakom zakonu.
ŠERBULIĆ: Šta se čuje za protokole*?
NAĐ: Govorilo se da će doći neka komisija; no ja to ne bi' nikad činio. Budalaština je na svaki način bila: i uvoditi i cepati. Zato treba da se zaboravi.
SMRDIĆ: Zaista su Madžari velikodušni.
ŠERBULIĆ: Pošteni ljudi.
ŽUTILOV: Kamo sreće da su Srblji takovi.
SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka.
ŠERBULIĆ: Savetuj ti njega, uči ti njega, moli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš Obilić ne mari da propadne carstvo, samo da istera inat.
NAĐ (smeši se): Šta ćete, kad vam je to praotečeski greh No ja sam se pozadugo ovde zadržao. Rad sam malo u kafanu da čujem ima li šta novo. Hoćete li i vi"'!
ŠERBULIĆ: Sad ćemo, dok samo svršimo neke račune.
NAĐ: Dakle, ja se preporučujem.
ŽUTILOV: Ala solgaja!*
NAĐ (odlazi).
GAVRILOVIĆ: Ali tako grditi svoj narod pred stranim čovekom!
ŠERBULIĆ: Pak, šta, mi opet više ljubimo narod nego vi.
GAVRILOVIĆ: O tome će vam Nađ dati svedočanstvo.
ŠERBULIĆ: Šta Nađ? - Čekajte samo dok dođu Servijanci.
SMRDIĆ: Kao bajagi, Madžari su bolji od nas!
LEPRŠIĆ: Upravo, što Srblji imaju rđavoga, to su primili od Madžara.
ŠERBULIĆ: Zacelo.
GAVRILOVIĆ: Pa zašto ste njih onako falili, a naš narod kudili?
ŠERBULIĆ: To je drugo, jošt nisu prešli Servijanci.
GAVRILOVIĆ: Više je Nađ uvažavao naš narod nego vi kao Srblji.
LEPRŠIĆ: Dabogme, zašto se boji. A zašto ne spominje naše privilegije? Čekajte samo dokle ih zaokupe graničari, pa će tražiti i on Tunguziju*
GAVRILOVIĆ: Meni se dopada kako on govori.
ŠERBULIĆ: Vama se uvek dopada što Madžari kažu.
GAVRILOVIĆ: No nisam im obećao ni kravu ni vina.
ŠERBULIĆ: To je ništa.
SMRDIĆ: Da nije za protokole*, videli bi šta bi dobili.
GAVRILOVIĆ: Niko nije ništa iskao.
ŠERBULIĆ: E, pa nije iskao! Mađaroni bi se radovali kad bi ko od rodoljubaca bio obešen.
GAVRILOVIĆ (smeši se): O, Nađ će zaista o vašem rodoljubiju pripovedati.
LEPRŠIĆ: Doći će vreme kad ćemo drugojače s njima govoriti Čekajte samo dok nastane Dušanovo carstvo.
GAVRILOVIĆ: Već ako ga vi ne podignete,drugi neće.
LEPRŠIĆ: I 'oću i umem. A po mađaronima propali bi' odavno.
ŠERBULIĆ: Da žive pravi Srblji!
SMRDIĆ: Živeli!
(Odlaze)
ZAVESA

 


DEJSTVO TREĆE
Pozorje prvo
MILČIKA čita novine, NANČIKA stupa
MILČIKA: Ah, mami! Kako su se Srblji u Srbobranu držali!
NANČIKA: Stoji li već i u novinama?
MILČIKA: Te kako stoji! Kosa mora da vam se diže. Šest hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Znate li koliko je palo Madžara? Pogodite.
NANČIKA: Valjda je palo jedno tri hiljade.
MILČIKA: Oho! Petnaest. Mesaroš* skočio je od jeda i žalosti u vodu da se udavi, i jedva su ga spasli.
NANČIKA: Vidiš, pa srdiš se što ti otac drži sa Srbljima.
MILČIKA: Meni je bilo zbog partije.
NANČIKA: Ako Srblji dobiju, prvi će u varoši biti Žutilov; a kod Madžara znaš da je morao ostaviti službu.
MILČIKA: Kad su ovih dana madžarski oficiri davali bal.
NANČIKA: Mi smo zato išle da ne podozrevaju.
MILČIKA: Jedan mi je tako lepo pravio kur*.
NANČIKA: Pst! Mi smo rodoljubice.
MILČIKA: Zar vama nije po volji kad vašoj kćeri kur* prave?
NANČIKA: Mi moramo na Madžare da mrzimo.
MILČIKA: Pa zašto ste vi s onim obrlajtnantom toliko razgovarali se?
NANČIKA: On se čudio kako znam lepo madžarski.
MILČIKA: To je i meni moj reko.
NANČIKA: Ja ti kažem, moraš se nji' čuvati.
MILČIKA: Ali da nismo u neprijateljstvu, je l' te da su vrlo učtivi?
NANČIKA: To je istina.
MILČIKA: Naši mladići nikad ne umeju tako kur* da prave.
NANČIKA: Oni su malo drvenasti.
MILČIKA: Gledala sam kako vam je čisto milo bilo gdi s vama onako učtivo govori.
NANČIKA: Zar ti nisi imala druga posla nego u mene da gledaš?
MILČIKA: Nisam vas skoro tako raspoloženu vidila.
NANČIKA: Morala sam, zašto ti je otac poznat kao veliki rodoljubac.
MILČIKA: Da vas je Zelenićka čula govoriti!
NANČIKA: I ona mi 'oće da je neka rodoljubica, kao da ljudi ne znaju njene tragove.
MILČIKA: Ali je baš fad*.
NANČIKA: Kao i to mi nešto vredi što čita srpske knjige.
MILČIKA: Mene je strašno jedilo kad je navalila bila da promenite ime.
NANČIKA: Dabogme, kad je njeno ružno.
MILČIKA (gledi na pendžer): Jao, mami! Eno je sokakom, sigurno će k nama.
NANČIKA: Neka ide k vragu!
Pozorje drugo
EDEN, PREĐAŠNJI
EDEN: Edeš anjam...*
NANČIKA (na njega): Eređ pokolba!*
EDEN (pobegne)
NANČIKA: Treba da ga čuvaš od Zelenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski.
MILČIKA: Tako nam zameraju što držimo Erži u službi.
NANČIKA: I nju moramo otpustiti.
MILČIKA: Dobra devojka.
NANČIKA: Što mu drago. (Kucanje na vrata) Herajn!*
Pozorje treće
ZELENIĆKA, PREĐAŠNJI
ZELENIĆKA: "Slobodno", slatke moje, ili "izvol'te, zapovedajte", to je lepše nego "herajn".
NANČIKA: Vi imate pravo, ali smo se tako navikli.
ZELENIĆKA: Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina! No danica je i našoj narodnosti svoje bagrjanošarno* lice pomolila, samo ne treba ni mi da spavamo I koliko god muški za srpstvo rade, toliko triput više našem polu ova dužnost na srcu ležati mora.
NANČIKA: Mi se ne možemo tući.
ZELENIĆKA: Tući? To niko od nas ne zahteva; premda žar rodoljubija može potpaliti i nježne persi krasnoga pola. Primera ima dosta u istoriji Vama valjda nije poznato opredelenije amazonkinja.
MILČIKA: Šnajder List najbolje pravi takve 'aljine.
ZELENIĆKA: Krojač List... da, no istorija amazonkinja pokrivena je tavnilom drevnosti One su nosile oružje i išle u boj, kao svaki vojnik.
NANČIKA: To sad nije u modi.
ZELENIĆKA: Sad je najveća moda, draga moja, rodoljubije. I koja se srpska kći sme toga odricati? Ja bi' sama uzela na sebe nekoliko bataljona ženske vojske organizirati, da se nije druga ideja u meni porodila. Mi moramo, draga moja, da osnujemo "Odbor rodoljupkinja" kojega će cel biti. rasprostirati narodnost. Ja sam već tri dana na štatutima radila, i biću ovi' dana gotova.
NANČIKA: To je lepo. No mislim da će biti opasno dok su ovde Madžari.
ZELENIĆKA: Šta, mi da se bojimo? Bez žertve ne može biti. I mi treba da pokažemo svetu kako Srpkinja poginuti ume za svoju narodnost... Međutim, mi umemo i predostrožne biti, da niko ne primeti kud se naša namera kloni, a za bolji uspeh pozvaćemo u naše društvo pogdikog od oficira, koji su mlađi, jer ovi manje prave primječanija o politiki, i tako možemo naše blagodetelno zavedenije umotati nevinošću soarea*.
NANČIKA: Ako je tako, onda je vaš plan vrlo mudar.
MILČIKA: Mami, i ja ću da stupim u to društvo.
ZELENIĆKA: Svaka koja ima čuvstva narodnosti mora, i stupiće rado u našu sredinu. A jošt dokle vidite plan!
NANČIKA: On mora dobar biti kako je od vas.
ZELENIĆKA: O, ja sam vam sada u velikoj zabuni, jer sam, osim toga, obratila vnimanije* da postignem kako se prave barikade Jedva sam malo neko ponjatije* dobila.
MILČIKA: Ja to ništa ne razumem.
ZELENIĆKA: Verujem, draga moja, tu treba razmišlenija.
MILČIKA: Ja sam čitala kako su kod Sentomaša davali krajcfajer, ali ne znam šta je to.
ZELENIĆKA: Bitka sentomaška biće najlepši predmet našim stihotvorcima. I sama sam počela jedan spev, tako me je voshitilo. Koji hoće da predstavi sebi užasnost ove bitke, mora u umu voobraziti ceo predel (Izvadi kredu i počne po astalu šarati) Vidite, ovde leži Sentomaš, ovde Turija.
MILČIKA (materi lagano): Mami, az ištenirt, politirat astal!
ZELENIĆKA: Ovako stoje šancevi prvi, drugi, treći.
Pozorje četvrto
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNJI
GAVRILOVIĆ: Sluga sam ponizan.
NANČIKA: Službenica.
ZELENIĆKA: Prvi je dubok po fata, drugi čitav fat, i fat i po širok.
GAVRILOVIĆ: Molim, je l' kod kuće gospodin Žutilov?
ZELENIĆKA: Gledajte, kako ovi šancevi idu sik-sak. Ovde su namešteni topovi, ovde, i ovde. S ove je strane rit i blato.
GAVRILOVIĆ: Je l' te, molim, je li gospodin Žutilov kod kuće?
NANČIKA: Nije.
ZELENIĆKA (Gavriloviću): I vi bi' mogli malo paziti, a ne prekidati bitku u najvećoj vatri.
GAVRILOVIĆ: Oprostite, meni gospodin Žutilov nužno treba.
ZELENIĆKA: Bitka sentomaška tako je velika stvar za nas da svaki mora sve poslove svode na stranu ostaviti. Dakle, dalje. Sad su Madžari stajali ovde, ovde su se prostirali konjanici, a odavde su jurišali. Vidite, odavde topovi biju ovamo, a odavde onamo, i tako dalje. Sad možete misliti kako su Madžari stradali. U ovom šancu imali su Srblji sakrivene topove i iz njih su karteči* sipali kao kiša.
GAVRILOVIĆ: Bogami, vi baš lepo tolkujete, ne tamo, ovamo!
ZELENIĆKA: Sad se može lako znati da će Srblji pobediti svoje neprijatelje.
GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji' ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače.
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju. Nek propada ne samo koliko je dosad pogoreno i opustošeno nego i dvaput još toliko! Vi žalite srpska sela, a kako je u Italiji propala najlepša varoš, Mantua.
GAVRILOVIĆ: Ja žalim što je naše, i što ljudi stradaju.
ZELENIĆKA: Sve nek propadne, pak će opet za neko vreme procvetati kao feniks... Zar mislite da se tako lako kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a narodnost živi.
GAVRILOVIĆ: Da ste vidili kako je jedna mati za sinom plakala, a opet jedna žena za mužem.
ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! A plaču li kad im inače ko pogine ili umre? Vidite: žena... ona će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je udovica za narodnost poginuvšeg junaka; mati... ona bi, kao Srpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro.
GAVRILOVIĆ: Tako govoriti kao vi, to je retkost kod ženskih.
ZELENIĆKA: Zašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos.
Pozorje peto
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNJI
LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, došo nam je vojvoda!
ZELENIĆKA: Nećače, nećače, zar sam dočekala, da me zmija iz ruže narodnosti ujede, da mi sunce potavni onda kad sam mislila da najlepše svetli?
LEPRŠIĆ: Šta je vama, gospoja ujna?
ZELENIĆKA: Šta je? Ta mrska kokarda sme li dičiti prsa Srbina prvog?
LEPRŠIĆ: Ovo je zbog narodnosti, gospoja ujna.
ZELENIĆKA: Uh, uh! Narodnost i madžarska kokarda! Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest!
LEPRŠIĆ (odgrne haljinu i pokaže srpsku kokardu): Gospoja ujna, gledajte šta je ovo.
ZELENIĆKA: Kokarda srpska! Kako se može Srbin i Madžar složiti? To je nečuveno.
LEPRŠIĆ: Ja vam kažem da se sve čini iz ljubavi k narodnosti.
ZELENIĆKA: Ali kako kad se primečava mađarština?
LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se. Virginiju nisu hoteli saraniti, da se mrzost naroda protiv tirana ne ugasi, a to je cel madžarski' kokarda.
ZELENIĆKA: Priznajem da sam i ja jedanput pogrešila. Ali onaj je tek pravi filosof koji priznaje svoju pogrešku. Svi da pridenemo madžarske kokarde.
GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet.
ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je madžaron, taj je izdajica. (Gavriloviću) Ja znam, vi nećete.
GAVRILOVIĆ: Pre ste vikali da je mađaron koji metne, a sad, opet, koji ne metne. Najposle će postati onaj mađaron koji ne ushte pomadžariti se.
LEPRŠIĆ: Već vaša su nam čuvstva dobro poznata, boljega dokazatelstva ne potrebujemo.
GAVRILOVIĆ: Koliko sam ja za Srpstvo činio i koliko je drugi, to svet najbolje zna, a vi sudite kako 'oćete.
ZELENIĆKA: Ali, molim vas, ispitajte se sami; vi se neprestano teškate što ljudi ginu i što nam se sela pale. Nije li to očevidno protiv narodnosti?
GAVRILOVIĆ: Kako bi to bilo protiv narodnosti?
ZELENIĆKA: To, drugim rečima, znači: što Srblji ginu i što im se sela utamanjuju, to ne valja, dakle: ne valja ni što se s Madžarima biju i što svoju narodnost traže.
GAVRILOVIĆ (sleže ramenima).
ZELENIĆKA: Vidite! Dakle, odbacite od sebe sve protivnarodne misli i metnite madžarsku kokardu, da se svet o vašem rodoljubiju uveri.
GAVRILOVIĆ: Ja kokardu ne mećem ni srpsku, a kamol' madžarsku.
ZELENIĆKA: Dobro se promislite.
GAVRILOVIĆ: Ja sam se promislio. Aratos vam i takve narodnosti i takve slobode! (Srdito otide.)
ZELENIĆKA: Jeste li ga čuli?
NANČIKA: Pravi mađaron.
LEPRŠIĆ: Sad je već jasno.
ZELENIĆKA: Gori od samog Madžara.
LEPRŠIĆ: Kad i madžarsku kokardu odbacuje.
ZELENIĆKA (Nančiki): Ne, društvo, ništa nego društvo; to je od neophodime potrebe.
LEPRŠIĆ: Kakvo društvo?
ZELENIĆKA: Već sad ne pitajte. Za nekoliko dana tako će vam i ovaj Gavrilović i drugi mađaroni postati rodoljupci, te će i turske kokarde poređati. Jeste li čitali novine, nećače?
LEPRŠIĆ: E, novine su nam zabranili.
ZELENIĆKA: Nek se miri sad s njima ko može. Pređe je baš stajalo kako su varvari, i sad su delom to osvedočili. Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati.
LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda.
ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije!
LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili. Hteli su ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt ih je karao što troše novce na takve stvari, za koje, kaže, moglo bi se baruta kupiti.
ZELENIĆKA: Šta, šta? To nije vojvoda!
LEPRŠIĆ: Ko je kupovao barut dosad, kupovaće i odsad. A vidimo da iz Rusije sve ide; zato nije trebalo ljudima volju kvariti.
ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac.
LEPRŠIĆ: Da čujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu mu konje i nameste se da ga vuku u varoš. Pa znate l' šta je reko? Da on nije došo da bude vojvoda konjma nego ljudma.
ZELENIĆKA: Šta? Najveći rodoljupci - konji?
LEPRŠIĆ: Eto tako nam stvari stoje. Volio je sići s kola i ući peške u varoš nego da ga sjajno vuku.
ZELENIĆKA: Je li to sve istina, zaboga?
LEPRŠIĆ: Prava, cela istina.
ZELENIĆKA: Ta to je mađaron!
LEPRŠIĆ: I ja sam kazao. Da vidite kako je psovao što su spalili Debeljaču.
ZELENIĆKA: Debeljaču, madžarsko selo! O, bože, kad ćeš nas mađarona oprostiti!
Pozorje šesto
ŽUTILOV, PREĐAŠNJI
ŽUTILOV: Novine, preko novina!
ZELENIĆKA: Bolje da ih i nemamo.
ŽUTILOV: Mislim da se mi držimo Madžara.
ZELENIĆKA: Šta, kako?
LEPRŠIĆ: Kad može srpski vojvoda, zašto ne bi' i mi?
ZELENIĆKA: Gotovo imate pravo.
ŽUTILOV: Bilo je bitke.
ZELENIĆKA (živo): Je li? Gdi?
ŽUTILOV: Na mlogo mesta; no nije najbolje ispalo.
ZELENIĆKA: A zar može bolje biti kod tolikih mađarona?
ŽUTILOV: Kod Alibunara su se žestoko tukli. Madžara je palo nebrojeno, ali su naši morali reterirati*.
ZELENIĆKA: Ništa, samo ako je mnogo Madžara palo.
ŽUTILOV: Palo ih je, te se broja ne zna. Zato od jeda i žalosti svo selo spale.
LEPRŠIĆ: Varvari!
ZELENIĆKA: Ništa zato; platiće se sve to iz dobara buntovnika.
LEPRŠIĆ: Bogami, pravo kažete. Da gledimo da i druga sela popale, bar će posle lepše biti.
ŽUTILOV: Pre toga bila je bitka na Tomaševcima, gdi ih je vrli Knićanin strašno potukao. No bitka alibunarska poremetila je srpsku hrabrost. Madžari ponovo pođu na Tomaševac i dođu u Jarkovac na konak. Srblji to dočuju i napadnu noću na nji'. Šta je Madžara tu izginulo, kažu da je za prepovest. Sve su im topove bili oteli. No kako se to dogodi, dogodi, tek naši reteriraju* i ostave im sve topove.
ZELENIĆKA: Izdajstvo!
ŽUTILOV: Kažu, no ko će to znati? Sad se Madžari vrate u selo, i ne samo što ga popale nego i sve što su našli, malo i veliko, potuku.
LEPRŠIĆ: O, varvarskog naroda!
ZELENIĆKA: Dobro je to: sad će se tek Servijanci ogorčiti, pa će biti trista jada od nji'!
ŽUTILOV: Ja bih reko da se složimo s Madžarima. Od Srbalja, vidim, neće biti ništa.
ZELENIĆKA: Šta, gospodine Žutilove, vi koji ste bili ogledalo rodoljubaca!
ŽUTILOV: A šta pomaže kad smo slabi?
LEPRŠIĆ: Mi slabi? Tri smo na jednoga.
ŽUTILOV: Tri je nji' na nas jednoga.
LEPRŠIĆ: A Ban i Vindišgrec?
ŽUTILOV: Dok oni dođu, ovde nas mogu sve istrebiti.
ZELENIĆKA: Nek istrebe. S otim će se više sami istrebiti.
LEPRŠIĆ: Meni je svejedno ako ne može biti srpsko, biće slavjansko carstvo.
Pozorje sedmo
SMRDIĆ, ŠERBULIĆ, PREĐAŠNJI
SMRDIĆ: Znate li šta je novo?
ŽUTILOV: Da čujemo.
SMRDIĆ: Bila je bitka kod Pančeva; tu su Madžari potučeni do noge. No to je ništa.
ZELENIĆKA: Ništa? Kad Srbin slavnu pobedu održi, to je ništa? O, nebo!
SMRDIĆ: Ima važniji' novina.
ZELENIĆKA: Ništa nema važnijega od srpske pobede.
SMRDIĆ: Pala Pešta.
SVI: Šta, šta?
SMRDIĆ: Vidim ja gdi se nešto uzmuvali, pa zapitam mog honvida*, koga inače lepo 'ranim, što je to? Ej, uram, rekne mi, nije dobro; izgubili smo i Peštu i Budim, i sad moramo da marširamo gore.
ZELENIĆKA: Ta je li to istina, zaboga!
SMRDIĆ: Tako mi soldat kaže. No umro nam je vojvoda.
ZELENIKA: Slaba šteta kad nije rodoljubac da valja. Pešta i Budim važnija je za nas vest.
LEPRŠIĆ: Jesam li ja kazao da moraju propasti.
ZELENIĆKA: O, hvala bogu, kad smo dočekali da i naša vlada bude!
LEPRŠIĆ: Odma' da se odbor uredi.
ŽUTILOV: To se razumeva. Mi potrebujemo narodne vlasti.
LEPRŠIĆ: Mađarone nipošto u službu.
ŠERBULIĆ: Šta? Mađarone treba potući kao skotove.
ŽUTILOV: Dosta smo od nji' stradali.
SMRDIĆ: Ja sam se više bojao nji' nego sami' Madžara.
ŽUTILOV: A, oni su mnogo opasniji bili.
ŠERBULIĆ: Da se svi popišu, pa da pošaljemo Servijancima.
SMRDIĆ: Kako je Pavlović jednom prilikom u kafani reko: da su Srbi ludi.
ŽUTILOV: Mađaron da se zapiše.
ŠERBULIĆ: A Minić je jedanput javno govorio da se sami bankroti i kojekakve protuve načinili rodoljupcima.
ŽUTILOV: Treba ga zabeležiti.
ŠERBULIĆ: Oni koji su išli da mole za Kuzmana Perkića treba da se popišu, zašto da nisu mađaroni, kako bi im Madžari molbu uvažili?
ŽUTILOV: To se razumeva.
SMRDIĆ: A Milić, što me nazvao rodoljupskom huljom.
ZELENIĆKA: O, i on, i Jelkić, i svi koji su se usudili protiv srpstva sogrešiti!
Pozorje osmo
MILČIKA, PREĐAŠNJI
MILČIKA: Znate li šta je novo? Madžari odlaze.
ŽUTILOV: Dakle zacelo?
MILČIKA: Eno puna pijaca ljudi. Pešta je pala.
ŠERBULIĆ: Hajdete da gledamo kako će da beže.
LEPRŠIĆ: Na noge, Srblji braćo, Sloboda zove!
ZAVESA


DEJSTVO ČETVRTO
Pozorje prvo
ŽUTILOV sam
ŽUTILOV: Opet je pametno bilo sa Srbljima držati. Pod Madžarima nisam ni za deset godina toliko dobio koliko sad za ovo kratko vreme. A još da mi Gavrilović toliko ne smeta!
Pozorje drugo
NANČIKA, PREĐAŠNJI
NANČIKA: Neki te Nemci traže.
ŽUTILOV: Šta će?
NANČIKA: Došli da mole za Petra Grinentala.
ŽUTILOV: Ne može da bude.
NANČIKA: Dali sto forinti srebra.
ŽUTILOV: Ne može da bude.
NANČIKA: Ja sam novce primila.
ŽUTILOV: Jesi li luda?
NANČIKA: Ti si mi kazao da sve primam.
ŽUTILOV: Za Grinentala sto forinti? Hiljada je malo. Nek mu se sekvestira imanje, koliko će izgubiti?
NANČIKA: Je li u takvoj meri kriv?
ŽUTILOV: On je Nemac, pa mir. Nemci su bili protiv nas.
NANČIKA: Pa šta ćemo raditi?
ŽUTILOV: Novce im baci natrag. Danas nemam kad s njima govoriti.
NANČIKA: Neka dođu predveče, onda si sam (odlazi).
ŽUTILOV: Gledaj im ti posla! Predsedatelju odbora sto forinti!
NANČIKA (vrati se): Snuždili se kad sam im novce vratila.
ŽUTILOV: Jesi l' im dala na znanje?
NANČIKA: Već uredila sam. Samo kad bi se više takovi' pozatvaralo.
ŽUTILOV: Ovi su naši nesreće.
NANČIKA: Onaj Fric kažu da je bogat.
ŽUTILOV: Taj je već uređen.
NANČIKA: Šta je s Čivutima?
ŽUTILOV: Treba da se proteraju, ali nemaš s kim.
NANČIKA: Smrdić misli da je bolje ovako da ih cedite nego da im se dobra sekvestiraju, zašto bi došlo u narodnu kasu.
ŽUTILOV: Smrdić je magarac. Kakva kasa? Mi smo narod a ne drugi, i što je narodno, to je i naše.
NANČIKA: Tako je. Kakvi su oni' pet stotina forinti što si jučer doneo?
ŽUTILOV: To je od čoje što sam na licitaciji prodao.
NANČIKA: Ne znam, no čini mi se da ovi narodni komisari dobro prolaze. Kod Milošića toliko se vuče da svima već pada u oči.
ŽUTILOV: Taj mnogo pljačka.
NANČIKA: Zašto i ti ne gledaš to?
ŽUTILOV: Ja sam zadržao za se spa'iska dobra.
NANČIKA: Samo da ti odbor ne stane na put.
ŽUTILOV: Svaki od nji' ima svoje, a Gavrilovića, koji jednako reži, mi ćemo napolje.
NANČIKA: I tako je mađaron!... Poslao ti je šnajder kontu.
ŽUTILOV: Kakvu kontu? U Vojvodini se ne plaćaju dugovi madžarski.
NANČIKA: Kaže da mu trebaju novci.
ŽUTILOV: A zna li on da je mađaron?... Sutra se mora u odboru zaključiti da sve što je pod Madžarima rađeno nikakve sile nema. Procesi se uništavaju. U mladoj Vojvodini treba sve iznova početi.
NANČIKA: Dobro bi bilo kad bi pocepao ona pismena po kojima smo dužni za arendu*.
ŽUTILOV: Sva će se arhiva pocepati. Ko može trpiti madžarske protokole* u Vojvodini srpskoj?
NANČIKA: A šta ćemo s onom obligacijom kod Nađ Pala?
ŽUTILOV: Ja sam ti kazao da je madžarski jezik kasirat*. Sve što je njime pisato, ništa ne važi.
Pozorje treće
SMRDIĆ, PREĐAŠNJI
SMRDIĆ: A ko je pustio Humla iz zatvora?
ŽUTILOV: Ja sam.
SMRDIĆ: Kako ste to mogli učiniti bez znanja celoga odbora. Nije se stvar, kako valja, ni ispitala;... sve kao preko bundeva.
ŽUTILOV: Ja sam našao da je nevin.
SMRDIĆ: Kako bi on bio nevin kad je celoj varoši poznato šta je radio? Kod nas se baš naopako radi.
ŽUTILOV: Ja sam predsedatelj odbora.
SMRDIĆ: Predsedatelj odbora mogu biti i ja, i mislim da imam malo više zasluga nego vi. Jer, kad su se cepali protokoli*, vi ste gledali kroz prozor, a ja sam napred išo.
ŽUTILOV: Zar vam nije dosta što ste člen?
SMRDIĆ: Kao po kom pravu predsedatelj nešto više znači nego drugi členovi? Ako se što na licitaciji proda, te novce niko ne vidi; ako se marva zakolje, od kože i loja nigde računa. Koga 'oćete, zatvarate; koji vam što da, onoga puštate. Mene ste odredili za kvartire i da vam polja čuvam, a gdi se može što dobiti, tu su drugi. Kako su ti ljudi pametni.
ŽUTILOV: Hoćete li da budete komesar u kakvom srezu?
SMRDIĆ: Dabom', kad su drugi sve opapoljili.
ŽUTILOV: Vi znate da je Vojnović bio bolestan, niti je mogo svoj srez obići.
SMRDIĆ: Vidićemo. Pa onda za moga sinovca obećali ste mu službu, pa ništa! A drugi mogu vući plaću.
ŽUTILOV: Zaboga, nudio sam ga da bude podsekretar, pa kaže da nije za to. Šta ću da radim?
SMRDIĆ: Dajte mu što je za njega. Je li pravo da on, kao poznati rodoljubac, ništa ne dobije; a drugi, koji su dvoličili, ili koji su poznati kao mađaroni, plaću beru?
ŽUTILOV: Biće sve, biće, samo se malo pretrpite. Znate li da ne spavam više od sedam sati? Ovaj ono, onaj ono, aratos ti i službe! Eno, ni Čivuti nisu proterani.
SMRDIĆ: Što se Čivuta tiče, neka jošt malo postoji.
ŽUTILOV: Znate li vi da Vojvodina mora biti čista; znate li?
SMRDIĆ: Mi je čistimo koliko je moguće; no što se Čivuta tiče, ovako je bolje.
ŽUTILOV: Badava, kad se ljudma ne može dokazati; pa onda im je kriv predsedatelj. "'Oćemo Vojvodinu čistu, da se mađaroni proteraju", a kad čovek počne raditi, oni ne dadu.
SMRDIĆ: I osim Čivuta ima se dosta raditi. Uzmite koliko nji' ima bez brkova, i to Srbalja. Srbin bez brkova ne može biti Srbin, dakle je mađaron.
NANČIKA: I Madžari nose brkove.
SMRDIĆ: Jeste; ali Nemci ne nose, a oni su poznati kao mađaroni; dakle i Srblji bez brkova jesu mađaroni. Dalje, mnogi nose brade. Kad je Srbin nosio bradu? To je za honvide*. Dakle, i ove treba privući.
NANČIKA: Ali gdekom baš lepo stoji brada.
SMRDIĆ: U Vojvodini stoji lepo što je narodno.
Pozorje četvrto
ŠERBULIĆ, PREĐAŠNJI
ŽUTILOV: Evo i gospodina Šerbulića. Dobro došli!
ŠERBULIĆ: Ja verujem da je vama dobro. Namestili ste se lepo u odboru, pa punite kesu, a drugi neka čačkaju zube.
SMRDIĆ: E, šta se vi, opet, ljutite?
ŠERBULIĆ: Šta se ljutim? Dok su bili Madžari, ko se više s njima mešao i drugovao nego vi. Častili ste ih, vaše žene i kćeri išle na bal i s honvidima* igrale, pa vi u odboru, a ja, koji sam protokole* cepao, ništa.
ŽUTILOV: Ne brinite, gospodine Šerbulić, biće službe i za vas.
ŠERBULIĆ: To ste mi još prvi put kazali, pa na tom je i ostalo. Rodoljupci, vi rodoljupci! Šta ste za narod učinili?
SMRDIĆ: A šta ste učinili vi?
ŠERBULIĆ: Više od vas. Ko je po kafanama javno govorio da Srblji moraju dobiti, nego ja; ja se čudim kako su me Madžari trpili.
SMRDIĆ (smeši se): Znali su da niste vredni ništa učiniti.
ŠERBULIĆ: Ja nisam? Nego vi, koji ste tolike ljude prevarili i bankrotirali?
SMRDIĆ: Opet nisam nosio prange kao vi.
ŠERBULIĆ: Ne prange, jer prange mogu i pošteni ljudi nositi, nego ste drugo što zaslužili za vaša nevaljalstva.
ŽUTILOV: Pst, pst!
ŠERBULIĆ: Nije to "pst" nego 'oću sve da kažem. Kad je trebalo za narod raditi, vi mi niste vikali "pst", nego "hajde, ludi Šerbuliću!"
SMRDIĆ: Već ako Vlasi ne podignu narod srpski, neće niko.
ŠERBULIĆ: Ja Vla'? Ej, zašto sad nema Servijanaca, da mu pokažem kome će se podsmevati.
SMRDIĆ: A kako me vi možete nazvati bankrotom?
ŠERBULIĆ: To je istina.
SMRDIĆ: Pa istina je da ste i vi Vla'. Nije li vam otac govorio: "Lepa je vremja!"
ŠERBULIĆ: Moj se otac vas ne tiče ništa.
ŽUTILOV: Az ištenirt! Vi ste inače dobri prijatelji bili, pa sad da se svađate.
ŠERBULIĆ: Ne znam za to; ja hoću službu, pa kraj. Kad mogu kojekakvi bankroti i mađaroni širiti se, valjda treba i ja što da stečem, koji toliko zasluge imam.
ŽUTILOV: Znate li šta je, da isteramo Gavrilovića iz odbora, koji je i tako mađaron, pa da namestimo vas mesto njega.
SMRDIĆ: To bi dobro bilo.
ŽUTILOV: I tako nam mlogo koješta kvari.
ŠERBULIĆ: Već ako on nije mađaron, onda niko nije.
ŽUTILOV: O tom nema sumnje. I oni su magarci bili koji su ga izabrali.
SMRDIĆ: Ta znate, što je načinio crkvu o svom trošku, pa ljudima ostalo to u glavi.
ŠERBULIĆ: Dabom'! Lako je praviti crkve kad mu se presipa.
ŽUTILOV: Neka i pet crkvi sazida, kako se zna da je mađaron - ki!* Ali Srbin je kukavica.
SMRDIĆ: I ja kažem.
ŽUTILOV: Kad nas sama reč "mađaron" ne dira u srce, onda teško narodnosti!
Pozorje peto
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNJI
ŽUTILOV: Evo i gospodina sekretara. Zašto tako snuždeni, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: Nije dobro; kvare nam odbore.
ŽUTILOV: Ko sme dirnuti u narodnu zenicu?
LEPRŠIĆ: Naši prijatelji. Ni barjake nam ne trpe.
ŽUTILOV: Već za barjake može i proći, ali u odbor dirati, šta je Srbinu najsvetije...
LEPRŠIĆ: Eto tako! Narod se tukao i krv prolivao, pa zašto? - Ni svoje vlasti da ne može imati.
SMRDIĆ: Ali kako to sme biti?
LEPRŠIĆ: I ja se čudim. Srblje uvrediti - uvrediti zmije ljute!
ŠERBULIĆ: Tako nam treba kad nismo držali s Madžarima.
LEPRŠIĆ: Mnogi nam se smeju i nazivaju nas fantastama.
ŠERBULIĆ: Tako nam treba.
LEPRŠIĆ: Našem novoustrojenom pravitelstvu rugaju se i kažu da je to od nas ludost. Štaviše, i samo naše popečiteljstvo finansije ne priznaju, nego sva dobra kameralna koja Vojvodini pripadaju uzeli su natrag i naše činovnike teraju.
SMRDIĆ: Može li što gore biti od ovoga?
LEPRŠIĆ: Kod nas može, jer i sami buntovnici dobijaju zaštitno pismo, i dobra koja smo im kao rebelima sekvestrirali ili prodali treba da se vrate natrag.
ŽUTILOV: To ne sme da bude!
LEPRŠIĆ: Tako je. No i zaslužili smo, jer nemamo ljude. Uzmite sredotočno pravlenije, koje je ovih dana ustanovljeno: kakvi su činovnici?
ŽUTILOV: To je istina; nijednog od nas.
LEPRŠIĆ: Naše pravitelstvo nema eneržije, nema duha, odvažnosti, plana; jednim slovom: nema pameti, pak nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru! Ali sad se u službu uvlače koji se znadu većma ulagivati!
ŽUTILOV: Treba načiniti protestaciju, treba načiniti plan kako se prava Vojvodine čuvaju, i one u glavnom odboru osramotiti.
Pozorje šesto
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNJI
ŽUTILOV: Dobro kad ste došli, gospodine Gavriloviću, vama je dobro poznato kad je naš odbor ustrojen...
GAVRILOVIĆ: Ostavite se sad toga, imamo drugu nevolju. Sentomaš je pao.
SVI (uplašeno): Šta?
GAVRILOVIĆ: Patrijarh je u ponoći ostavio Bečkerek i otišao u Zemun. Sva je Bačka i Banat u velikom stra'u.
SMRDIĆ: Brzo da preteramo marvu u Serviju.
LEPRŠIĆ: I Srbobran pao, kažete vi?
GAVRILOVIĆ: Tako je.
LEPRŠIĆ: To je laž, to je izmišlenije!
GAVRILOVIĆ: Da bog da, no bojim se da ne bude istina.
LEPRŠIĆ: Pre će Komoran pasti nego Srbobran, srpski Gibraltar! I pomisliti to, sramota je za Srbina, a kamoli verovati!
ŠERBULIĆ: O, već. je dokazano da je Gavrilović mađaron!
SMRDIĆ: Zaista.
ŽUTILOV: Takav Srbin koji jednako proriče Srbljima zlo ne može se više trpiti u odboru.
ŠERBULIĆ: I ne može! Mi trebamo čestite ljude.
GAVRILOVIĆ: Vi znate da se ja nisam ni otimao.
ŽUTILOV: Otimali ili ne otimali, vi ste kasirati*, pa kraj.
Pozorje sedmo
SKOROTEČA stupi i preda ŽUTILOVU pismo, potom izlazi. ŽUTILOV čita u sebi
ŠERBULIĆ (Gavriloviću): Da su svi rodoljupci kao vi, teško bi narodu bilo!
SMRDIĆ: Više ste nam kvarili u odboru nego pomagali.
ŽUTILOV: Evo buletine od samog patrijarha: Komoran je pao; Otinger* dolazi s jednom brigadom nama u pomoć; Puhner* dobio vest da će toliko Rusa preko Oršave doći koliko je nužno. (Gavriloviću) No, kako sad stojimo?
GAVRILOVIĆ: Meni je to milo; ali ja sam onakovo dobio pismo.
ŽUTILOV: Vi sve druge korešpodente imate, zašto ste protiv Srpstva.
ŠERBULIĆ: Ovo je izdajnik, treba ga primerno kazniti.
SMRDIĆ: Pravo kažete.
ŠERBULIĆ: Isterati ga iz odbora, to nije ništa; no treba mu dobro konfiscirati, kao svakom drugom buntovniku.
SMRDIĆ: Ništa nego pravo.
GAVRILOVIĆ: Ali, molim vas, to nije iz moje glave izašlo. Evo pisma.
ŽUTILOV: Ne pomaže vam ništa.
Pozorje osmo
SKOROTEČA, PREĐAŠNJI
SKOROTEČA: Molim 'oću li kakav odgovor dobiti?
ŽUTILOV: Odmah. Vi dolazite iz Bečkereka?
SKOROTEČA: Iz Bečkereka.
ŽUTILOV: Šta je novo tamo?
SKOROTEČA: Nije najbolje. Sentomaš je pao.
ŽUTILOV: Je li to istina?
SKOROTEČA: Zacelo.
ŽUTILOV: Ali, evo u buletini drugojače stoji.
SKOROTEČA: Ne znam, tek kod nas je veliki stra'.
ŠERBULIĆ: Zaboga, kud ćemo sad?
LEPRŠIĆ: Ali kako može Sentomaš pasti?
SKOROTEČA: Čujemo da su malo topova imali.
LEPRŠIĆ: Dakle, izdajstvo!
ŽUTILOV: Ja nemam šta pisati; jer kad je Sentomaš pao, ni mi ne možemo biti sigurni.
SKOROTEČA: Samo da se nije toliko pljačkalo! (Odlazi.)
ŽUTILOV: Šta ćemo raditi?
SMRDIĆ: Ja mislim da potučemo sve Švabe i mađarone, jer će nam ovi najviše škoditi ako se Madžari vrate.
Pozorje deveto
MILČIKA, PREĐAŠNJI
MILČIKA: Jeste li čuli novinu?
ŽUTILOV: Šta, lelkem*?
MILČIKA: Da Madžari dolaze.
SMRDIĆ: Je l' istina, zaboga?
ŠERBULIĆ: Ej, teško nama!
ŽUTILOV: Šta ćemo raditi!
SMRDIĆ: Da bežimo.
GAVRILOVIĆ: Kud znamo bežati?
SMRDIĆ: Vi ste i tako mađaron, vi možete ostati.
ŠERBULIĆ: Kako bi bilo da zovemo Nađ Pala?
ŽUTILOV: Vi znate šta je bilo s Nađ Palom, i da nam on ne može oprostiti. Nego da podelimo kasu, pa da bežimo u Srbiju.
GAVRILOVIĆ: Zaboga: kako će se kasa deliti kad nije naša!
ŽUTILOV: Ja znam, vi bi' voleli da padne Madžarima u ruke.
Pozorje deseto
ZELENIĆKA, PREĐAŠNJI
ZELENIĆKA: Gdi je taj odbor? Šta se čini to?
LEPRŠIĆ: Šta, gospoja ujna?
ZELENIĆKA: Znate li vi da se Madžari vraćaju?
ŽUTILOV: To je nama poznato.
ZELENIĆKA: Pa šta ste skrstili ruke? Šta se ne spremate?
SMRDIĆ: A šta znamo činiti?
ZELENIĆKA: Šta znate činiti. Što ne kopate redute*? Otkad ja vičem da se kopaju reduti*! Gdi su barikade? Svi na noge, pa se oružajte!
ŠERBULIĆ: Mi ne umemo tući se.
SMRDIĆ: Mi smo u odboru.
LEPRŠIĆ: Ja bi', ali šta jedan čovek može činiti.
ZELENIĆKA: Sram i stid! Vi potomci Dušanovi? Odite, rodoljubice, da mi operemo obraz narodnosti! (Uzme pušku koja je u uglu visila.) Mi ćemo spasti srpstvo.
NANČIKA: Pravo kažete. (Iznese iz druge sobe sablju koju pripaše, a Milčika uzme dva pištolja.)
ZELENIĆKA: Sad vi bežite kuda znate, mi ćemo ostati.
LEPRŠIĆ: Šta, Srblji! Ovaj sram da podnosimo? Ne, u kom vri srpska krv, na oružje!
ŠERBULIĆ: Na oružje, makar svi izginuli!
SMRDIĆ: Tako i jeste. Šta se imamo bojati?
LEPRŠIĆ: Gdi su ti Madžari, neka dođu samo!
SMRDIĆ: Dajte ovamo Nađ Pala da mu sečemo duvan na glavi*.
ŠERBULIĆ: Pravo, dajte ga!
ZELENIĆKA: Gdi je barjak? Bez barjaka ne može se vojevati!
ŠERBULIĆ: Tako je! (Otrči i donese barjak.)
ZELENIĆKA: Na ovu svetu zastavu svaki da se zakune! (čuje se top) Šta je to?
SMRDIĆ (uplašen): Madžari!
ŠERBULIĆ: Ej, naopako!
ZELENIĆKA: Kud ćemo sad?
ŽUTILOV: Zaboga, propali smo!
LEPRŠIĆ: Brže da se pošalje pandur da vidi šta je. (Istrči napolje.)
SMRDIĆ: Lepo sam ja govorio da bežimo u Serviju. (Međutim mu ženske pobacale oružje, Zelenićka pobegla pod krevet. Nančika i Milčika šćućurile se u jednom uglu sobe.)
ŽUTILOV: Kud se znam okrenuti? Vrag da nosi i Vojvodinu i sve!
SMRDIĆ: Ubio bog koji je prvi započeo!
ŠERBULIĆ: Nesreće, kad nisu bili vredni da nisu ni ustali.
LEPRŠIĆ (vrati se): Madžari su tri štacije daleko. Dakle, sutra ako stignu.
SMRDIĆ: Brzo da se beži.
ŽUTILOV: Nančika, brzo spremaj što imaš.
ZELENIĆKA (ispod kreveta): Zaboga, povedite i mene.
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, brzo da se tovari! (Pobegne.)
ŠERBULIĆ: Ej, naopako, ej, naopako! (U metežu svi, osim Gavrilovića, razbegnu se.)
GAVRILOVIĆ: Kud sam ja pristao? Ako s njima pođem, oni će vikati da sam mađaron a smem li, opet, ovde ostati, gdi su toliko globili i otimali? Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! Oni koji su se na račun tvoj obogatili beže; a što će biti s onima koji ne mogu bežati, koji su stari, slabi ili bolesni, o tom se niko ne brine. Teško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate! - No, sudbina je naša od Kosova da prošlost oplakujemo. Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda' idem da ne čujem kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju (odlazi).
ZAVESA


DEJSTVO PETO
(U Beogradu)
Pozorje prvo
ŠERBULIĆ, malo potom SMRDIĆ
ŠERBULIĆ (broji cvancigere u ruci): Da ti vrag nosi i takvu zemlju i takvu braću!
SMRDIĆ. (stupi): Šta vi radite?
ŠERBULIĆ: Eto, već se plaća četiri cvancika na pet forinti. Ako ustraje ovako, ostaćemo prosjaci.
SMRDIĆ: Ja nisam mislio da su Servijanci takvi ljudi. Ama čašu vina da mi je ko pružio.
ŠERBULIĆ: Ko je to vidio? Došli strani ljudi u Serviju, begunci, kod nji' da se sklone, a oni ištu po četiri-pet cvancika pride na banku od pet forinti, umesto da svakom dadu fraj kvartir i kost, i da mu jošt plate što je volio pobeći nego ostati pod Madžarima.
SMRDIĆ: Vidim ja, rodoljubije se ne uvažava.
ŠERBULIĆ: Jošt ste vi dobro; zagrabili ste kad ste bili u odboru, pa vam ja sad lako.
SMRDIĆ: Koliko sam zagrabio? Čujem da su mi iz kuće odneli sve.
ŠERBULIĆ: Platila je kasa odborska. Ali ja ni službe ni vraga, pa da mi odnesu dvesta merova žita i sto akova vina.
SMRDIĆ: Čujem da je zato što su vas tužili oni koje ste opljačkali.
ŠERBULIĆ: Šta sam pljačkao? Lažu.
SMRDIĆ: Govore za onaj šmuk* što vaša supruga nosi.
ŠERBULIĆ: To sam dobio od jednog Madžara što sam ga iskupio od Servijanaca. Ali ako ovako potraje, te se ne vratimo kući, otići će bez traga i šmuk* i sve.
SMRDIĆ: Taj Rus kao da na puževima ide.
ŠERBULIĆ: Vidim ja, od nas neće biti ništa.
SMRDIĆ: Naši su kukavice; 'oćedu Vojvodinu, oćedu ovo, 'oćedu ono, a kad tamo - mućak! Šta su l počinjali kad nisu bili vredni izraditi.
ŠERBULIĆ: Lagali po novinama sad ovo, sad ono, a nigdi ništa, nego su nam ostale kuće da ih upropaste.
SMRDIĆ: Trebalo bi potući sve one koji su započeli.
ŠERBULIĆ: I ja kažem: Da smo se držali Madžara, nikad bolje. Ali oni "ne, ne", dokle nas ne doteraše u Serviju.
SMRDIĆ: Da gubimo na banknotama.
ŠERBULIĆ: I da me zovu Švabom.
SMRDIĆ: Jest, sad sam mu Švaba! A šta je dolazio da nas diže!
Pozorje drugo
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNJI
SMRDIĆ: A kad ste vi došli?
GAVRILOVIĆ: Kad i svi; nego sam se zadržao u Grockoj.
SMRDIĆ: Vi ste mogli ostati kod kuće, ne bi vam Madžari ništa uradili.
GAVRILOVIĆ. Ta - da se nije toliko pljačkalo.
ŠERBULIĆ: Vama je sve pljačka u glavi. Valjda vam je žao Madžara i Švaba.
GAVRILOVIĆ: Žao mi je svakoga koji strada nevino.
SMRDIĆ: Nevino! Dakle Madžari i Švabe su nevini?
GAVRILOVIĆ: Kako koji.
SMRDIĆ: Oni zar nisu pljačkali i zla činili?
GAVRILOVIĆ: Jesu, ali naši nisu gledali koji je kriv, nego koji je bogat.
ŠERBULIĆ: Neka pamte kad je bila srpska Vojvodina!
GAVRILOVIĆ: Ako smo zato ustali tražiti Vojvodinu da se pljačka i otima, bolje da je nismo ni tražili.
ŠERBULIĆ: Vama je bolje, jer ove godine niste mogli trgovati ni profitirati po vašem običaju Narod tako ne govori.
GAVRILOVIĆ: Ja vidim narod pišti po obalama i propada. Zaboga, da se skupimo i damo štogod na sirotinju. Nije pravo da izgine.
ŠERBULIĆ: Bogme, niko ne daje ni meni.
SMRDIĆ: Od tolikog vremena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću?
GAVRILOVIĆ: Nije li griota da naša braća umiru od gladi?
ŠERBULIĆ: Ee, što im drago, ja im pomoći ne mogu.
GAVRILOVIĆ: Ljudi ostali bez kuća, bez marve, bez svega.
SMRDIĆ: Nek čekaju dok se prodadu madžarska dobra, pa će primiti naknadu.
GAVRILOVIĆ: A donde da skapaju od gladi?
SMRDIĆ: Što im drago! Eno kod patrijarha narodne kase; nek ištu od njega.
GAVRILOVIĆ: A gdi je naša opštinska kasa?
SMRDIĆ: Šta znam ja gdi je. Treba i nama živiti; zato smo bili činovnici Vojvodine.
GAVRILOVIĆ: Ali vi živite u izlišiju, a tamo sirotinja nema ni što je najnužnije. Kolera udarila, ljudi iz nužde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati.
SMRDIĆ: Pa gdi su ti doktori? Zašto ne kazuju ljudima da je to nezdravo?
GAVRILOVIĆ: Jest, ali treba imati što drugo. 'Ajde da nakupimo između nas jedno sto forinti, pa da podelimo međ' sirotinjom.
SMRDIĆ: Sto forinti! Šta vi govorite?
ŠERBULIĆ: Ni sto krajcara ne mogu dati.
GAVRILOVIĆ: Vi, koji se toliko rodoljubijem ponosite!
ŠERBULIĆ: Vidim kako se rodoljubije uvažava. Vi ste bili člen odbora, a ja ništa.
GAVRILOVIĆ: Nismo vukli nikakvu plaću.
ŠERBULIĆ: Već ja znam. Svaki je lud koji se za srpstvo zauzima.
GAVRILOVIĆ: Zato što ne može da globi.
SMRDIĆ: Vama je sve to u glavi. Dok su Madžari globili, bilo je dobro.
GAVRILOVIĆ: Pa mi smo zato i ustali da se toga oprostimo.
SMRDIĆ: Koješta. Mi smo ustali za narodnost, a nigdi nije stajalo da će činovnici Vojvodine služiti badava, nego će jošt veću plaću imati.
GAVRILOVIĆ: Ostavimo sad to; nego dajte što na sirotinju.
SMRDIĆ: Idite vi s bogom, ja ne mogu dati ništa.
ŠERBULIĆ: Zašto nisu svi ustali na oružje, pa ne bi ni morali bežati.
SMRDIĆ: Tako je; negde 'oće ljudi Vojvodinu, a neće da se biju.
GAVRILOVIĆ: Oni misle da bi mogli i vi oružje nositi.
SMRDIĆ: A na koga bi ostavili odbor?
GAVRILOVIĆ: O, za odbor bi se našlo ljudi i suviše, nego za logor trebalo bi da ste se brinuli.
SMRDIĆ: Za nas bi griota bila poginuti, koji narod ljubimo, jer će opet da tog stanja doći da mu poslužiti možemo; a mađaroni da izginu svi, pa nikakve štete.
Pozorje treće
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNJI
GAVRILOVIĆ: Evo, gospodin je Lepršić bar vatreni rodoljubac; on će dati što na sirotinju.
LEPRŠIĆ: Čekajte dok bude slavensko carstvo, pak ćete onda viditi slave.
ŠERBULIĆ: 'Oće li biti?
LEPRŠIĆ: Vi jošt sumnjate? Rus. valjda, nije došao zabadava.
SMRDIĆ: No, fala bogu, da i to doživimo.
LEPRŠIĆ: Jedno me samo obespokojava što se nameštaju strani ljudi za činovnike u Vojvodini.
SMRDIĆ: Šta, šta? Gdi je glavni odbor? Što ne protestiraju?
LEPRŠIĆ.: Trebalo bi drugojače, al' su Srblji kukavice.
ŠERBULIĆ: Pravo kažete da su kukavice. Ali tako je kad nema pravog rodoljubija.
GAVRILOVIĆ: A šta bi vi radili?
LEPRŠIĆ: Postavili bi mađarone za činovnike.
SMRDIĆ: To može jošt i biti.
ŠERBULIĆ: Vrlo lako.
LEPRŠIĆ: Kako se počelo raditi, zacelo.
SMRDIĆ: To je naopako!
ŠERBULIĆ: Bolje da smo i s Madžarima ostali.
GAVRILOVIĆ: Pa zašto niste?
SMRDIĆ: Znam da bi vama po volji bilo.
GAVRILOVIĆ: Zašto meni? Meni je svejedno ma ko došo u službu.
SMRDIĆ: I stran?
GAVRILOVIĆ: Ako je pošten, bolje i stran nego svoj, a nevaljao.
SMRDIĆ: Jeste li ga čuli?
ŠERBULIĆ: Nije li to izdajica?
LEPRŠIĆ: Treba podići tužbu. Vi ste svedoci.
GAVRILOVIĆ: A šta vam pomaže kad nema odbora, a neće više ni biti.
LEPRŠIĆ: Šta, i vi kvarite odbore, izdajnik jedan. (Udalji se.)
SMRDIĆ: Mađaron!
ŠERBULIĆ: Ne zaslužuje da živi među Srbljima, nego da se protera kao svaki drugi Madžar.
GAVRILOVIĆ: Kad bi svi Srblji bili kao vi, i sam ne bi' želeo biti Srbljin.
SMRDIĆ: Jeste li ga čuli?
ŠERBULIĆ: Lepo sam ja govorio da se svi madžaroni pobiju kao skotovi.
GAVRILOVIĆ: I da im se kuće sekvestriraju na polzu* rodoljubaca.
ŠERBULIĆ: Platićete vi nama sav ovaj trošak.
GAVRILOVIĆ (smeši se): 'Oću, 'oću. Idem odma' da prepravljam (odlazi).
ŠERBULIĆ: E, jeste li ga vid'li?
SMRDIĆ: Tako nam treba kad nismo imali pameti. - Kud se dede Lepršić?
ŠERBULIĆ: Eno ga gdi se razgovara s nekim stranim.
SMRDIĆ: 'Ajdemo.
ŠERBULIĆ: Već mi se dosadilo bez posla biti (odlaze).
Pozorje četvrto
ŽUTILOV I NANČIKA stupe
ŽUTILOV: No, šta si htela otoič kazati?
NANČIKA: Ovu našu prose.
ŽUTILOV: Milči?
NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gde jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l' se nje tiče, i sad vidim da je istina.
ŽUTILOV: Je li to zacelo ili kao što vi žene imate običaj?
NANČIKA: Poslao je jednoga da je prosi.
ŽUTILOV: Šta je on?
NANČIKA: Doktor; čovek vrlo fini. Ja sam se s njim razgovarala, i svi kažu da će biti fizikus ovde.
ŽUTILOV: To je dobro. Novaca valjda ne traži.
NANČIKA: Mislim da ne traži.
ŽUTILOV: Šta kaže devojka?
NANČIKA: Nisam joj jošt spominjala, jer nešto važno stoji na putu. Kažu da je Madžar.
ŽUTILOV: Pak? Ona zna madžarski kao Madžarica.
NANČIKA: Ali šta će svet reći?
ŽUTILOV: Bolondšag!* Svet ja neću pitati šta ću raditi u mojoj kući.
NANČIKA: Ali ovi ljudi, rodoljupci?
ŽUTILOV: Pak šta? Kad njega trpe u Srbiji, zašto ga ne bi trpili u Vojvodini? Mi, valjda, nismo bolji od Servijanaca?
NANČIKA: Pravo kažeš. Ta mi smo bolje živili s Madžarima nego i sa Srbljima.
ŽUTILOV: Gledaj ti samo da devojka pođe.
NANČIKA: Ne verujem da će se zatezati, zašto joj se momak dopao.
ŽUTILOV: 'Ajde, dakle, da ne bude dockan.
NANČIKA: Može biti da mu je zato po volji što znamo dobro madžarski (odlaze).
Pozorje peto
SMRDIĆ napred, potom ŠERBULIĆ, stupe
SMRDIĆ: Šta ste se toliko s tim razgovarali?
ŠERBULIĆ: Čisto mi je sramota kazivati.
SMRDIĆ: Zar je tako zlo?
ŠERBULIĆ: Zlo nije, nego...
SMRDIĆ: Šta je, dakle?
ŠERBULIĆ: Čudna stvar. Radi se da prodamo Vojvodinu.
SMRDIĆ: Kakav bi bio taj nevaljao čovek koji bi svoju Vojvodinu izdao.
ŠERBULIĆ: I ja tako kažem.
SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali?
ŠERBULIĆ: Tako je.
SMRDIĆ: I toliko stradali.
ŠERBULIĆ: Već to bog jedan zna!
SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke?
ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim. Taj što sam s njime govorio iz Sombora je, i kaže da od naše Vojvodine neće biti ništa.
SMRDIĆ: To smo odavno mogli znati.
ŠERBULIĆ: Kaže da se jedno prošenije* na cara potpisuje, u kome Srblji sami priznaju da nas je malo i da za nas nije Vojvodina.
SMRDIĆ: E, gledaj ti šta kod nas neće biti! I Srblji to potpisuju!
ŠERBULIĆ: Ko potpiše, dobije pedeset dukata u zlatu.
SMRDIĆ: Šta, šta? Otkud toliki novci?
ŠERBULIĆ: Kaže da se unapred plaća.
SMRDIĆ: Ali toliki ljudi! To će mnogo izneti!
ŠERBULIĆ: E, svima se ne daje potpisivati, nego samo koji su bili u odboru.
SMRDIĆ: No, tako je već mogućno.
ŠERBULIĆ: Pa šta mislite?
SMRDIĆ: Ja mislim, ako to car 'oće, ono će i tako biti; zato je bolje potpisati.
ŠERBULIĆ: Tako i ja mislim. Neka donese, dakle, da potpišemo.
SMRDIĆ: Vi ne možete potpisivati.
ŠERBULIĆ: Zašto?
SMRDIĆ: Kad niste bili u odboru.
ŠERBULIĆ: Vama je poznato da sam bio naimenovan.
SMRDIĆ: Ali nije došlo u protokol*.
ŠERBULIĆ: Reč predsednikova vredi kao i protokol*.
SMRDIĆ: Ja ne znam da li je to tako?
ŠERBULIĆ: Baš i kad ne bi bilo, ko će raspitivati jesam li ja bio člen, kad moje ime među tolikima stoji?
SMRDIĆ: To je istina, ali znamo mi.
ŠERBULIĆ: Pak zar bi vi mene izdali? Mi stari prijatelji!
SMRDIĆ: Dobro, samo da ne okrive nas.
ŠERBULIĆ: Ja ću potpisati nasamo, pak posle neka traže kad izvučem novce.
SMRDIĆ: Zakrpa je lepa.
ŠERBULIĆ: Kako da nije, osobito sad gde smo toliko stradali od prokleti' Madžara.
SMRDIĆ: 'Ajde da saopštimo Žutilovu, da vidimo šta će on reći.
ŠERBULIĆ: E, on će jedva dočekati, kako je lakom.
SMRDIĆ: Bogme, on se dobro pokrpi.
ŠERBULIĆ: Kad ga pre tri godine isteraše iz službe, mal' ne skapa od gladi; žena i deca rđavo odeveni. A sad, jeste li videli kako se nose?
Pozorje šesto
GAVRILOVIĆ, PREĐAŠNJI
GAVRILOVIĆ: Mi tamo-onamo, pa opet zajedno. Tako je kad se nema šta raditi.
ŠERBULIĆ: S vama i jest prijatno sastajati se.
GAVRILOVIĆ,: E, ne treba sve opet mak na konac uzimati. N meni se čini, vi imate nešto tajno između sebe.
ŠERBULIĆ: Šta bi imali tajno? (Namiguje na Smrdića.)
GAVRILOVIĆ: Ta izdaleka gledam kako ste se nešto zabunili.
ŠERBULIĆ: Zabunili smo se što ti Rusi jedanput ne svrše, nego sedimo na trošku.
GAVRILOVIĆ: Ja čujem da će se svakom platiti dijurna koji je izbegao.
ŠERBULIĆ: I treba da se plati. Nismo mi besni da se potucamo.
GAVRILOVIĆ: No ovu će dijurnu samo oni dobiti koji se odreknu Vojvodine.
SMRDIĆ: Kako bi to bilo?
GAVRILOVIĆ: Tako se govori.
ŠERBULIĆ: Pa 'oćete li se vi odreći?
SMRDIĆ: Kao da tu treba mnogo sumnje.
GAVRILOVIĆ: Ja ću onako postupiti kao što čine rodoljupci. Valjda ću i ja doći u čislo* njihovo.
ŠERBULIĆ: Nikad ni doveka. Koji je bio lane mađaron, taj će se kao takav i poderati.
GAVRILOVIĆ: A koji je rodoljubac, taj može činiti što 'oće, je l' te?
SMRDIĆ: Rodoljubac ne može drugo raditi nego što je rodoljubivo.
GAVRILOVIĆ: Kad bih vas o protivnom uverio?... Ali evo naših zemljaka. Nešto je Lepršić veseo.
Pozorje sedmo
ŽUTILOV, NANČIKA, MILČIKA i LEPRŠIĆ stupe, PREĐAŠNJI
NANČIKA (Lepršiću): Pa zašto nam ne kažete šta je novo?
LEPRŠIĆ: Šta vam imam kazivati? Madžari će biti pobeđeni, pa mir.
GAVRILOVIĆ: A šta će biti s nama?
LEPRŠIĆ: Dobićemo i mi, ne ono što su neke preterane glave tražile, nego što je pravo.
GAVRILOVIĆ: 'Oće li biti Dušanovog carstva?
LEPRŠIĆ: Budalaština! Nema nas dvadeset miliona.
GAVRILOVIĆ: Ali bar slavjansko carstvo.
LEPRŠIĆ: I od toga nema zasad ništa.
GAVRILOVIĆ: Ta vama je to neprestano bilo u ustima.
LEPRŠIĆ: Moralo se tako govoriti da narod ustaje.
GAVRILOVIĆ: To će reći: vi ste lagali.
LEPRŠIĆ: E, tako je, drugačije nije moglo biti.
GAVRILOVIĆ: Naravna stvar, rodoljubije sve dopušta. Nego, molim, kako sad stojimo?
LEPRŠIĆ: Ne možemo ni mi zahtevati da smo bolji od drugi'. Dobili smo ravnopravnost sviju naroda, dobili smo patrijarha, dobićemo i vojvodu, pa kud ćete više!
SMRDIĆ: Bre; samo da se jedanput svrši, pa makar kako bilo!
ŠERBULIĆ: I ja kažem: dosta smo od kuće.
MILČIKA (smeši se): Ja ne marim ma jošt toliko trajalo.
GAVRILOVIĆ: Verujem, jer se ovde udajete.
SMRDIĆ: Je l' istina?
ŠERBULIĆ: Smemo li čestitati.
NANČIKA: Jest nešto u stvari, no nije baš svršeno.
ŠERBULIĆ: No, to mi je milo.
SMRDIĆ: Vi ste najbolje profitirali u bežaniji.
LEPRŠIĆ: Je li prilika dobra?
GAVRILOVIĆ: O, fini mladić, ja ga dobro poznajem. Istina, nije Srbin...
LEPRŠIĆ: Šta, šta?
ŠERBULIĆ: Kako bi Srpkinja za stranoga pošla?
SMRDIĆ: To baš nije lepo.
ŠERBULIĆ: Predsedatelj odbora!
ŽUTILOV: To su ženski poslovi, u to se ne mešam.
ŠERBULIĆ: Makar kako, tek ja ne bi, dopustio.
LEPRŠIĆ: Dakle je mladoženja Vla'?
GAVRILOVIĆ: Nije nego Madžar.
LEPRŠIĆ: Je l' moguće?
SMRDIĆ: Ja ne mogu verovati.
NANČIKA: Govori se tako, no upravo ne zna se.
GAVRILOVIĆ: A zacelo! Ja ga dobro poznajem!
LEPRŠIĆ: I vi se možete tako zaboraviti da Madžara uzmete za zeta?
SMRDIĆ: To je preko jego.
LEPRŠIĆ: Odma' idem da stavim u novine; neka se svet čudi postupku najvećega rodoljupca.
ŽUTILOV: On će se posrbiti.
LEPRŠIĆ: Posrbiti? Vi ćete se pomadžariti, kao što ste i bili polak Madžari!... Sramota!
ŠERBULIĆ: I ja kažem da je sramota.
LEPRŠIĆ: Ne, to mora doći u novine; sve zabadava.
GAVRILOVIĆ: 'Oćete li staviti kako ste i vi dobili službu izvan Vojvodine?
ŽUTILOV: Kakvu službu?
GAVRILOVIĆ: Sekretar kod vladinog komesara.
SMRDIĆ: Je l' to istina?
LEPRŠIĆ: Bila je reč.
GAVRILOVIĆ: Zašto je "bila reč" kad ste zacelo primili, a nije nikakvo zlo.
ŽUTILOV: Kako bi Srbin inače služiti mogo nego kod Srbina?
ŠERBULIĆ: To je istina.
SMRDIĆ: Nema od nas ništa kad nas i najveći rodoljupci ostavljaju.
ŽUTILOV: Ja sam služio kod Madžara, pa sam ih taki napustio kako se srpstvo podiglo.
LEPRŠIĆ: Dabogme, kad su vas iz službe izbacili.
ŽUTILOV: Mene iz službe izbacili? Vi, bezobrazan mladić, što ste izneverili vaš narod.
LEPRŠIĆ: Kao vi, što dajete kćer za Madžara.
ŽUTILOV: Vi ste fantasta.
LEPRŠIĆ: A vi rodoljubac što ste napunili džep od krađe.
GAVRILOVIĆ: Nemojte, gospodo, tako vikati, sramota je od strani'!
LEPRŠIĆ: Šta "nemojte vikati"! Neka svi čuju!
ŽUTILOV: Treba staviti u novine takve rodoljupce koji narodu viču da ustaje, a sami bi se poturčili.
Pozorje osmo
ZELENIĆKA, PREĐAŠNJI
ZELENIĆKA: Šta je to? Kakva je to vika?
GAVRILOVIĆ: Eto šta je: gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara, a gospodin Lepršić postao je činovnik izvan Vojvodine, pa se sad prepiru koji je veći rodoljubac.
ZELENIĆKA (osvrće se): Nema nigde stolice da mogu pasti u nesvest. Je li to istina, zaboga?
GAVRILOVIĆ: Zasad je tako.
ZELENIĆKA: O seni Miloša Obilića, Hajduk-Veljka i drugih junaka, čujete li? U Vojvodini srpskoj diči se Madžar ljupkostiju braka najdičnijom Srpkinjom; u Vojvodini srpskoj neće Srbin da služi rodu nego tuđinu! Nećače, nećače, vratite se u njedra vaše domovine, duhom vas narodnosti preklinjem, vratite se rodu vašemu, kojega ste bili potpora i otrada!
GAVRILOVIĆ: Kad tako lepo dišete za srpstvom, evo i vama jedno pismo od vašeg starog prijatelja Nađfaludija (pruži joj pismo).
SMRDIĆ: Šta je to?
GAVRILOVIĆ: Čisto rodoljubije. Gospoja Zelenićka ili, po srpski, Plavićka imala je odavno poznanstva s jednim Madžarom, Nađfaludijem, koga svi poznajete. I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro čini što mrzi na Madžare.
ŠERBULIĆ: S Madžarima korešpondirati, to baš nije lepo!
LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, zar tako treba?
ŽUTILOV: Cudaršag!* Pa jošt ima meni da prebacuje!
ŠERBULIĆ: Ja bih se stidio takovo što učiniti.
SMRDIĆ: Teško nama kad smo do toga došli!
ŠERBULIĆ: I ja kažem teško nama.
SMRDIĆ: Rodoljubica, koja je tako silno za narodnost disala; ah, srce mi se cepa!
GAVRILOVIĆ: A vi, jeste li potpisali prošenije* da nam ne treba Vojvodina?
LEPRŠIĆ: Kom ne treba Vojvodina?
GAVRILOVIĆ: Evo, Šerbulić i Smrdić pogodili se s jednim stranim za pedeset dukata da će potpisati prošenije* kako je izlišna Vojvodina.
SMRDIĆ: E, mislite ne znamo mi da je to vaše maslo bilo?
ŠERBULIĆ: Samo sam tako rekao da vam učinim radost.
GAVRILOVIĆ: Ja znam da ste ga te tako molili da vam prošenije* i dukate donese.
ŽUTILOV: No, to je još najgore.
LEPRŠIĆ: To znači besavesno izdati svoj narod.
GAVRILOVIĆ: Vidite, gospodo! Gospodin Žutilov udaje kćer za Madžara; gospodin Lepršić primio je službu izvan Vojvodine; gospođa Zelenićka dobija pisma od svog prijatelja Madžara, a Smrdić i Šerbulić hoće da prodadu Vojvodinu. Kažite mi, koji je najveći znak rodoljubija?
SMRDIĆ: Sve je to vaše maslo, no razgovaraćemo se dok se vratimo kući.
GAVRILOVIĆ: Kad nema odbora.
ŽUTILOV: Šta, šta? Vi se usuđujete kvariti odbore?
SMRDIĆ: Tako nam jednako preti.
ŽUTILOV: Mrav jedan, da se usudi u odbor dirati!
GAVRILOVIĆ: Bože sačuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude člen.
ZELENIĆKA: Ali šta ga trpite ovde, molim vas!
NANČIKA: I ja se čudim.
GAVRILOVIĆ (Zelenićki): Zar je to blagodarnost što sam vam doneo pismo od vašeg starog prijatelja.
ZELENIĆKA: Dalje od nas!
SMRDIĆ: Da se ne usudite k nama pristupiti!
ŽUTILOV: Koji narodne činovnike oporočava*, taj vređa sav narod.
NANČIKA: Mađaron jedan!
ZELENIĆKA: Razvratan Srbin!
LEPRŠIĆ: Koji nema jedne iskre rodoljubija u sebi.
GAVRILOVIĆ: O rodoljupci, rodoljupci, idem pripovedati svetu šta ste radili, da vidim 'oće li se naći koji će reći da po ovakvima može narod procvetati.
ZAVESA


REČNIK
ala solgaja ( mađ. allá szolgája)
sluga pokoran
arenda
zakup
bagrjanošarno
ružičasto, crvenkasto
belobungs-dekret (nem. Belobungsdekret)
pismena pohvalnica
birger (nem. Bürger)
građanin
birodalom (mađ. birodalom)
država
birov
sudija
bolondšag (mađ. bolondsàg)
ludost, glupost
cudaršag (mađ. cudarság)
nitkovluk, nevaljalstvo
čislo
delo
dvanaest punktova
na skupštini Srba u Pešti, 1848, srpski zahtevi bili su formulisani u 12 tačaka (punktova)
Dištrikt
Velikokikindski distrikt. Posle razvojačenja ovo okružje u Banatu izuzeto je iz nadležnosti županija, pa je uživalo naročite povlastice od 1776. do 1876. U njemu je bilo 10 srpskih opština: Kikinda, Mokrin, Josefovo, Krstur, Karlovo, Bašand, Kumani, Vranjevo, Taraš i Melenci.
edeš anjam (mađ. édes agyám)
slatka majko
eređ (a) pokolba (mađ. eregy a pokolba)
idi do đavola
fad (fr. fat)
dosadan
Granica
Vojna granica, zvana i Vojna krajina. Neki krajevi bivše Austrije, u kojima je živeo naš narod, imali su čisto vojničko uređenje koje je definitivno ukinuto tek 1873. godine. Vojna granica je osnovana 1522. sa ciljem da posluži kao odbrambeni pojas od turske navale, pa je vremenom vršeno razvojačenje. U Vojvodini u sastavu Vojne granice bili su sledeći gradovi: Pančevo, Bela Crkva, Titel, Kovin.
helješen (mađ. helyesen)
tačno, pravilno
herajn (nem. herein)
napred! (poziv da uđe onome ko je kucao na vrata)
honvid (mađ. honvéd)
mađarski vojnik, domobran
iljen a sabadšag (mađ. Élyen a szabadság)
živela sloboda
inkvizicija
istraga
izrjadno
izvrsno, vanredno
karteč
nekadašnja topovska municija koja odgovara današnjim šrapnelima
kasirati
oglasiti za nevažeće, poništiti, brisati
ki (mađ. ki)
napolje!
kur (fr. faire la cour, nem. Kurmachen)
udvarati se
lásd, édes attyàm (mađ.)
vidi, slatki oče
lelkem (mađ. lelkem)
dušo moja
madžarski protokoli kreščajemih
Državni sabor u Požunu doneo je 1840. godine odluku da se sve crkvene matične knjige u Mađarskoj vode na mađarskom jeziku. Ovo je sprovedeno u život tek 1844, a Srbi su još 1840. tražili od cara da se ova odluka ne sprovede u život. Tako je 1848. i došlo do cepanja tih protokola.
magistrat
gradsko poglavarstvo, gradska uprava
Mesaroš Lazar (1796-1858)
ministar vojni u Košutovoj vladi 1848. Kao vojskovođa nije imao mnogo sreće. On je 21. septembra 1848. komandovao bitkom kod Sentomaša-Srbobrana, ali je morao da se povuče.
Nađ Pal
ime ličnosti u Rodoljupcima, aludira se na mađarskog političara Nađ Pala (1777-1857), advokata i poznatog parlamentarnog govornika. On se zalagao za olakšanje teškog položaja plemićkih podložnika. Nije se slagao sa Košutovom politikom 1848-1849, pa je ostao po strani mađarskog narodnog pokreta. Nađ Pal je u Rodoljupcima u stvari samo simbol umerenog Mađara.
ne banč (mađ. ne bancs!)
ne diraj
nemeš (mađ. nemes)
plemić
nemešag (mađ. nemesàg)
plemstvo
oporočavati
grditi, osuđivati, kuditi
orsag aruloja (mađ. ország aruloja)
izdajnik države
Otinger (Franz Ottinger, 1792-1869)
konjički general, kome su Mađari 1848. ponudili da bude ministar vojni, ali on je odbio tu počast. Kao zapovednik mađarskih trupa protiv Jelačića, prišao je ovome i, u bici kod Kaća, 7. juna 1849, uništio mađarske trupe.
polgartarš (mađ. polgártárs)
građanin
polza
korist
ponjatije
pojam
prošenije
molba
Provincijal
krajevi bivše Austrije (potonje Vojvodine) koji nisu bili u sastavu Vojne granice, već pod upravom županija. Na primer, Novi Sad, Vršac, Sombor, Subotica.
Puhner (Anton Puchner, 1779-1852)
austrijski vojskovođa, borio se 1848-1849 protiv Mađara u Erdelju
Rakoš
polje kod Budima. Na njemu su se od 1286. do 1540. održavali mađarski državni sabori
reduta
vojni odbrambeni opkopi nekada; isto tako i: balovi pod maskama ("Crna reduta" je u slučaju ako svi muškarci smeju da prisustvuju balu samo u crnim, svečanim odelima)
reterirati
povući se pred neprijateljem
sečenje duvana na glavi
u vreme Rakocijeve pobune, njegove pristalice "kuruci" (i obrnuto) sekli su duvan na glavi i leđima protivnicima "lobancima" - pristalicama cara na čijoj su strani bili i Srbi.
soare (fr. soirée)
večernja zabava
sojuziti
sjediniti, sastaviti
šmuk
nakit
Tunguzija
kraj oko Bajkalskog jezera, koji naseljavaju Tunguzi, mongolsko-altajsko pleme, a koji važe kao rasni srodnici Mađara

"Ustaj, ustaj, Srbine!"
Sterijina pesma iz alegorije San Kraljevića Marka (za nju je muziku komponovao N. Đurković uz pomoć Šlezingera) koja je prikazivana 1847. U revoluciji 1848-1849. ova pesma je postala ubojna pesma i pevana je na sve strane.
vnimanije
pažnja

 

Aforizmi III Deo

E-mail Print PDF

 

  1. Dušan Kovačević------------------ ODLOMCI IZ DRAMA
  2. Slobodan Selenić- ----------------- RUŽENJE NARODA U DVA DELA
  3. Milutin Tomić(Nikac od Rovina) --- ĐETIĆI U PARLAMENTU
  4. Ivo Andrić ------------------------- ZNAKOVI PORED PUTA
  5. Slobodan Jovanović ------------ ---O POLUINTELEKTUALCU
  6. Džordž Orvel ---------------------- OSVETA JE GORKA
  7. Branko Milanović ------------------PROTIV NACIZMA
  8. Zbirka------ -------------------- -- BACI ISTINU KROZ PROZOR
  9. Zbirka------ ----------------------- IZ SREDNJEG VEKA NA IST RIVER
  10. Zbirka------ ----------------------- NAPOLEON
  11. Zbirka------ --------------------------- ŠTA PRIČA OVAJ SVETAC
  12. Zbirka------ --------------------------- DEKAMERON
  13. Zbirka------ -----------------------PRIČA SA TUŽNIM KRAJEM
  14. B.Jakšić&P.Luković ----------------- SRBIJA UNPLAGGED
  15. Zbirka------ -----------------------SVI SMO MI POMALO SRBI

 

Dušan Kovačević

ODLOMCI IZ DRAMA


RADOVAN TREĆI
RADOVAN TREĆI, čovek iz Zavičaja, sticajem raznih sticaja penzionisan u tridesetoj godini svoga života. Veoma malo radio, ali izuzetno mnogo upropastio.
(...)
RADOVAN: Spakovaće stvari Radovan i vratiće se u Zavičaj. Sad tamo reka miriše, a ovde... nigde vazduha samo čađ, dim, gar... Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik... Pticu nisam video dvadeset godina... Kad bi Bog poželeo da skući kućicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavičaju. Eh, tamo sad...
RUMENKA (proviri ispod jorgana): Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu noževima.
RADOVAN (skoči): Slušaj Rumenka: mene vređaj, ali - Zavičaj mi ne diraj! Za Zavičaj sam u stanju da ubijem bez razmišljanja... Da sam ja vlast, kao što sam nekad bio, ja bih ljudima, koji žive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine života.
(...)
STANISLAV: (...) Koliko vas braće ima, i koji si ti po redu?
JELENČE: Reći ću vam s ponosom: ja sam šesti, a ima nas osamnaest.
RADOVAN: Osamnaest? Biće posla, biće posla.
STANISLAV: Kako osamnaest? Ja sam vas godinama brojao i nikako da vas prebrojim. Ima vas između deset i sto šezdeset. Taman stignem do dvanaest, kad, neko kupi novo odelo, neko pusti bradu, neko se ošiša...
RADOVAN: To im je taktika, da se prave različiti. Tako skrivaju brojno stanje. Znam ih ja, još iz Zavičaja!
RUMENKA: To su tvoji zemljaci. Tvoj narod.
RADOVAN: Nisu oni "moj narod"! Moj narod je na drugoj strani planine. Moj narod nema veze sa Vilotićima. Oni su oduvek bili izdajnici i ološ. U pet ratova smo bili pet puta na različitim stranama... Jeste, jeste, znam šta hoćeš da kažeš: mi smo bili jedno pleme - bili smo, ali smo se kroz vekove podelili; sve što valja, što je pošteno, čestito i plemenito, sve je to prešlo na našu stranu. Kod njih su ostali samo razbojnici, secikese, konjokradice i pokvarenjaci!
RUMENKA: To oni isto kažu za vas.
RADOVAN: Znam, znam, govore, govore, zato što im nismo jezike počupali kad je bilo vreme... Stanislave, nastavi. Ja sam slab sa živcima - ubiću ga momentalno, pa nećemo ništa saznati.
STANISLAV: Dakle, momče, da nastavimo sa brojnim stanjem: je li onaj sa cvikerima isti onaj bez cvikera?
JELENČE: Nije. Isti je onaj sa kačketom i lulom.
STANISLAV: On je najmlađi?
JELENČE: Najmlađi je sa brkovima. Ima plave oči i malo izgubljen pogled. Sanjalica. Divan čovek. Svako jutro plače kad čita novine... A brat do njega - muca.
STANISLAV: Ne muca, nego kašlje. Po ceo dan kašlje. Ripće, stoka, zgrada se trese.
JELENČE: On voli da kašlje. Dok je bio mali stalno je štucao. Jedno vreme je išao samo natraške. Lekaru su rekli da mu nije posvećena dovoljna pažnja dok je bio mali, pa on stalno hoće da bude u prvom planu. Inače, to je divan čovek.
STANISLAV: A onaj što viče: "Ala volim da mrzim!" Je l taj isti onaj što ćuti u bioskopu?
JELENČE: Jeste, ako mislite na njega.
STANISLAV: Nosi belo odelo... odnosno crno?
JELENČE: On je. Ima, ovako, veliku masnu fleku na sakou, od bureka, i uvek je bez pertli... Ali, zrači nekako, ne bih rekao kako, mada možda.
STANISLAV: Suv?
JELENČE: Jeste. Upadljivo suv i debeo.
RADOVAN: Sad ću ga ubiti.
STANISLAV: Kako to: suv i debeo?
JELENČE: Kontraverzna ličnost.
RADOVAN: Dosta igranja! Okreni se malo prema meni... Rumenka, izađi iz sobe ako ne podnosiš krv... Je li, je l istina da je Marko u Americi?
JELENČE: Istina. Jeste.
RADOVAN: Spominje li Georginu u pismima? Piše li, zašto je oborio pa ostavio?
JELENČE: Piše, al mi ne znamo engleski. Redovno piše. Po deset strana.
RADOVAN: A zašto piše na engleskom?
JELENČE: Navodi on to u pismu, al mi ne znamo engleski, pa ne možemo da saznamo. Upisali smo brata, što kašlje, na engleski kurs, da nauči. pa nam pročita sva pisma, ali su ga izbacili, jer je ometao nastavu.
STANISLAV: Kašljao na kursu?
JELENČE: Mnogo. Kašljao i išao natraške.
RUMENKA: Bože, kakav ste vi to narod? S kim ja živim? Zašto se sudbina ovako poigrala sa mnom.
STANISLAV: Radovane, pusti ga meni. Okreni se, đavoli te okretali! Ti si onomad pokušao da se probiješ do Zavičaja, po pojačanje? Ko je onaj koji ti je doviknuo da doneseš hranu?
JELENČE: Najstariji brat. Gvozden.
STANISLAV: Nije najstariji Gvozden! Najstariji je Mihajlo.
JELENČE: Pa, jeste. Nisam rekao da nije.
STANISLAV: Kako onda Gvozden, kad je Mihajlo?
JELENČE: Mihajlo mu je pravo ime, a tepamo mu Gvozden. Dok je bio mali zvali smo ga Jelisaveta. Imao je kosu do ramena, sa loknicama.
STANISLAV: Dosta!... Ostali ste bez hrane?
JELENČE: Da. Nemamo koricu hleba u kući. Vi ste pucali na brata Baju ispred samoposluge. Pogodili ste ga u tetrapak.
STANISLAV: Pucao sam, a pucaću i dalje.
(...)
RADOVAN: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u "sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila - Džordž end kompani". Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira. Trebalo je imati jaja pa opljačkati ono što je on opljačkao. Maznuo je pet miliona dolara iz najčuvenije banke u samom centru. Ušao, ubio dve blagajnice, dva policajca, jednu čistačicu, jednog šefa računovodstva i nekoliko mušterija. Cap, cap, cap, pet miliona u džep i - doviđenja. Zdravo, mili moji, kud koji. Ja odô, a vi se saranjujte. To se tako radi. A ne, penzija svakog prvog, pa razvlači pare kô pijan gaće. U šta ja da investiram? Gde da uložim i obrćem penziju... Jedva čekam da mi Džordž dođe u posetu. Sigurno će nešto smisliti i za mene. On je uvek pun ideja kako da se čovek obogati...
(...)
STANISLAV: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše - nikako da ih pročitam... Šta rade ti silni policajci?
RADOVAN: (sa posebnim zadovoljstvom prepričava zbivanja na ekranu. Imitira glas spikera): Kad je video da je ceo grad blokiran, Džordž je pokušao da pobegne na periferiju Čikaga. I verovatno bi uspeo da se izvuče da ga u kafeu "Crveno i crno", na uglu Stendalove ulice, nije primetila debela kasirka, inače ovejana doušnica inspektora Majera, koji je, s vremena na vreme, nateže iza ekspres aparata za tej. Ona je odmah obavestila inspektora Majera: "Džordž je ovde. Užina." Tog trenutka su se razlegle sve sirene. Ceo kvart je opkoljen sa deset krugova. Šesnaest hiljada policajaca se popelo i potrčalo preko krovova. Radoznali prolaznici su se, takođe, popeli na krovove. Popela su se i besposlena deca, a za decom zabrinuti roditelji. Inspektor Majer je zamolio građanstvo da siđe sa krovova, ker se Džordž izgubio i sakrio u tolikoj masi sveta. Zabrana je istog trenutka dovela na krovove i učenike srednjih škola, jer je upozorenje bilo: "Zabranjeno penjanje za sve mlađe od 18 godina, kao i za starije od navedenog godišta." Krov kuće 22 se srušio. U razvalinu je upalo oko petnaest hiljada radoznalih građana. Većina je odmah preminula, a ostatak je izdahnuo na putu do bolnice. Iz udaljenih krajeva sveta počeli su da pristižu telegrami saučešća... Šta sad vidimo? Sad vidimo Džordža kako odgovara na prispele telegrame... Mene nikad neće uhvatiti. Nikad!
(...)
STANISLAV: Ala sam se uželeo svadbe. Naješću se i napiću se kô svinja. Ovako: smazaću 20 tanjira supe, 10 tanjira belog i 10 šušlija crvenog sosa, sa pet valova ćurećeg kuvanog. Za početak. Zatim: poklaću dva stada ovaca, obor prasadi, 40 veprova, jednogodišnju proizvodnju živine i sve guske koje stignem. Popiću: 100 tona meke rakije - brlje, i oko 200 tona prepečenice, a žeđ ću gasiti sa 11 kamiona piva i 8 cisterni vina. Kad se napijem da ne znam za sebe, a ni za druge, onda ću zgrabiti pušku i ubiti 14 svatova. Svadba, koja prođe ispod 14 mrtvih, nije svadba nego sranje.
(...)
STRANAC (VASILIJE): Pokušao sam da vam se javim iz logora, ali nisu hteli da uzmu moje pismo. Napravio sam veliku gužvu i lom. Iste večeri sleteo je helikopter nasred logorskog kruga, a iz helikoptera izašao jedan čovečuljak sa malim brčićima i zalizanom kosom preko čela, u šinjelu do zemlje. Odmah se ustremio na mene: "Zašto ti, Vasilije, psuješ sestru meni i mom trećem rajhu?" "Nisam psovô:". "Jesi, psovo si!" "Nisam". "Jesi". "Pa jesam". Onda on poče meni da psuje celu familiju. Negde mu pronašli naš rodoslov, pa krenuo od pradede Jevrema... Kad je došao do oca Živka, odalamim ga preko usta, on padne, skotrlja se niz jendek... tražili su ga dva sata. Čim se malo oporavio, postrojio je ceo logor, i pročitao naredbu: "Vasilije, broj 52121, izbacuje se iz logora zbog nediscipline!" I isteraju me usred Nemačke pune Nemaca... (...) Posle rata vraćam se u Zavičaj dolinom Save. Pre ulaska u selo, svratim na groblje da vidim - koga više neću videti. Idem prema našem delu, kad - ja! Pogledam malo bolje, ja pogino 1942. U prvi mah mi bi nekako žao sebe, što sam stradao u najlepšim godinama, počnem da se oplakujem, a onda zazuja metak u glavi i bi mi nekako milo, prvi put. Računam, dok zuji - živ sam... Lep ste mi spomenik podigli: komad daske od plota i natpis: "Ovde ima Vasilije, a kod kuće na prodaju vino i rakija..." U selu su mi rekli da ste otišli za Australiju. U Australiji mi rekoše da niste dolazili. Pomislio sam da vas đavo nije odneo u Ameriku.Tamo sam našao Marka Vilotića.On mi je ispričao kako vas je osramotio. Ubio sam ga jedne prohladne večeri, početkom decembra, na uglu ulice, ispod neonske svetiljke, dok su prve pahuljice tiho padale po obližnjem parku. Onda sam se vratio u kafanu i ubio i njegovo društvo, koje je sedelo oko tople peći.Sad me traži 15 zemalja, jer sam se probijao ovamo, ubijajući svakoga ko mi je na putu... Niko nas više neće rastaviti. Niko! Nikad više! Ne! Nema te sile!
(...)
JELENČE: Narod je poručio Radovanu da će ga živog odrati.
RADOVAN: Narod iz Zavičaja?
JELENČE: I okoline.
RADOVAN: A zašto? Zato što sam im sa ovih deset prstiju podigao fabriku? Zato što sam hteo da ne odlaze u inostranstvo, kad već ovde znaju jezik. Nezahvalnici!
JELENČE: Spremaju se da ti se strašno osvete. Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni korov nije uspevao. Da bi nekako spasli Zavičaj, napravljeno je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Međutim, nije bilo dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili samo mulj, da ljudi seju pirinač koji nije uspevao, jer je klima hladna, a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kada su podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski turistički centar. Da ne bi planina bila neiskorišćena, bez snega, kad već nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik. I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj, koji su ranije zatrpali. Sad su odlučili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.
RADOVAN (se uhvati za veliku glavu): Joj, s kim sam ja hteo da gradim industriju! Seljaci! Oni samo znaju: žito - kukuruz, kukuruz - žito. Ajde, pa ti sad budi napredan, vidovit, progresivan, moderan. Seljaci ostaju seljaci!


ZVEZDANA PRAŠINA
MARKO: (...) I da znaš da neću da pipnem tu ribetinu! Samo riba, samo riba! Kao da sam doživeo brodolom! Kod toliko razne stoke, ja jedem samo neke ribetine... To što je tvoj otac bio ribar, i što te ukus ribe podseća na srećno detinjstvo, to je tvoj problem; moj otac je bio pastir, pa ti nikad nisam tražio svaki dan jagnjetinu! Treba da navučem neku riblju bolest - da se ospem krljuštima! Šta me gledaš tako? Je l' si čula za beri-beri?!
KAĆA: Jesam...
MARKO: Jesi, kad ste brali šljive, pa ti deda vikao beri-beri! (...) Same kosti, svaki moj ručak se svede na komadić ribe i dve kile hleba: odmah mi zastane kost u grlu, onda, da bih proterao kost, pojedem dve kile hleba... Od čega ti je otac umro?
KAĆA: Od starosti.
MARKO: A zašto je tako brzo ostario?
KAĆA: Kako brzo?
MARKO: U pedesetoj je imao osamdeset godina. A zašto? Zato što je jeo ribu... (...) Ja, kad idem ulicom, onda me prati bar deset mačaka: osete miris ribe... Sve mi se uvuklo u odelo. Moji prijatelji u preduzeću lepo mirišu na sarmu, podvarak, jagnjetinu... Kad sednu kraj tebe - voda ti pođe na usta, tako je to jedan lep miris... Mile kurir i ne diže glavu kad ja prolazim kraj portirnice. Samo kaže: plivaj dalje...


SABIRNI CENTAR
Pokojni JANKO SAVSKI, vek proveo za kafanskim stolom. Dva puta napuštao kafanu da vidi kakvo je vreme i treći put kad je umro. Visprena danguba.
(...)
JANKO: Stevaneee! Oooo Stevaneeee!... Nikad nisam uspeo da ga dozovem, jer ima pogrešno ime.
DOKTOR: Kako to mislite da ima "pogrešno ime"?
JANKO: Lepo: kad daješ ime detetu, moraš mu dati samo ono koje je lako za dozivanje. Ako dete ne dozoveš sa dva vikanja, dao si mu pogrešno ime.
DOKTOR: Sjajna teorija.
JANKO: I tačna. Vidite, ovako: u planinskim krajevima, gde decu dozivaš na velike daljine, imena se sastoje od četiri slova; od toga su dva samoglasnika. Slušaj: Oooo Jovooo, O Boroooo, Ooo Božo... Drugo slovo u imenu O i četvrto O, jer O najdalje leti. To su, takozvana, "primarna imena za daljinsku viku", sa dometom od pet kilometara... Zatim dolaze imena za nadmorske visine ispod dve hiljade metara: Oooo Jelooo, Oooo Savooo, Oooo Vukooo, Oooo Pavooo, Oooo Milooo... Imena sa dometom do tri kilometra, po lepom vremenu, ili između dva pucnja groma. Međutim, kako se spuštamo ka ravničarskim predelima naše, samo geografski bogate zemlje, imena su sve duža, šira i tromija, jer nema potrebe da bacaš glas preko planinskih venaca i šuma; dete se igra na pašnjaku, u šljiviku ili u komšijinoj avliji. Ooooo Miloradeee, Oooo Dragoslaveee, Oooo Milaneee, Oooo Aleksaaa, Oooo Leposavaa, Oooo Miliceee, Oooo Mihajlooo... Osećate napor, kao da mi je zakopčano najgornje dugme na košulji. To su deca zelene Šumadije, blago brdovite Mačve, i ostalih talasasto-valovitih krajeva. Imena sa daljinskim dometom od 100 do 800 metara, u zavisnosti od grlenih mogućnosti roditelja. I onda, kad siđemo u apsolutnu ravnicu, imena su isto tako široka, nepregledna: Ooo Maksimilijannn, Ooo Haralampijeeee, Ooo, Nićiforeee... Sad, zamislite, kad se u planinskim krajevima da detetu ime Haralampije. Izađeš, ovako, pred kuću, zagledaš se u planinski vrh pod snegom i uzvikneš: Ooo, Haralampijeee! a ime ti padne pred noge. Ime Haralampije je teško bar dve kile. Pre je za bacanje imena s ramena. I, znaš kad će Haralampije da dođe kući - nikad! Posle biješ dete: "Ja te zovem pola dana, a tebe te nema!" Dete kuka, nije čulo... Sasvim suprotno se događa kad u apsolutnoj ravnici nadeneš ime Jovo. Uzvikneš Ooo Jovoooo, glas ti odzvanja, a dete misli da ćeš da ga biješ, pa beži i neće kući. Zato se u nižim krajevima smišljaju nadimci, za ublažavanje grlatih imena. Umesto, Jovo, viče se Ooo Jovice... Ooo Jovanče...
DOKTOR: I do kakvog ste zaključka došli?
JANKO: Deci jednostavno treba davati imena samo sa A ili O.
(...)
JANKO: Nema ništa smešnije od kontinentalca na moru. Gledô sam jedne godine u Budvi kako to izgleda. Sad ću vam pokazati... Ovako: naš čovek prilazi moru opušteno, nonšalantno, gleda prema pučini kao da će sve to odjednom preplivati. U pogledu mu osećate superiornost i plivačku snagu. Onda vadi ručni sat iz džepića lasteks-gaćica i predaje ga na čuvanje najpoverljivijoj osobi na plaži, pa se vraća i lagano ulazi u more. Gazi po travi na vrhovima prstiju, strah skriva kiselim osmehom, mada bi najradije vriskao. Voda mu se polako penje iznad kolena, osvrće se, prilazi klizavom kamenu prepunom ježeva, staje na vrh i balansira... Zatim počinje da se kvasi: prvo srce, pa sve žile kucavice, da ga voda ne preseče kad se baci u hladnu dubinu. To je pročitao pred polazak na more u članku "Nemojte vrući u vodu". Kad se dobro ispoliva, dalje i ne bi morao da se kupa, silazi sa kamena i nastavlja hod prema pučini. U jednom trenutku, normalno, voda mu zahvata jaja; trenutno se stresa i naježi, ali, pošto je patrijarhalno vaspitan, zna da se intimna osećanja ne pokazuju pred svetom - i dalje se smeška, samo mu usta malo iskrivljena... Najzad se koncentriše, diše duboko i baca se u vodu. Pliva lupajući rukama, zagnjurene glave, sve dok ima vazduha. Ubeđen da je to neki stil. I taman kad pomisli da su svi na plaži popadali u nesvest od njegovog snažnog i lepog plivanja, zabada se u leđa nekom kupaču u plićaku. Drug je zaboravio da mu je desna ruka jača od silnog lupanja pesnicom po stolu; trlja oči od soli, izvinjava se i čudi kako je to plivao ukrug. Trčeći, uvučenog stomaka, diše samo koliko da preživi, juri prema prvom tušu i tek kad oseti slatku vodu, odahne, opusti se i ponosno gleda pobeđeno more. Onda legne na pesak blizu neke dame, sunča se, dobacuje šarmantne poglede, a te noći mu dolazi lekar, jer je dobio sunčanicu, opekotine drugog stepena i visoku temperaturu...


BALKANSKI ŠPIJUN
ILIJA ČVOROVIĆ, gazda kuće, okućnice, žene i ideje o slobodnom čoveku i slobodnoj zemlji.
ĐURA ČVOROVIĆ, Ilijin brat blizanac
(...)
ĐURA: Ubistvo u lovu ne podleže Krivičnom zakonu. Nema lova bez ubistva. To se sve podvodi pod nesrećan slučaj. U našem selu kad neko nekoga mrzi, samo ga pozove u lov. Tako bilo jedno vreme, dok se selo ne prepolovi. Na jednog zeca su dolazila po dva seljaka. Šta smo se toga nagledali, Ilija?
ILIJA: Ih!
ĐURA: Vraćaju se lovci iz lova, a mi dečurlija istrčimo na sokak da i sačekamo. Prvo idu nji trojica-četvorica, nose zečeve i fazane za pojasom, a onda idu kola koja nose mrtve lovce. Bude i više u kojima neg divljači. Tačno se znalo koje se godine lovi koja familija. Je l se sećaš kad su Markovići pozvali Babiće u lov na divlje svinje?
ILIJA: U novembru, četres osme, kad se selo podelilo, za i protiv.
ĐURA: Odu jedno jutro, a uveče se vratiše Markovići: nose jedno prase i sve Babiće. Šta je bilo? Opalila puška slučajno. Kako jedna puška da ubije nji petoricu? Išli jedan za drugim Sledeće zime, Babići u lovu na divlje guske, ubiše jedno gušče i šestoricu Markovića...


SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
VANE SIROČE: Je l' istina, Aleksa, da Beč, Pariz, Solun i London noću svetle ko po danu?
ALEKSA: Jeste, istina je. Meni su ljudi pričali, Moskva tako svetli da tamo narod ne zna kad je noć, a kad je dan... Ej, da mi je videti Moskvu i Zagorsk.
VANE SIROČE: Mi živimo u velikom mraku.
ALEKSA: Ćuti, navikli smo. Na svetlosti samo trepćemo. Čim smrkne, nama svane. A i kad živiš u mraku, lakše ti je da umreš. Skoro da ne gubiš ništa. Mrakom zameniš mrak... Onima što žive pod evropskim lampama smrt mnogo teško pada. Čuo sam da na samrti zapomažu: Svetlosti! Svetlosti!... A da ti pravo kažem, bojim se da smo zaslužili da živimo u ovolikom mraku.
VANE SIROČE: Zašto, naopako?
ALEKSA: Zato što ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalajisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo... Da sam ja Sunce ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb i majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka...
(...)
ALEKSA: Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno.


KLAUSTROFOBIČNA KOMEDIJA
SAVA: Ne znam odakle ovolike mušice, leptirice, bubašvabe, smrdibube, komarci, žuti mravi, miševi, pacovi... Da se ne skupljaju na bivši narod.
MILICIONER: U mome kraju se zbog stoke skupljaju muve... zbog muva gušteri... a zbog guštera zmije.
SAVA: Jesu otrovne?
MILICIONER: Ne mora da te ujede, dosta je da te pogleda... Sve su zmije otrovne, samo se neke prave da nisu.
SAVA: I pečurke su vam otrovne.
MILICIONER: Jesu, ali više stradamo od bombi i mina dok beremo pečurke. Čudo jedno kako pečurke rastu oko zaostalih mina. Kao da ih metal privlači... Neki put, noću, dok sedimo uz vatru, samo čujemo, tamo negde u planini - eksplozija! Kurjaci nalete na minu. Sutradan ih nađemo po tri-četiri... ako ih orlušine ne odnesu.
SAVA: Ima puno vukova?
MILICIONER: Pa... selo nam se zove Vukovo... Ja sam, kao što znaš. Vule Vučić... Kod nas sela i ljudi dobijaju imena ili po nekoj telesnoj mani ili po zverinju. Moj ujak je Macan Guzina iz Zmijuka.
SAVA: Odakle toliki vukovi?
MILICIONER: E... ako ćemo pravo, mi smo sami krivi. Jedne godine potamanismo sve međede. Kako pobismo međede, tako navališe čopori vukova.
SAVA: Nije gori kurjak od međeda?
MILICIONER: Kako nije... Međed je carska, gospodstvena životinja. Kurjak je opak, podmuko zver. Da ne pričam što međed spava kad je nama najteže. Kurjak samo čeka sneg i mećavu. Što čoveku gore - to kurjaku bolje. Noću utabaju staze kroz planinu kao da je vojska prolazila. Kako smrkne, čeka te pred vratima.
SAVA: Što onda pobiste međede?
MILICIONER: Što... Što mi nama stalno radimo o glavi. Neprijatelj nam, s vremena na vreme, samo malo pripomogne.
SAVA: Bili ste dobri lovci.
MILICIONER: I!... U lov smo nosili samo po jedan metak. Jedan lovac - jedan metak. Jedan metak - jedna zver... Ovi danas kad krenu u lov, ne vidiš ih od redenika i oružja. Ko u rat.
(...)
SAVA: Čime da te ponudim? Oćeš čašicu dobre rakije... Nisi svraćao godinama, nema smisla da odeš bez posluženja.
MILICIONER: Hvala... Ne pijem... Peta godina... Ni kap.
SAVA: Što ni kap?
MILICIONER: Pusti... Baš zbog lova. Zbog poslednjeg lova.
SAVA: Nešto se desilo?
MILICIONER: Ma... E... Ćuti... Hm!... C, c, c, c... To da nekom pričaš, mislio bi... Pusti, pusti... Hm!
SAVA: Šta je bilo?
MILICIONER: E... Pa... pre pet godina pozovu mene moji. Vele, divlje svinje pojedoše sve živo. Kurjake rasterale... Otputujem ja. Dođem kući, otac se zaključo... A već i bio bolestan. Od onolikog oca ostale samo dve žile i grkljan... Obučemo se, uzmemo puške Međedare, pa s večeri krenemo pokojni otac, ja, pokojni Mile i pokojni Buda... Zapucamo do pokojnog šumara Zlaje, gde su već sedeli pokojni Čeda i pokojni kum Ibro... Tu se dogovorimo da zorom pređemo reku i napravimo čeku uz samu liticu... Na Tari nas sačeka i pokojni učitelj Krsta. On već sklepo neki splav, al' Tara bila nabujala ko more. Koliko široka, toliko duboka, ključ bacala i ko besan pas penila... A tako, sa strane, puši,... puši... samo puši... stavio nogu na panj... i puši... Ćuti i samo puši...
SAVA: Ko puši?
MILICIONER: Rade skeladžija... Puši pokojni Rade i kaže: "Neće to ljudi izdržati ovoliku vodu"... Al' džabe! Rešili mi... Na sred reke balvani se raspaše ko iverje... Ja jedini isplivo.
SAVA: Bili ste pripiti?
MILICIONER: Čuj... pripiti... Ne bi se ni ja spaso, da se ne uhvatih za divljeg vepra koji je preplivavo reku... Spaso me stvor koga sam pošo da ubijem.
SAVA: Vidiš... molim te.


SAVA: Dobar dan, komšija! Koga čekate?
JAGOŠA: Dobar dan, Sava.
MILICIONER: Zdravo, Save! Ti pravo s posla?
SAVA: More, skinuli me ovi tvoji s odžaka. Vele, dok drug ne prođe, da budem na zemlji. Ima ih više po krovovima nego vas ovde. A koga to danas čekate?
(Vule ga pogleda preko ramena i reče familijarno kao da očekuje rođenog strica.)
MILICIONER: Čekamo druga Džanangu Dubangu.
JAGOŠA: Koga?
MILICIONER: Druga... Džan...
JAGOŠA: Žan Unga Bumange. Ako narod izgovara pogrešno, vi biste morali kao službeno lice po službenoj dužnosti da službeno znate ko u službenu posetu dolazi. Taj koga vi čekate danas neće doći.
SAVA: A odakle je čovek?
MILICIONER: Iz... Džafambe.
JAGOŠA: Odakle?
MILCIONER: Pa... rečeno nam je...
JAGOŠA: Recite, slobodno recite.
MILICIONER: Iz... Džufambe.
JAGOŠA: Iz Džufambe?!
(Jagoša se grohotom nasmeja. Sava ne zna da li ga greške zabavljaju ili histerično nerviraju.)
JAGOŠA: Iz Džumande. Iz Džu-man-de!
SAVA: Nikad čuo, komšija. Doduše, ja i nisam upućen u te, kako naše novine pišu, "Daleke, nepoznate ali nama tako bliske zemlje".
JAGOŠA: To vam je, komšija, bivša Katumba. Za nju ste, nadam se, čuli?
SAVA: Zamalo... A zašto bivša?
JAGOŠA: Posle svrgavanja Jakomba Dadi Benga N Takinga 14. oktobra prošle godine, proglašena je Republika Džumande na čelu sa Predsednikom koga upravo čekate. Mi smo među prvima u svetu priznali stvaranje nove Republike... Česi pa mi.
SAVA: Česi pa mi. Drugi među prvima?
JAGOŠA: Jeste, komšija.
SAVA: E, sad se vi, komšija, možete na mene ozbiljno naljutiti, uz svo poštovanje vašeg znanja, međutim, ja vam moram reći: ovaj Predsednik je već bio kod nas.
JAGOŠA: Kad je bio?
SAVA: Prošle jeseni u aprilu.
JAGOŠA: Prošle jeseni u aprilu? Ili prošlog proleća u novembru?
SAVA: U novembru. Jeste, u novembru.
JAGOŠA: Nije. Malo ste pogrešili.
SAVA: Nisam, komšija. Isto je bio Predsednik koji je svrgao diktatora, i isto - Česi pa mi. Vule, jesi li ga čekao?
MILICIONER: Ne znam... Ako drug Jagoša kaže da nije...
JAGOŠA: Prošle jeseni u novembru, dragi moj komšija, bio je Danbanga Jasami Radjah Mgatu, Predsednik Južne Badžanme. I on nije nikoga svrgao, nego se bivša carevina Kamariba podelila na Južnu i Severnu Badžanmu. Tačno je, mi smo među prvima priznali novu vladu Južne Badžanme - odmah posle Čeha, a Severnu smo osudili zbog napada na nezavisnost i nesvrstanost Južne, sa kojom smo uspostavili...
MILICIONER: ... prijateljske i dobrosusedske odnose u duhu uzajamnog razumevanja i poverenja.
JAGOŠA: Malo su daleko za "dobrosusedske odnose".
(...)
SAVA: I čim su se podelili oni su se napali. Bože mili, divljeg naroda? Nije ni čudo da se volimo.
JAGOŠA: Jeste, jer je Severna Badžanme i dalje ostala pod marionetskim režimom diktatora Ajani Jasaki Hajl Kan Mkabina... Njega ste, nadam se, upamtili?
SAVA: To je onaj mali, krivonogi, pozlaćeni kepec, koga su po Beogradu zvali "Hajl Dukat". S kim god se rukovao dao mu je dukat sa svojim likom.
JAGOŠA: Ljudi koji nas posećuju donose svoje običaje i kulturu.
SAVA: I narodno zlato. Neko tamo, među onim nesrećnicima koji umiru od gladi, po vas dan bere pamuk i banane, na plus hiljadu stepeni, neko tamo po vas dan crnči kao što ja ovde crnčim, da bi njegov Predsednik, u njegovo ime, bez njegovog odobrenja, delio po svetu njegovu krv i znoj. Ružan lik na zlatnom znoju. A postao je političar samo zbog svog žalosnog rasta: bio je previsok za cirkus, a premali za život... Ozloglašeni diktator i razbojnik.
JAGOŠA: Tačno, komšija, ali smo sve to kasnije saznali.
SAVA: Česi pa mi? Šta bi inače bio čovek koji po svetu deli narodno zlato bez znanja i pitanja svoga naroda. Kako vi nazivate čoveka koji nema ništa svoje a sve je njegovo?
(...)
MILICIONER: Nešto ću ti reći, ali, molim te, neka ostane strogo među nama... Onaj pao.
SAVA: Koji?
MILICIONER: Onaj.
SAVA: Koji onaj?
MILICIONER: Onaj... što smo ga čekali... Džanangu Debango.
SAVA: Gde je pao?
MILICIONER: Tamo.
SAVA: Gde, bre, tamo?
MILICIONER: Tamo kod njega. Naši o tome neće sad pisati. Ispratiće ga sa svim počastima kao da nije pao, pa čim izleti iz zemlje objaviće da je pao. Međutim, izgleda da mu se crno piše. Niko neće da ga primi.
SAVA: A kako je pao?
MILICIONER: Svrgli ga. Čim je napustio zemlju, narod digao kontra-kontrarevoluciju.
SAVA: Kontra-kontrarevoluciju?
MILICIONER: To je kad se brzo digne nova revolucija koja stvar vrati na isto, kao da kontrarevolucije uopšte nije bilo. Bile dve a ništa se nije promenilo, izuzev broja stanovnika. Sama ti reč kaže: kontra-kontra-revolucija.
SAVA: Svašta.
MILICIONER: Naši ne znaju šta će da rade sa ovim. Da je bar završio neku školu.
SAVA: On je sad bez posla?
MILICIONER: Bez ičega. Kako je ovo zaladnilo, davali mu kaput... Žena mu našla nekog ko je isti ko ovaj. Vlado deset dana, nisu ni znali da nije ovaj. Ovome samo poslo depešu da će ga pojesti ako se vrati.


LARI TOMPSON, TRAGEDIJA JEDNE MLADOSTI
BELI: Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u detinjstvu, moram vam još samo to ispričati, jer predstava može da počne svakog minuta, pa posle neće biti ni prilike, ni vremena... Imao sam 7-8 godina, i bio je onaj rat, onaj Veliki Svetski Rat, za koji sam iskreno i duboko verovao da je to poslednji rat u mome životu. Međutim, nažalost, na moju i vašu veliku žalost... Dobro. Nije reč o tome... Osedeo sam, ovako sam sed, od moje 7-8 godine. A bio sam crn ko pokisao gavran. Do 7-8 godine, zvali su me Gara, a onda, preko noći, preko jedne strašne noći, pobeleo sam kao sneg, i od tada me zovu Beli, što je nekako i prirodno kad me čovek sad pogleda, s obzirom na moje godine, ali kad sam imao 7-8 godina, svi su se pitali: "Kako ovako malo dete, kako dečak od 7-8 godina može da ima belu kosu kao starac od ne znam koliko?"... Svi su se to pitali, gledajući me tužno, i niko nije znao istinu koju ću ja vama sad ispričati. Jedne noći, bila je, čini mi se, jesen 1943. godine... ili proleće, nije sad to najvažnije, znam samo da je padala sitna kiša i da se javljalo prvo svitanje, već se razdanjivalo, reče meni moj stric Pavle, koji je bio komandant Savskog bataljona pri Vrhovnom štabu, reče mi, dajući mi neku ceduljicu: "Idi, Garo - još uvek sam bio crn - idi Garo, izađi iz sela pokraj Perinog Klozeta, pa se uz potok popni do Babinog Kuka, a onda skreni i pređi preko Jovanovog Dupeta, pa krijući se, pregazi Simin Piš"... Izvinjavam se, dragi gledaoci, ali su to stvarno imena oko moga sela. Malo su neobična, krivicom naših predaka, jer kad su vlasti za vreme Marije Terezije pravile topografske karte, onda su došli beležnici i pitali naše seljake: "Kako se zove onaj vrh?" Babin Kuk, rekli su im gurkajući se. "A onaj mali potok?" Simin Piš. "Simin Piš?" Jeste. "Dobro!" I tako, naši su ih seljaci zavitlavali do mile volje, sve dok im jednog dana nisu stigle geografske karte sa imenima koja su oni sami dali. Bunili su se ljudi posle, vikali i galamili, kakva su to prostačka i uvredljiva imena?! Treba ceo svet da nam se smeje! Učitelj je pisao protestna pisma u Beč, ali je bilo sve uzalud, jer su im odgovorili kratko i jasno: "Vi ste nam dali ta imena!" Šalili smo se. "Šalite se i drugi put; mi ne znamo za šalu"... I tako, do dana današnjeg, ostadoše u geografskim kartama ružna imena za sva vremena... Ima naroda koji ne znaju da se šale - sve ozbiljno shvataju - a mi to nikako da naučimo... Međutim, nisam hteo to da vam ispričam. Izvinjavam se na digresiji... Hteo sam samo da vam objasnim zašto su tako ružna imena naših lepih polja, brda, šuma i potoka... "Idi Garo, čuvaj ovu ceduljicu ko tvoje lepe, plave oči u glavi, i predaj je drugu Budi Vejavici, nek je prosledi Vrhovnom štabu. Ako te, slučajno, Nemci uhvate, progutaj je taman se udavio"... "Oću, striko, oću". "Evo ti i kocka šećera, ali nemoj da je pojedeš; samo je gledaj, pa kad osetiš da ti je slatko, napij se vode. Tako će ti godinama trajati"... "Dobro, striko, samo ću je gledati i piti vodu". Bio sam dobro dete, slušao sam starije, a naročito strica Pavla... Uzeo sam ceduljicu i kocku šećera, poljubio stricu ruku i krenuo iz sela. Prvo sam išao polako, a onda sam potrčao uz Babin Kuk i izbio na Tasino Kurje Oko. I dok sam trčao, sav oznojen i zadihan, pokraj mene je projurio komšija Toma Mećava na konju, u strašnom galopu, doviknuvši mi: "Nemoj tamo, Garo! Nemoj tamo, tamo su Nemci! Vrati se do Gluve Stene i idi prema Milijinim Katunima! Kad dođeš kod Milije, reci mu da te veže ispod ovna, pa neka potera stado do reke, na vodu! Na reci uzmi čamac Duje Ribara i spusti se do vodenice! Predaj poruku vodeničaru Milanu, a ti se vrati istim putem i beži kući da te zlikovci ne uhvate! Jesi li zapamtio šta sam ti rekao! Ne mogu da ti ponavljam, vidiš da sam u strašnom galopu!"... Nisam ništa uspeo da mu odgovorim, jer je komšija proleteo pokraj mene... Preslišavajući se kuda da idem, zamislio sam se i već posle desetak kilometara naleteo na Nemce. Ščepali su me takvom brzinom, da nisam uspeo da progutam ceduljicu. Izvadili su mi papirić iz usta, pročitali ga i povikali: "Klajne švajne! Nosiš pismo na Tita, umesto da ideš u škola, da završiš automehaničarski zanat i da posle rata radiš kod nas u Folsfagen! Bez obzira što si tako mala... koliko imati godina?" 7-8, rekao sam. "7-8 godina a već sarađivati sa banditi! Bez obzira što imati 7-8 godina sad ćemo te streljati da se opametiš, i da nikad više ne praviš ovakve švajnarije!"... Dok su me postavljali uz jedan crni zid, ja sam posedeo. Video sam kako belim u bari pokraj nogu. I onda su me streljali... A nekoliko dana kasnije, naišao je neki čovek, vidar, i oživeo me. Kako me je oživeo, to mi do danas nije jasno...

Top

Slobodan Selenić

RUŽENJE NARODA U DVA DELA

(odlomci)

PUKOVNIK: Meidžor Aterton, slušam vas pažljivo i dugo, a još uvek ne znam: ko se i protiv koga bori u toj Jugoslaviji!
ATERTON: Žao mi je, kolonel Daglas.
PUKOVNIK: Da probamo ispočetka. Kažete da sukobi imaju nacionalna izvorišta?
ATERTON: Tačno.
PUKOVNIK: Ustaše - to su Hrvati?
ATERTON: Tačno.
PUKOVNIK: Oni ubijaju Srbe?
ATERTON: Tačno.
PUKOVNIK: Četniki - to su Srbi?
ATERTON: Tačno.
PUKOVNIK: Oni ubijaju Hrvate?
ATERTON: Sporadično. Međutim, sporadično i sarađuju sa ustašama.
PUKOVNIK: Protiv Nemaca?
ATERTON: Nikada. Ustaše su verne Nemcima.
PUKOVNIK: A četniki?
ATERTON: Oni nisu. Oni ubijaju i Nemce. Ali četniki najviše ubijaju partizane.
PUKOVNIK: Znači - partizani su Hrvati? Konačno sam nešto shvatio.
ATERTON: Ne, na žalost, niste. Partizani su većinom Srbi.
PUKOVNIK: A ljotićevci? Šta su, do đavola, oni?
ATERTON: Srbi. Njih ubijaju i partizani i četniki.
PUKOVNIK: Zašto, kad su Srbi?
ATERTON: Zato što su fašisti.
PUKOVNIK: A četniki? Oni su antifašisti?
ATERTON: Tačno.
PUKOVNIK: Pa zašto onda partizani ubijaju četnike?
ATERTON: Ne znam tačno, gospodine pukovniče. Smem li da iznesem jednu pretpostavku?
PUKOVNIK: Izvolite.
ATERTON: Zato što su Srbi.
PUKOVNIK: Ali, meidžor Aterton, zar ne vidite da u vašim odgovorima nema logike!
ATERTON: Vidim, kolonel Daglas.
(...)
PUKOVNIK: Da nastavimo, meidžor Aterton, možda ćemo ovaj put imati više uspeha. Recite, koliko je trajala vaša misija u Jugoslaviji.
ATERTON: Tri meseca, kolonel Daglas.
PUKOVNIK: Šta možete pouzdano tvrditi? Šta ste sigurni da ste videli?
ATERTON: Mogu li da razmislim? Ne želim da vas još jednom razočaram svojim odgovorom.
PUKOVNIK: (Sa uzdahom umora) Razmislite.
ATERTON: Opšte međusobno ubijanje. Razne vojske kidišu jedna na drugu.
PUKOVNIK: Pobrojte mi te vojske.
ATERTON: Po nacionalnostima?
PUKOVNIK: Može.
ATERTON: Pa, evo, u glavnim crtama. Srpske vojske su sledeće: partizani, većim delom, ljotićevci, nedićevci, Pećančevi četnici, koji su sasvim odvojeni od četnika Draže Mihajlovića...
PUKOVNIK: I svi oni ratuju međusobno?
ATERTON: Opet ne mogu da vam dam jednostavan odgovor. Ne svi, i ne stalno... Mnogi i sarađuju, stalno ili privremeno... Među dražinovcima u Srbiji, naime, veliku samostalnost uživaju kalabićevci, kuštrimovićevci, keserovićevci, zatim đujićevci u Dalmatinskoj zagori, đurišićevci u Crnoj Gori i Sandžaku, dangićevci u istočnoj Bosni, drenovićevci... Svi oni, vidite, priznaju istu vrhovnu komandu, ali je ne poštuju... Mogao bih pokušati da načinim dijagram koji bi vam dao generalnu sliku...
PUKOVNIK: Nije potrebno. Tako, očito, ne ide. Da probamo, majore, s druge strane. Partizani - oni su ruski ljudi?
ATERTON: Da.
PUKOVNIK: Oni će posle rata uvesti sovjetski režim?
ATERTON: Verovatno, mada je njihov vođa Tito izjavio da neće uvoditi komunizam u Jugoslaviju.
PUKOVNIK: Može li mu se verovati?
ATERTON: Ne može.
PUKOVNIK: Četniki, oni su engleski, naši saveznici?
ATERTON: Jesu, ali mrze Engleze. Ne svi, istini za volju. Ali mnogi. Njihov drugi čovek, Dragiša Vasić, čak je veliki rusofil. Verujte, kolonel Daglas, nisam ja zbunjiv, već je situacija u Jugoslaviji zbunjujuća. Sva ta međusobna ubijanja, ako hoćete da čujete moje lično mišljenje, najviše liče na predizbornu kampanju, koja je, posmatrana iz ugla naše parlamentarne prakse, bizarno okrutna i neracionalna. Svi se ubijaju u okviru priprema za izbore koji će se obaviti posle rata. A partija je mnogo. Ponekad sam verovao da ima partija koliko sam ja imao sagovornika.
PUKOVNIK: Ali četniki su, ipak, rojalisti?
ATERTON: Jesu, ali, uglavnom, ne vole kralja.
PUKOVNIK: Mejdžor Aterton, zar ne vidite da u vašim odgovorima nema logike?
ATERTON: Vidim, kolonel Daglas.
PUKOVNIK: Znate li bar ko je vas ubio? Partizani?
ATERTON: Oni to poriču.
PUKOVNIK: Onda, četniki?
ATERTON: To se ne može dokazati.
(Mrtva devojčica se diže i prilazi Atertonu, gola kao anđeo)
PUKOVNIK: Dakle, ne zna se?
ATERTON: Ne zna se, kolonel Daglas.
DEVOJČICA: (Hvata Atertona za ruku) Čiko, da li se zna ko je mene ubio?

 

Top

Milutin Tomić (Nikac od Rovina)

ĐETIĆI U PARLAMENTU

... Ja sam, mili moji Crnogorci, kroz čitavi niz moje pedesetogodišnje vladavine neumorno radio na kulturnom preporođaju mile mi Crne Gore! Radeći tako, ja sam cijeli svoj život i svo biće svoje posvetio tome, da vas prvo osposobim za kulturni i parlamentarni život, da od vas stvorim nove i kulturne junake, pa tek onda da vam darujem Ustav! I sada, sokolovi moji, poslije tolikih napora, kada sam u tome uspio, ja vam, od sveg srca darujem to moje drago i milo jedinče - Ustav! I daj, Bože, da vam bude sretan!...
NIKOLA I(Iz Lučindanske proklamacije od 1905. godine)
ĐETIĆI U PARLAMENTU
Adem Kolić, Aleksa Popović, Asan Andrić, Blažo Bošković, Blagoje Hadžić, Božo Vujošević, Veliša Lazović, Vuko Jankov, Gavro Protić, Dušan Vukotić, Dušan Petrović, Drago Radović, Đuro Drecun, Đorđe Milanović, Ilija Jovićević, Ilija Kapa, Živko Dragović, Janko Spasojević, Janko Milić, Janko Vukotić, Jakov Aleksić, Jakov Vreteničić, Jovan Plamenac, Jovo Popović, Jovan Memedović, Jusuf-beg Resulbegović, Hodža Karađuzović, Krsto Popović, Krsto Tomović, Krsto Tokov, Labud Gojnić, Labud Petrović, Lazo Tomanović, Malin Radović, Marko Trebješanin, Medo Lukačević, Mitropolit Mitrofan, Milo Tatar, Milo Dragojević, Milisav Nikolić, Milisav Bojović, Mitar Radulović, Mašo Androv, Mitar Miličković, Mustafa Hilmi, Mihailo Bukvić, Nikola Milošev, Novo Grujić, Obren Rnjez, Pavle Vujisić, Pero Jovanović, Petar Ramović, Petar Dobrecović, Rade Radović, Radoje Rakočević, Risto Bošković, Risto Jokanović, Savo Bošković, Sava Dragović, Savo Vuletić, Stanko Bulatović, Savo Krivokapić, Simo Kovačević, Sekule Drljević, Filip Protić, Filip Čelebić, Filip Vujović, Šćepo Martinović i Mirko Mijušković.
SA GALERIJE
U zgradi "Zetskoga doma", u kome su razna putujuća pozorišna društva davala predstave, okupili se crnogorski narodni poslanici.
U parteru posjedali poslanici lijepo i kao što treba. Upravo, kao što pjesma veli "Ban do bana, Miloš do Lazara". Pogled sa galerija u skupštinsku salu sličan je pogledu sa kakva visa crnogorskog u neku urvinu, u koju se po kad-kad spuste krstaši orlovi.
"Kud pogledaš, mio pobratime,
Sve panuo junak do junaka,
Mrka brka, oka krvavoga,
Širokijeh prsa i ramena,
Ne može ih sjeći oštra ćorda,
Nit' probiti puška ni kubura.
Ja kakvi su, Srbe pobratime,
Zazor ti je u njih pogledati
A kamoli s njima besjediti!..."
Ko ih pogleda, ne bi rekao da su to ni obični ljudi, a još manje kakvi parlamentarci, nego da su sve svatovi od Zadra Todora, Janković Stojana ili koga drugog viteza iz naše prošlosti.
Iz prvih klupa padaju u oči najizrazitiji tipovi staroga srpskoga soja: Lakić Vojvodić, Mijajlo Nišin, Veliša Lazović, Đuro Drecun, Krsto Tokov, Aleksa Popović, Mitar Miličković, Obren Rnjez i mnogi drugi. Pogledi im oštri, perčini pušteni niz potiljke, a brci rastjerani u strijelce. Junačke im grudi prekriljene čitavim redovima ordenja, odbljeskuju toke kanatlije, pa onda teške mordolame, široki trambolosi i meki silavi u kojima danjuju revolveri i reže ljuti jatagani. Što ih više gledate, sve više vam se čini da su oni tu samo za koji minut i da će se, za koji sat, stvoriti tamo negđe oko Prizrena, Mostara ili Sarajeva pod ratnim zastavama!
I dok vam se tako pogledi zadržavaju na tim orlušinama, dotle, za tili tren, zapazi se i poneki kulturni Crnogorac potkresane bradice, ufitiljenih brka sa prepiljenim obrazima, preko koga je ostao trag junačkoga brkoveza! To vam je vriježa ljudi mrtve i degenerisane fizičke mladosti, čiji su najizrazitiji predstavnici: Labud Gojnić, Jovan Plamenac, Sekule Drljević i njima slični. A kad dobro osmotrite i uporedite stari i mladi soj, odmah ćete reći da mlađi ovđe izgledaju kao nezvani u junačku družinu!
Đuro Drecun šarka nešto oko revolvera, otvara mu kapak, okreće kolo i zagleda koliko ima fišeka; Mujo Vlahović izvadio ognjilo i proba ga u kremen; Novo Grujić izvadio jatagan i rasijeca neku knjigu; Krsto Tokov ugoni olovkom prtenu masnicu u revolversku cijev i čisti je; Lakić Vojvodić istresa simsiju; Labud Petrović zakopčava dokoljenicu; Obren Rnjez šapće nešto Savu Boškoviću na uho, ma se ne zna što; Milo Dožić zadubio se u Sveto Pismo i čita ga; Mijajlo Nišin izvrnuo džepove od dolame i istresa iz njih nečasove trice i prašinu; Janko Milić delje neko drvo i gradi kobilicu za gusle; Radoje Rakočević i Janko Vreteničić skrajnuli se u jedan đošak i dićaju se kopčama u praznu pljuvaonicu, jer ne znadu kakva je to naprava i zašta služi. Pored ovih i mnogi drugi poslanici stavili se u službu svojih navika.
Za ministarskim stolom Lazo Tomanović, nešto dremovan; do njega ostali ministri; Jovan Plamenac, lud i avetan zvijeri oko sebe, Dušan Vukotić, Filip Jergović, Marko Đukanović i Pero Vučković, obučeni svi u živopisno i skupocjeno crnogorsko odijelo. Kako ih god pogledate, jedino vam izgledaju prikladni, što vele Crnogorci, samo za svatove i ni zašto drugo na svijetu.
Na galerijama puno publike iz koje pada u oči i priličan broj crnogorske momčadi, čobana iz okoline Cetinja; po đe kome je u pojasu revolver, a po đe kome duduk, svirala ili diple.
Sjednica počinje.
1. SJEDNICA
Poslanici svi na okupu. Za ministarskim stolom svi članovi vlade. Galerije pune izmiješane publike. Na polju, okolo Skupštine, masa okupljenog naroda; spolja dopiru glasovi od silne vike i graje, jer bi mnogi htjeli da uđu u Skupštinu i da čuju šta će se govoriti, ali ne mogu, pošto nema mjesta.
...Pst! ...pst!... začuše se opomene između poslanika. Nasta nijemi tajac!
Prvi ustade i uze riječ:
Milo Dožić: Gospodo poslanici! Po običaju koji se praktikuje svuda u parlamentarnim zemljama, ja predlažem da najstariji poslanik po godinama zauzme mjesto privremenog predsjednika Narodne Skupštine, kako bi se potrebni poslovi mogli obavljati do izbora stalnoga predsjednika.
Đuro Drecun: Ja mislim da nije dobro što Dožić reče, nego je mnogo bolje da za predsjednika izaberemo onoga poslanika koji je najviše glava posjeka. To je najpravije, ako hoćemo da se držimo pravei Gospodareva Ustava!...
Krsto Tokov: Ovo je najbolje što može biti; slažem se sa Đurom i glasam u njegov prijedlog.
Jovan Plamenac: Red je, gospodo, da privremeni predsjednik bude najstariji poslanik po godinama. Ono, istina, nije rđavo ni ono što je Đuro predložio, pa kako hoćete?
Filip Čelebić: Nećemo nikako drukčije već kako je Đuro reka, pa ko bude najviše glava posjeka neka bude predsjednik i neka mu je sretno da Bog da jaki! Je l' ovako, braćo Crnogorci?
- Tako je, već nikako!... To je u smislu Ustava i prava zakona!... Tako je, tako! - dovikuje mnozina poslanika.
Savo Bošković: Ja opet mislim, najbolje je da pripitamo Gospodara, pa za koga on kaže da valja za predsjednika, toga i da izaberemo.
Vuko Jankov: Braćo, ja mislim da nije lako biti presjednik Ustava i Skupštine! Ne treba hitati, no sve lijepo i polagano, pa koga izaberemo taj neka i bude sve dotle, dok ne učini kakvu valencu u pulitici Ustava!...
Zbog ovoga pitanja otpočinje živa diskusija i prepirka. Poslanici se dijele u dva tabora: Đuro Drecun i stari mu drugovi hoće za predsjednika junaka najboljeg koji je u Skupštini, a Labud Gojnić, opet, sa svojim mlađim drugovima, ne pristaje na to nikako.
Novo Grujić: Molim vas, gospodo, dajte da učinimo ovako: neka prijedsjednik bude jedan od ovija nas koji smo sjekli turske glave, a ovi što nijesu sjekli neka budu sakletari u Skupštinu i neka lijepo pišu sve ovo te zborimo!... Ja mislim da je ovo u razlog Ustava!
Mitropolit Mitrofan: Znate kako, gospodo! Poslušajte me i da učinimo kao što traže ovi mladi poslanici, jer se tako radi i u drugim ustavnim zemljama!
- E tako može... i najbolje je ka što reče Mitropolit! - veli Risto Jokanović.
Stari poslanici poslušaše i popustiše.
Dušan Petrović: A sada, gospodo, da vidimo ko je kad rođen?
Aleksa Popović: Ja sam rođen Smail-agine godine, a sve mi se čini, neđe oko zaposta Gospođina posta!
Đuro Drecun: Pa i ja sam te godine, ma prije zaposta...
Mitar Miličković: Ja na tri godine pred Smailaginu pogibiju!
Nikola Milošev: I ja sam tuda neđe!...
Lakić Vojvodić: Ja one godine kada je pada krvav sneg te se priča!
Mijajlo Nišin: Ne znam kad je bilo, ma sam mali bio kada su mi pričali da sam se rodio pomorske godine, kada su po petoro u jedan grob kopali!
Osim ovijeh još mnogi poslanici pomenuše godine rođenja: neki grahovsku, neki Omer-pašinu godinu, i tako redom.
Najposlije utvrdiše da je najstariji pop Mitar Miličković, poslanik iz Pipera.
Malo za ovim pop Mitar zauze predsjedničko mesto. Neki mu rekoše da sam kandiduje dva sekretara.
Mitar Miličković: Ja velim da sekretari budu ministri Jovan Plamenac i Dušan Vukotić, pošto lijepo pišu!
- Ministri ne mogu biti sekretari! - veli Milo Tatar.
- A mogu li popovi? pita predsjednik.
- E popovi mogu, - čuje se odgovor.
- Onda neka budu pop Marko Trebješanin i pop Krsto Popović - veli predsjednik, i Skupština ih prima.
Sekretari zauzimaju mjesta, a Mirko Mijušković prilazi predsjedniku i nešto mu kazuje kao potajno.
Mitar Miličković: Ovo je, braćo, baš lijepo što ste me izabrali za predsjednika i baš vi hvala! Za danas nemamo ođe nikakva posla, i ja ću ovu sjednicu zaključat, a sjutra, moleći se Bogu, svi dođite u cik zore na drugu sjednicu da se dogovorimo o stvarima i rabotama iz Ustava Skupštine. Zato oglašujem da danas ođe nemamo više nikakva posla!...
Poslanici se mirno razilaze.
2. SJEDNICA
Svi su poslanici na okupu. Po običaju, odlaze u crkvu na prizivanje Sv. Duha, pa se zatim vraćaju u Skupštinu.
Savo Vuletić: Gospodo, vrijeme je da sada izaberemo novog i stalnog predsjednika Skupštine, zatim podpredsjednika i dva sekretara.
- A što sam ja, čoče, ođe? Pa mene ste juče izabrali! Što ti zboriš?! - srdito dovikuje privremeni predsjednik, pop Mitar Miličković.
- Pa ti si, pope Mitre samo privremeno izabran! - veli Savo Vuletić.
- E đavo ga, brate, odnio! Kako to može bit?... A dobro mi vjerujte da sam znava e će tako bit, ne bih se ni prima! - odgovara pop Mitar sve ljuće.
Krsto Tokov: Ne mo' te, ljudi, to nije pravo? Neka pop Mitar bude bar još koji dan predsjednik, a ne samo jedan dan, pa da se poslije priča za popa Mitra, ka i za Baja Čunova, da je bio vojvoda dva dana!...
Povodom ovoga nastaje živa prepirka, ali se ipak na kraju umiri, pošto neki rekoše da je Gospodar izjavio želju da novi predsjednik bude Milo Dožić. Tako za predsjednika izabraše Mila Dožića, za potpredsjednika Janka Milića, a za sekretara Dušana Petrovića i Milisava Nikolića. Predsjednik i ostali članovi zauzeše mesta.
Predsjednik se u ime svoje i ostalog časništva, zahvaljuje na povjerenju i obećava da će svoju dužnost predano i savjesno vršiti.
Za ovim predsjednik stavi Skupštini do znanja, da će Nj. Kr. V. Knjaz Gospodar sjutra otvoriti sjednice Narodne Skupštine Prijestonom Besjedom.
- Živio Gospodar i cijeli vladajući dom! - gromko se zahori iz poslaničkih grla.
Pošto je sjutra dan Gospodar pročitao Prijestonu Besjedu i otvorio skupštinske sjednice, predsjednik Milo Dožić ustaje i govori:
- Gospodo poslanici! Sada je potrebno da izaberemo odbor za nacrt skupštinske adrese! Ja predlažem da u taj odbor uđu ovi poslanici: Lazar Mijušković, Đuro Drecun, Savo Vuletić, Krsto Tokov, Dušan Gregović, Obren Rnjez, Mitar Martinović, Jakov Vreteničić, Blažo Bošković i Mujo Vlahović.
Đuro Drecun: Molim da mi se odgovori: šta znači taj odbor i šta on ima da radi?
Milo Dožić: Dužnost je toga odbora da odgovori na Gospodarevu Prijestonu Besjedu!
Đuro Drecun: Nemam ja što odgovarat na ono što je Gospodar reka. Ja mislim da je sve onako ka što je on kaza i nikako drukčije! I ja u taj odbor ne ulazim sa ovom pameću, a vi možete osim mene!...
- Ni mi se u to nećemo upuštat, nikako na svijet, nego me odmah brišite iz toga odbora! - viču Đurovi drugovi: Krsto Tokov, Obren Rnjez, Jakov Vreteničić i Mujo Vlahović.
Opet nastaje živa međusobna prepirka. Mitropolit Mitrofan i svi ministri uprli pa dokazuju Đuru i ostalijema da to mora biti, inače će Gospodar na njih trista grdnijeh jada! Đuro sa drugovima popušta, pristaje i pita:
- Pa možemo li mi u ta odbor taman ovako pod oružjem?
- Možete, zašto da ne! - odgovara predsjednik.
Izabrani odbor sačinio je adresu, Skupština je primila bez pogovora i predala je Gospodaru na potpuno zadovoljstvo.
3. SJEDNICA
Milo Dožić: Gospodo, sada je na dnevnom redu podjela poslanika na sekcije, a da bi se taj posao što prije svršio, ja mislim, najbolje je da samo prijedsjedništvo izvrši diobu poslanika na sekcije.
- Pa lijepo, vaistinu, neka tako bude! - čuje se odobravanje.
Predsjedništvo je izvršilo podjelu poslanika u sedam sekcija. Za ovim sekretar Dušan Petrović poče da čita koji je poslanik u kojoj sekciji, a kada dođe na treću sekciju i objavi da su u pomenutoj sekciji Đuro Drecun i Obren Rnjez, ova dvojica poskočiše iz klupa i kliknuše:
- Ko u trećoj sekciji?! Mi je li? E nećemo, čoče, zadajemo vi čistu i Božu vjeru!... Mi smo vazda bili među prve, pa ćemo i sad u prvu sekciju!...
Zbog podjele u sekcije izrodi se velika svađa. Drecun i Rnjez neće za živu glavu u treću sekciju; Krsto Tokov i Mujo Vlahović neće u četvrtu; Mijajlo Nišin i Nikola Milošev zapali čak u pošljednju (sedmu) i ljuti zbog toga kao lafovi!
Graja i vika prolamaju skupštinsku salu; stari poslanici junački traže da svi uđu u prvu sekciju. Ne mogu nikako da se oko toga pogode. Odjednom se iz klupe hitro izdvoji Đuro Drecun i viknu:
- Za mnom, u prvu sekciju, ko je Crnogorac!...
Za njim na poklič, polećeše svi stari poslanici.
- I ja sam s tobom, Đuro, sivi sokole! - klikuje sa galerije Mašan Kosovac, stari junak koji, istina, nije poslanik, ali je došao da čuje šta se govori u Skupštini.
Predsjednik sa ministrima i još nekojim poslanicima posreduje, e da bi se nekako pogodili i došli do reda, ali sve uzalud, jer Đuro sa drugovima neće ni da čuje ni za jednu sekciju osim prve! A kad viđeše da ništa ne pomaže, poslaše ministra Marka Đukanovića do Gospodara da mu kaže šta se događa i da ga moli za posredovanje.
Kada Gospodar sazna u čemu je stvar, odmah zatraži poslanički spisak pa sam podijeli poslanike u sekcije. U prvu i drugu sekciju ušli su svi bolji junaci. Tako je Đuru Drecunu i drugovima data junačka satisfakcija.
4. SJEDNICA
Predsjednik zvoni, poslanici se okupljaju, sjednica počinje.
Novo Grujić doveo svoje unuče, đetića od šest godina, i mali parlamentarac sjedi u poslaničkoj klupi pored svoga đeda.
Predsjednik viđe da dijete sjedi u klupi i upita ozbiljno:
- A čiji je to đetić?
- Ovo je moj unuk, zar ga ne poznaješ, prijesjedniče? Vidiš li, čoče, da liči na đeda?! - reći će Novo.
- Đeca se ne smiju dovoditi u Skupštinu i ne mogu seđeti među poslanicima! - veli predsjednik i traži da Novo izvede unuka iz Skupštine.
- Nemoj prijedsjedniče! Ovo ti je dijete ka i zlatna jabuka; mirno je ka anđeo... i neće ono ništa zborit u Skupštinu! - veli Novo, pa kad viđe da dijete ne može ostati u Skupštini uze ga za ruke i odvede na galeriju.
5. SJEDNICA
Predsjednik objavljuje da je na dnevnom redu izveštaj verifikacionog odbora o poslaničkim mandatima.
Milisav Nikolić, izvjestilac verifikacionog odbora, čita:
- Verifikacioni odbor našao je, da je mandat drobnjačkog poslanika Jakova Aleksića nezakonit, i prema tome Jakov nije narodni poslanik!
Jakov Aleksić: A čuste li ga, Crnogorci, šta reče?! Ko nije narodni poslanik? Jesam ja, u zdravlje Gospodarevo, ka ijedan Crnogorac! Ne znam ja za ta vaš odbor, no sam doša ođe ka i ostali Crnogorci!...
U Skupštini vika i graja. Neki od poslanika mlađih i školovanih pokušavaju da Jakovu objasne slučaj sa njegovim mandatom i dokazuju mu da nema pravo što protestvuje; drugi, opet, koji su Jakovljeve pameti, dovikuju mu:
- Tako, Jakove sivi sokole!... Nijesi ti uzmica ni onđe đe mozgovi prskavaju!
Ohrabren riječima svojih drugova, Jakov još žešće nastavlja:
- E neću ja iz ove Skupštine izlazit bez velike čistine, u zdravlje Gospodarevo!... I što mene u ta odbor nijesu pozvali odmah čim sam došao, pa na lijep način kazali: Jakove, znaš, brate šta je? Tvoj mandat nije po zakonu i ne moš biti u politiku - pa bismo to nekako na lijep način svršili, nego sad, pošto sam ođe sjedio petnaest dana, oni tamo našli da ja ne mogu biti poslanik!... Vidi ti de, molim ti se!... Ostavite me, dobri ljudi, da sjedim ođe, pa ako velite ja neću ništa zborit u Skupštinu... a sad kako bih se moga vratiti u pleme? Bi li svak reka: Jakov nije umio da se vlada ka poslanik ili tako nešto, pa bi mi se nos otkinuo mimo ijednoga brata Crnogorca!
Zbog silne vike i graje, predsjednik zaključuje sjednicu. Kada za sve ovo čuje Knjaz, pozove Jakova u dvor, malo mu polaska kao junaku, da mu jedne stare haljine, i tako Jakov, na jedvite jade, izađe iz Skupštine.
6. SJEDNICA
Milisav Nikolić, izvjestilac verifikacionog odbora, čita dalje:
- Verifikacioni odbor našao je, da je mandat Milisava Bojovića za kapetaniju župsku zakonit, i prema tome Milisav je poslanik za istu kapetaniju.
- Nije to istina i neće bit tako! - viknu sa jednog kraja Skupštine Antonije Šundić, protivkandidat Milisava Bojovića koji je od njega dobio mnogo manje glasova, ali je ipak mislio da je i on izabran, i došao je u Skupštinu svojevoljno.
U Skupštini zaprepašćenje, jer sve kapetanije biraju po jednog poslanika, a iz župske došla dvojica.
Predsjednik: (okrećući se Antoniju Šundiću) Narod je izabrao Milisava Bojovića koji je od tebe dobio više glasova; prema tome poslanik je Milisav, a ti nijesi, i zato nije trebalo ni da dolaziš u Skupštinu.
- Pa i mene je, čoče, izabrao narod a nijesu žene!... a to nije nikakva stvar što je Milisav dobio dvanaest-trinaest glasova više od mene! - veli Antonije.
Đuro Drecun: Ama nemo'te, ljudi, da se svađamo oko toga: ko je poslanik a ko nije; sve će se to znat. Ja mislim da je pravo da i Antonije Šundić bude poslanik, a evo zašto: i Antonije i Milisav obojica su dobri junaci, a ja znam da su i knjazu mili, pa neka obojica budu poslanici!
Mujo Vlahović: Dobro je ovo što Đuro reče; ali ako nećete ni tako, onda ja mislim da je najbolje ovo: neka jedan mjesec bude poslanik Milisav, a jedan Antonije, i tako redom. Ja mislim da je ovako u pravu i zakonu, a mislim da će ovo biti milo i Gospodaru i vladici i svakome.
Risto Bošković: Ni ova Mujova nije rđava, ali ja bih da učinimo ovako: da tu stvar ostavimo Milisavu i Antoniju, pa neka se oni sami pogode, a mi ćemo na to pristat. Ovako je najbolje, pa da prekinemo besposlicu!
Labud Petrović: Ja se, brate, ne slažem sa pričom nekija poslanika, nego da se to riješi na prost način: neka obojica vade šorak (kocku), pa ko izvuče manji, nek ide kući!
U skupštini graja i vika; čak i galerija traži da obojica budu poslanici. Zbog vike i silnog nereda predsjednik zaključuje sjednicu. Malo za ovim i Antonije, kao i Jakov, odlazi na poziv u dvor, a odatle kući.
7. SJEDNICA
Predsjednik zvoni, pa malo zatim otvara sjednicu i naređuje prozivku poslanika.
Dušan Petrović, sekretar proziva poslanike po redu, a kada dođe na red prozivke ime: Krsto Tokov! sa galerije se začu:
- Evo me, o! -
To bijaše brcki poslanik Krsto Tokov, koji bijaše vidio poviše građana na galeriji, pa kako mu se dopalo lijepo siđeti na galeriji, i on se popeo i sjedi u galeriji.
Na glas njegove prozivke, predsjednik i svi poslanici podigoše glave i viđeše Krsta na galeriji. Predsjednik povika dosta ljutito:
- Gospodine Krsto, to nije vaše mjesto i molim vas da siđete sa galerije!
- Ja vaistinu neću! Ja sam poslanik i mogu siđet đe mi je volja! - odgovori Krsto.
Zbog graje i vike predsjednik zaključuje sjednicu.
8. SJEDNICA
Milo Dragojević upućuje ministru policije ovako pitanje:
Molim gospodina ministra da mi odgovori: bih li ja moga poć do kuće na jednu neđelju dana osustva, pa kad se vratim da opet budem poslanik ka i ovi ostali?
Jovan Plamenac, ministar, odgovara da to pitanje ne pripada samo njegovoj nadležnosti, no cijeloj vladi.
- Ne znaš ti ništa, moj đetiću, no teke zboriš neke jade ka da si svu politiku na svijet posrka! - dobacuje ministru stari pop Mitar Miličković, kome je vrlo čudnovato da jedan poslanik ne smije poći svojoj kući bez pitanja ministrova.
U Skupštini vika i graja. Plamenac urliče i zaključuje se sjednica.
9. SJEDNICA
Đuro Drecun, digao ruku da traži riječ. Predsjednik to ne vidi, a pošto se Đuru dosadi držati ruku u vis povika:
- Predsjedniče, okreni se, čoče, vamo, đavo ga odnio... ćavah nešto zborit!
Predsjednik mu daje riječ, i Đuro veli:
- Ja sam ima da uputim jedno pitanje na gospodina milistra filansija, ali, da ne bi bilo svađe, to neću pitat o'đe nego ću poć kod njegove kuće, pa ćemo se dogovorit ljucki i lijepo.
10. SJEDNICA
Savo Bošković, upućuje na ministra prosvjete ovo pitanje:
- Molim gospodina ministra da mi kaže koji je kalendar bolji: ali ovi vječiti, ali ovi obični sanovnik, ali roždanik? Ja sam za ovo pita učitelja, pa on veli da ne zna!
11. SJEDNICA
Mujo Vlahović, pita ministra vojnoga:
- Evo, gospodo, prošle su tri-četiri neđelje od kako se ođe sastajemo. Nego ima, evo, neko doba čim što počnemo govorit ja, Krsto, Savo, i još neki, ovi sa tavana (i pokazuje rukom na galeriju) jednako se nešto smiju. Ja mislim da to nije lijepo i da je to protiv zakona i Ustava. Gospodin ministar vojni, ili ovi od policije, treba da zabrane i da se oni sa tavana (opet pokazuje rukom na galeriju) ne smiju svaki dan. A dok je poslanik Krsto sjedio gore kod njih, oni se nijesu smjeli nasmijat.
- Pa neka Krsto opet gore sjedi, to je najbolje! - dovikuje Đuro Drecun, Savo Bošković i još neki...
U Skupštini svađa i prekid sjednice.
12. SJEDNICA
Sava Dragović, pita Mitropolita ovo:
- U smislu prava interpelacije, pitam gospodina Mitropolita: ima li on još ove državne govedi koju daje u razne paroije siromasima na izor? Pa ako ima dobro i jest, ako li nema, ono hvala je Bogu?...
U skupštini graja; na galeriji smijeh. Ministri se povlače iz sale. Sjednica se zaključuje.
13. SJEDNICA
Krsto Tomović, pita ministra vojnog:
- Molim gospodina milistora vojnog ili koga od drugija milistora da mi kaže: oće li biti rata na proljeće? Ja mislim da ovo treba da se zna na čisto... a pravo da kažem, za to me birači jednako pitaju!... Pa, brate, ako će bit, evo nas ođe; ako li neće, mi ćemo čekat, pa što Bog da i sreća junačka!
Ivo Đurović, ministar vojni, odgovara:
- Mi ne znamo oće li bit rata, a do duše izgleda da nije daleko! Nego, gospodo, sve to zavisi od Rusije, pa kako ona kaže!
Đuro Drecun: Ima pravo i Krsto je u razlog što pita: oće li rata bit? A ovo što milistar kaže, to znači, brate, može bit, a može i ne bit. Glavno je da mi znamo oće li bit, a to je lako znat... Najposlije, brate, evo ruskog poslanika na Cetinju pa da ga pitamo!
Aleksa Popović: I ja se, braćo, slažem sa Krstom i sa Đurom... i koliko ja prosti mogu amo nešto viđet, sve mi se čini da miriše na barut!... I Đuro je dobro ovarisa ovo što kaže da pitamo ruskog poslanika, pa ako on reče: rat je tu! - dobro da jest, i mi smo tu!... Ako li reče: rata nema!... onda ćemo lijepo gledat nešto drugo!... Je li ovako?
Savo Bošković: Pravo je, gospodo, da i ja kažem nekoliko riječi. Evo da izložim moje mnenije: ja sam juče svratio u cetinjsku čitaonicu i vidio sam u jedne novine đe piše ovo: "Austrija se sprema". To znam posigurno da tako piše, a to, Boga mi, nije šala!... nego molim gospodina predsjednika da pošlje jedno dijete u čitaonicu i da donese te novine ođe, pa ćemo viđet što mu to znači.
Jovan Plamenac: Gospodo, nema smisla govorit o stvarima koje su daleko od nas. Oće li bit rata ili ne, to zavisi od prilika. Ja molim da se preko ove stvari pređe na prost dnevni red.
Krsto Tomović: Ti, Boga mi, ne znaš šta drobiš, nego samo onako - trnda-prnda!... Ti niti si bio u ratove, niti si, brate moj, sjeka, ni praha mirisa!... Najljepše ti je, sjedi i zapali!... Ti si masak te preveliki!...
Risto Jokanović: Ja sam, braćo, u svako doba za rat, i ako ćemo pravo zborit - vrijeme mu je! Prošlo je trideset godina od ka se puška ne čuje... a duša je blago, moram priznat, i mene birači pitaju isto ka i Krsta oće li bit rata? Kad će bit? sa kojom bi se državom pobili i tako?.. pa, ka velim, dobro bi bilo da se to zna po Ustavu!... Ja mislim ovako... a može i drukčije...
Drago Radović: Ja, gospodo, ne znam kako to može bit da gospoda milistri ne znadu: oće li rata biti ili ne... Ali pošto se to ne zna, onda je najbolje da pričekamo dok ne Rusija pozove. Ja mislim da je ovako najbolje, a vi možete kako god oćete... i najposlije evo me ođe i ja glasam za rat!...
U Skupštini vika i galama. Među poslanicima silna prepirka. Građani silaze sa galerije u salu i nastaje opšta svađa. Ministri i skupštinsko časništvo u sporednoj sobi takođe zaturili kavgu.
14. SJEDNICA
Petar Ramović, pita ministra vojnog:
- Molim gospodina milistora vojnoga da mi kaže: može li se zapopit sin pokojnoga popa Sima Maškovića, koji je bio u Srbiju i tamo izučio podovincijersku školu?... Momče je napredno i za duovno lice ka što bit može, a evo ođe i gospodina mitropolita pa da to udesimo i zapopimo ga!
Filip Čelebić: Ako ovo momče voli vanđelije i vako... da rečemo... crkveno pjenije - onda ga možemo zapopit; ako to ne voli, mi ćemo ga postavit za vodnika državne štamparije ili za ofincira u Glavnu Kontrolu!...
Krsto Tokov: Ja mislim da to momče treba zapopit, ali samo po Ustavu!... e, pobratimkoviću svijetli, a ako u Ustav nema točke i palagrama da se Crnogorac može zapopit, mi ćemo mu dat neko drugo zvanije u smislu zakona.
Na kraju diskusije ministar prosvjete obećava poslaniku Ramoviću da će tu stvar uzeti u svoje ruke i riješiti je sa g. Mitropolitom.
15. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu, a malo zatim začu se glas sa galerije:
- Prijedsjedniče, molim za riječ!
I predsjednik i poslanici podigoše glave ka galeriji, u kojoj sjeđaše stari junak, Bajo Pavićević, iz Pješivaca, i tražaše riječ.
- Ti, Bajo, nijesi poslanik i nemaš prava da govoriš! - dovikuje mu predsjednik.
Ja, vaistinu, imam!... Ja sam dobio bilet da zborim!... klikće Bajo starac s galerije i pokazuje skupštinsku ulaznicu, jer misli da mu ulaznica daje pravo govora u Skupštini.
Đuro Drecun: Braćo, nemo'te skakat u trzavice! Bajo je junak ka ijedan crnogorski sin i sjeka je dok je mahat moga, pa neka i on govori, da vidimo šta oće!
Filip Čelebić: I ja mislim da Bajo može zborit, ali ne sa galerije, no neka siđe ovamo među nas, pa neka zbori koliko oće!
Mujo Vlahović: Vala, ljudi, kad mogu bit poslanici vaka momčad ka ovi Jovan Plamenac i Dušan Vukotić, koji ne znaju koliko nogu Turčin ima, zaista može i Bajo Pavićević koji je vazda bio prvi đe su mozgovi prskavali!
- Tako je, da ti Božu vjeru! odobravaju mu Đuro Drecun, Filip Čelebić, Drago Radović i drugi. U Skupštini silna graja. Sjednica se prekida.
16. SJEDNICA
Filip Čelebić: Ja, braćo poslanici, oću da iznesem pred vladu i Skupštinu jedan smisa za zakon o poslanicima, a to je ovako: ja predlažem, da od sad, u Crnu Goru, ne može niko bit narodni poslanik, ko nije sjeka turske glave!... Mislim da je ovo dobro, pa da se, braćo, zna jedna čistina, a ne ka ono juče što smo se svađali zbog Baja! Ja po Ustavu molim da se od ovoga moga prijedloga odma napiše zakon!
Savo Bošković: Mene su ovi Filipov prijedlog sviđa, samo ja bih još ovako reka: narodni poslanik, u Crnoj Gori, ne može bit niko ko nije sjeka turske glave, ili, ko nema Obilića medalju ili ovu za hrabrost!... Vjerujte, ljudi, da bi ovo najbolje bilo, i ja velim da se krećemo u glasanje koliko još danas!
Janko Vukotić: I Filip i Savo dobro zbore, ali ja bih još nešto druga reka; a to je ovo: da narodni poslanik može bit svaki Crnogorac koji je Gospodaru po volji i koji je od dobre kuće!... Ja mislim da je sve ovo osnovano na Ustavu u smislu pulitike... e, ako li nije ovako, recite: nije, brate, tako! pa ću gle'at svoje poslove!
Predsjednik objašnjava da će vlada, u svoje vrijeme, o tome podnijeti Skupštini potrebni projekt i da će se to donijeti kako treba.
17. SJEDNICA
Obren Rnjez upućuje na ministra prosvjete ovo pitanje:
Pitam gospodina milistra prosvjete: je li mu poznato, da se, evo neko doba, narod bavi sa duhovima?... Pa tako vele, da se čoek može razgovarat sa onijema što su pomrli i izginuli u ratove! Mene je priča pop Luka Đurović, iz Šavnika, da se on razgovara sa nekijema što su pomrli... i kaže da na nebu ima nekakovije devet svera, pa onda, da je najbolja prva svera, pa druga, pa treća i tako redom, a najgora je, veli, deveta i u nju je najviše Bajica i Crmničana! I ove mi svere izgledaju isto kao ove naše sekcije u Skupštini!...
- To laže ko kod kaže!... Mi smo vazda od Kosova bili u prvu sveru! - ljutito dovikuje bajički poslanik Šćepo Martinović.
- I mi Piperi bili smo i ostajemo u prvu sveru!... I Ćeklići, Boža ti vjera!... A da i mi Ljubotinjani, čista vi i Boža vjera!... Sa sviju strana dovikuju predstavnici pojedinih plemena. Svaki brani svoje pleme od devete svere i, izgleda, da Crnogoraca nema u devetoj sveri.
U Skupštini lom od silne prepirke koje je pleme u kojoj sveri. Sa galerije se čuje:
- Svi ste vi u devetoj sveri!
Graja se nastavlja, predsjednik zaključuje sjednicu.
18. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu i objavljuje da je umro poslanik Vaso Pajović, kao i to, da će na njegovo mjesto doći onaj, koji je na redu po broju glasova.
Vuko Jankov: Braćo poslanici! Pošto je poslanik Vaso Pajović umro, ja predlažem da na njegovo mjesto pozovemo njegova sina. Držim da je to pravo, jer je Vaso bio krvavi junak, a sin mu je ka najglednije momče i valjaće za poslanika... A ono što prijesjednik reče, da će na Vasovo mjesto doć oni koji je ima najviše glasova poslije njega, ja mislim da nije pravo i da se ne podudara sa Ustavom... nego da mi sad pošljemo telegraf sinu Vasovu, da odmah dođe i da počne glasat.
Đuro Drecun: Gospodo. Istina, Vaso je bio čelički junak i dok je bio o'đe među nama, glasa je, brate, ka ijedan poslanik. Vuko reče da je Vasov sin gledno momče i tako... ali... ovi... moliću jest... naredno je momče, od dobra oca, od priznate kuće i sve to, ama evo, ljudi, druge muke... Vasov sin nije sjeka turske glave, a ni medalje nema ni jedne... i... najposlije, braćo, znate li da je Filip Čelebić podnio jedan smisao za zakon o poslanicima, đe se veli da niko ne može bit poslanik ko nije sjeka...
Krsto Tokov: Ama daj dobri ste ljudi, da se lijepo dogovorimo! Ja mislim da će ovo što ću reć, bit najtačnije u smislu Ustava o poslanicima, a evo kako: vi svi znate da smo poništili mandaj Jakovu Aleksiću, iz Drobnjaka... a sve mi se čini da mu mandaj nijesmo poništili u soglasiju Ustava, nego... nekako, đavo ga zna... tako mu ispade. Nego da mi lijepo pozovemo Jakova da dođe, i da se oko te stvari više ne vodi nikakva pulitika u smislu... 'vako da rečemo, Ustava.
Filip Čelebić: Dobro je, gospodo, ovo što Krsto reče i nećemo nikoga nego Jakova. Istina, da rečemo Jakov nije jak ovako zakonu i palagramu, a... da se pobije u Skupštinu i tako - ka ijedan Crnogorac koji se rađa u naše gore... I ja idem da mu pošljem telegraf da odmah dođe?
Predsjednik zaustavlja Filipa i ne da mu da ide. U Skupštini vika i graja. Sjednica se prekida.
19. SJEDNICA
Simo Kovačević, pita Skupštinu:
- Molim Skupštinu da mi odgovori: zna li ona što o narodnjem poslaniku, popu Iliji Kapi, koji je poša u Ameriku evo već četiri mjeseca? Ovo pitam zbog toga, što se u narod čulo da je pop Ilija učinio neku valencu (pogrešku) u Americi, i da su ga amerikanske vlasti obrijale na pazarni dan u Njujorku!... Ako je ovo istina, ja onda molim da se popu Iliji odmah oduzme mandaj u smislu agitacije Ustava!
Janko Vukotić: Ako je istina, da je pop Ilija učinio kakvu valencu u Americi i da su ga obrijali na velikoj Božjoj prabdi, to je protiv našeg Ustava... a gospodin mitropolit neka više ne pušta naše popove da idu u Ameriku, te da ih po svijetu briju džandari i da nam se zbog toga crveni obraz pred Je'ropom!
20. SJEDNICA
Savo Krivokapić, pita ministra vojnog:
- Je li istina da austrinski oficijeri imaju neke đavolje sprave, koje se zovu planovi (misli na aeroplane) i da su, od neko doba, počeli prelijetati u Crnu Goru?! Ja sam čuo da je jedan prije pet dana preletio iz Risna preko Grahova i da je cijeli dan letio iznad Crne Gore... Pa ako je ovo istina, treba znat: šta mu to znači?
Ivo Đurović, ministar vojni odgovara:
- Mene su došli neki izvještaji od vlasti, koje mi javljaju da su gle'ali nečesove sprave da lete u oblake, ali mi nijesu kazali kako se to zove, ni čije su to sprave. Ako su to austrinski ofincijeri, ne mogu im zabranit da lete... a, najposlije, neka ih, neka lete ljudi, kad su vilozovi i kad su besposleni!
Đuro Drecun: Mene se, braćo, ne sviđa ovo što milistar kaže. Ne damo mi da Lacmani lete iznad nas; jer znate... ovi... može on ozgor svašta da uradi... i da pobjegne...
Mujo Vlahović: Gospodo, najbolje zbori Đuro... A vi lijepo znate, da... ono, što se kaže; "đavo ni ore ni kopa"... može on ozgor da pušti bombu iz toga đavoljega plana (aeroplana) i da nekoga važnoga ubije... ili može da prenese bombe u Crnu Goru i da ih preda nekome od klubaša, pa onda da se hiljadu đavola okoti u Crnu Goru... i ja glasam da niko ne smije lećet iznad Crne Gore.
U skupštini silna vika, a na galerijama graja i uzvici: Tako je! Živio Mujo!
Filip Čelebić: Ja se slažem sa Mujom... a milistar neka piše austrijskoj vladi, da zabrani lacmanskim ofincijerima da lete iznad Crne Gore... pa ako im zabrani - dobro i jeste, ako li ne zabrani - crni će im let bit iznad nas, zadavamo im čistu i Božu vjeru!
Petar Ramović: Najbolje je ovako ka što Filip kaže, pa ako im se zabrani da lete, mi ćemo gle'at svoje poslove, ako li opet počnu iznad nas, vjerujte ljudi, pobiće ih Crnogorci ka vrane, jer su ove naše petarke (brzometke) puške mimo puške!
- Oćemo vaistinu Božu!... u oblake ni se neće sakrit! čuju se jetki uzvici neke crnogorske momčadi sa galerija.
Svađa, vika i psovka nagone predsjednika i sjednicu prekida.
21. SJEDNICA
Krsto Tokov: Molim da mi se dopušti i da ođe pročitam jedno pismo koje sam jutros dobio od Jakova Aleksića, iz Drobnjaka.
- Ne može se to pismo čitati! - veli predsjednik.
- A zašto? - pita Krsto.
- Nemo'te ljudi, tako, ako Boga znate! Ja ne znam što vi je te nećete da čujete za Jakova, nego svi na njega ka na bijelu vranu! - dovikuje Filip Čelebić.
Poslije silne prepirke, Skupština dopušta da se pismo pročita.
Krsto Tokov čita pismo:
Dragi i dobri i lijepi moj brate Krsto! Juče nam je stigla saija da je počisto umro Vaso Pajović poslanik!... Nego, moj Krsto, moj lijepi brate, ako ikad misliš za tvoga Jakova, predloži Skupštini da me izabere za poslanika na mjesto pokojnoga Vasa. To učini odma dok nije ugrabio ko drugi. Kaži već kao što znaš, da sam sjekao i sve drugo; a tako isto kaži, da sam jednom bio izabran za poslanika, i da sam se nekako oklizao po Ustavu u smislu mandaja, koji sam izgubio i nikako ga ne mogu naći! Sve ovo, moj Krsto, kumim te Bogom i svetim Vasilijem, objasni u Skupštini. A čuj još i ovo: nađi Đura Drecuna, Filipa Čelebića, Krsta Tomovića i sve druge što smo sjekli Turke, pa ih zakumi od moje strane ne bih li kako postao poslanik. Danas isto pišem pismo i Skupštini, pa kad ono tamo dođe, a vi tražite da se i ono pročita u Skupštini.
Ako me izberete za poslanika, odma mi javi po telegravu, a ja ću krenuti u iste opanke. A sad primi bratski pozdrav sa svijema. Tvoj u smislu zakona i mjenija pulitike drug.
Jakov Aleksić
Eto, braćo, šta mi piše Jakov, pa sad Bog vi, a duša vi!... Ja odmah glasam za Jakova i priznajem ga za poslanika!
Đuro Drecun: Ja molim da sakletar pročita Jakovljevo pismo Skupštini i da vidimo, može li mu se pomoć u smislu Ustava.
Dušan Petrović, sekretar, čita Jakovljevo pismo koje od riječi do riječi glasi ovako:
Narodnoj Skupštini na Cetinju!
Čuo sam da je počisto umro poslanik Vaso Pajović, i Bog da mu dušu prosti! Ali po narodu se govori, da će na mjesto pokojnoga Vasa, Skupština pozvati nekog drugog Crnogorca za poslanika pa zato pišem i molim sve poslanike da me izaberu za poslanika. Kada sam ono prošli put izgubio mandaj, rekao mi je Gospodar da ću zgodnom prilikom opet biti izabran za poslanika, a ta je prilika, evo, došla i ako mislite za mene, birajte me sad ili nikad!
Osim toga, posjekao sam dvanaest turskih glava, do danas, a ako se uskoro zarati, nadam se u jakog Boga da ću nož opet omastiti. Od ordena imam do sada ove: Danilov krst, Obilića medalju, Medalju za hraborst, Spomen-medalju, Krst Sv. Đorđija i onu rusku malu, na kojoj piše: "Ni nama, ni vama", Ovo što sam reka, živa je istina!
Ako me izberete za poslanika, neka mi sakletar Skuptšine telegrafira preko Lazara Kujundžića, trgovca u Šavniku, kod koga kupujem rakiju, kavu i ostalo što mi treba u kući.
U smislu Ustava i zakona, Skupštini, vladi i mitropolitu ponizan
Jakov Aleksić
Krsto Tomović: Ovo je, braćo, sve lijepo i čitko što je Jakov napisa, pa priznajmo ga za poslanika i batalimo besposlicu!
Petar Ramović: I ja velim da Jakova priznamo za poslanika, bar jedan mjesec, ili dva, pa ćemo poslije opet nekako udesit... Ja mislim da bi Jakovu bastalo glasat u svako doba i na svaku poljanu đe se kupe Crnogorci! A da se ne bi brka red zakona ođe, glasam da Jakov bude poslanik na mjesto pokojnoga Vasa Pajovića.
Filip Čelebić: Vala braćo, da je živ pokojni Vaso, i on bi prvi glasa za Jakova sa kojim je zajedno ratova i sjeka, a mi o'đe drobimo ka da su ni švrake mozak popile? Najposlije, ja glasam za Jakova da bude poslanik.
- I ja sam za Jakova... i ja... i ja, brate, Boga mi!... i ja... i ja! - čuju se sa sviju strana uzvici od Jakovljevih ratnih drugova.
U Skupštini nastaje svađa i vika; sa galerije se čuje: Živio Jakov! Predsjednik prekida sjednicu.
22. SJEDNICA
Savo Bošković upućuje pitanje na ministra prosvjete:
- Zašto milistor ne naredi učiteljima po osnovnijem školama da đaci bolje uče? Ja sam skoro bio u školi na Orju Luku i pita sam đecu da mi ispoju na usta neke pjesne što ih je knjaz spjeva i izmislio, ali đeca ne znadu za te pjesne. Još sam pita đecu imadu li knjigu Ustav, ali oni rekoše da nema ni jedan. Zato molim milistora da đacima orjelučke škole pošlje po jedan Ustav sa slikama, ako ima; ako nema, onda može i onako, bez slika!...
Janko Vukotić: Ovo što Savo reče da se đeci da po jedan Ustav, sasvim je u razlog pulitike, ali ja mislim da Ustav treba dati samo onoj đeci koja dobro uče; a kad bi dali svoj đeci, tu bi trebalo poviše Ustava... a, kako milistri kažu, mi imamo jedan, i bez njega ne možemo!
Janko Milić, potpredsjednik Skupštine:
- Pošto nema dosta Ustava da se pošlje đeci u škole, neka im se, brate, pošlje "Balkanska carica", ili koja druga knjiga što je knjaz izmislio, pa neka đeca uče u smislu Ustava! Ja esapim da je ovako najbolje.
Predsjednik veli da je to stvar ministra prosvjete i da će on tako nešto uraditi.
23. SJEDNICA
Risto Jokanović, upućuje pitanje:
- Vladi i Skupštini poznato je, da je prošloga ljeta bila velika žega po Crnoj Gori, da kosa nije udarala po livadama, pa kako ljudi neće imat piće za stoku, to pitam: mislimo li mi ođe zazimit bez sijena?
Predsjednik oduzima Ristu riječ. Na galerijama smijeh, u skupštini vika i graja. Poslanici napuštaju salu, i sjednica se prekida.
24. SJEDNICA
Mitar Knežević, pita ministra vojnoga:
- Može li Periša Knežević otići u Pljevlja da proda neke kože od lisica što ih je ulovio, pošto u Pljevljima dobro plaćaju?
Ivo Đurović, ministar vojni odgovara:
- Ako su lisice uhvaćene u našu državu, mora ih prodat u Nikšić ili Šavnik; ako su uhvaćene u Tursku, onda neka pođe u Pljevlja i neka ih proda.
Filip Čelebić: I ja mislim da lisice treba ubijat, a što se tiče prodaje koža najbolje je ovako: ako Crnogorac ubije lisicu, recimo, u Durmitor ili u Nikšićsku nahiju, onda je mora prodat u mjesto iste nahije, a to važi i za sve druge nahije... I mislim da je ovo od koristi za našu trgovinu u smislu prihoda privrede.
Savo Krivokapić: Ja ništa ne znam kako bi se to moglo udesit... i mislim da će najbolje bit, da vidimo ima li o tome kake točke u Ustavu prihoda, pa ako ima, lako ćemo glasat!
Predsjednik moli da se ova stvar odloži dok se ne donese naročiti zakon o lovu.
25. SJEDNICA
Nikola Milošev: Prije neko doba prodava je neki Zećanin jedno prase u Podgoricu i tražio za njega dvadeset Pipera (mjesto perpera). Ja ne znam da li se ta Zećanin ruga sa Piperima, ali nije znava da se pare zovu perperi... što li?! Zato, braćo, ja molim vladu i Skupštinu, da odmah izda naredbu u smislu Ustava filansija, i da niko po danas ne smije perpere zvati Piperima! Pa, ako bi se neko ufatio da to zbori, onda da mu se sudi po palagramu i da plati globu u korist gospodareve kase!
Đuro Drecun: I ja sam čuja đe ljudi zbore, da je pred gospodarevu proslavu došlo šest milijuna Pipera iz Ingleške u Crnu Goru... ma isto nijesam vjerova, pošto znam da Pipera nema u Inglešku! A podockan, nekako, iza toga, sazna sam da je to bilo ovija šest milijuna perpera, što ih je vlada ulupila oko proslave! Nego svakako da se zabrani ovo što Nikola traži, i ja glasam za predlog, da se perperi ne smiju zvati Piperi nikako na svijet!...
Savo Krivokapić: I ja glasam da se ne smiju zvati Piperi... ali, Boga mi... ne smiju ni Čevljani, ni Bjelice... odista!
- Ni Bajice... ni Cuce... ni Zećani... ni Njeguši, Božja vi vjera!... dovikuju poslanici sa sviju strana i brane plemenska imena.
Petar Ramović: Ja mislim da je najbolje da perperu damo neko drugo ime, koje će razumjet svaki Crnogorac u smislu filansija!... e... ako li nećete tako, Boga mi će ostat Piper!
Predsjednik objašnjava da će se on o tome dogovoriti s vladom i da će mu dat drugo ime.
26. SJEDNICA
Vuko Jankov, upućuje pitanje na ministra inostranih dijela:
- Gospodo poslanici! Juče me gospodar zvao u palac (dvor) i tu smo čitavi komad razgovarali. Tom prilikom gospodar mi je reka ovako: - Dobro bi bilo Vuko, da onako - ka radi vorme u smislu situancije pulitike - pitaš ministra spoljnija poslova: kako sada stoji Crna Gora kod ovija velikija sila u Je'ropu i jesmo li sa svakim u ljubav?
I ja to, evo, pitam gospodina milistora, pa neka kaže po sreći i duši, sve onako kako je?
Krsto Tokov: Ovi je Vuko, braćo, vazda... slušajte da vi nešto kažem... bio pametan i... pravo reći... on je dosad nekoliko puta vješto uvatio ovi smisa pulitike, i to mu ide od ruke... čudo jedno! Milistor treba da odgovori na ovo što ga Vuko pita po gospodarevu smislu, pa ako nagazimo na kakvu valencu državne pulitike, mi ćemo to zapisat u protokol ovije štelograma! (Pokazuje prstom na stenografe).
Aleksa Popović: E, tako mi ćivota Svetoga Vasilija, ovo što Krsto reče baš je lijepo i u razlog!... Ja glasam da milistor odgovori na ovo što se pita, kako bi smo se znali ravnjati!
Predsjednik kaže da ministar spoljnijeh poslova nije tu ali da na to pitanje može odgovoriti ministar vojni.
Ivo Đurović, ministar vojni odgovara:
- Braćo, na pitanje Vuka Jankova imam da odgovorim ovo: Crna Gora stoji sa Rusijom ka ikad od Kosova i od nje se ne misli odvajat! Sa Ingleškom smo da Bog pomože!... Dali su ni para, neka im je svijeta obraz i vazda im hvala, đe čuju i ne čuju!...
Rlice su to jadan!... I sokolovi, ma ti čistu i Božu vjeru!... U Inglešku je vazda bilo ljudi i junaka!... - dovikuju mu i upadaju mu u riječ Đuro Drecun, Filip Čelebić i još neki.
Ministar nastavlja:
- Sa Ćesarom je gospodar u veliku ljubav, a tako isto i sa oba sultana: i sa ovijem te vlada i sa onijem te je u zatočenije!... E... pomoga vi Bog!... Kralj od Italije ni je zet, ka i što znate... A i sa svijema drugijema državama na dobrom smo kontu (računu) u zdravlje gospodarevo.
Filip Čelebić: Ako je sve ovo ka što kaže gospodin milistor, a sigurno će bit, ja molim poslanike da glasamo, pa da tako i ostane; a ako bi, recimo, došlo do rata onda bi smo glasali u smislu narodne odbrane.
Vuko Jankov: Ovo što mi je milistor odgovorio dobro mi se sviđa i nadam se da će se ovo dopast svakome Crnogorcu. Istina, ovo isto je mene i gospodar reka, pa sam pita milistora da vidimo oćemo li se složit u jedan razlog. A sad, ako oćete da glasamo, ja ću glasat ovako: glasam da ostanemo u mir i u ljubav sa svakim dokle ko nebi napa na nas Srbe ili na Ruse; a ako bi toga bilo, ne glasam, brate, Boga mi nikako, ni za mir ni za ljubav!... Je li ovako?...
Predsjednik objašnjava da se o tome sada ne može glasati, a zatim zaključuje sjednicu.
27. SJEDNICA
Obren Rnjez, upućuje pitanje na ministra unutrašnjih djela:
- Prije tri godine vlada je bila poslala Petra Plamenca, privrednog činovnika, u neku državu Švajcarsku, da tamo nađe neku vrstu novije kokošaka. Petar je donio šest takvije kokošaka i dva pijevca; od tijeh šest kokošaka vlada je nalegla dvije u arhivi ministorstva unutrašnjije djela i te su kokoške izvele devetnaestoro piladi. Ja znam da je jednoga od onijeg pjevaca odnio jastreb, a drugoga je ubio mitropolit. Za ostale kokoške i pilad, koja su državu koštala preko 500 perpera, ništa se ne zna! Zato pitam: đe su te kokoške i čije su one sada?
Milo Dragojević: Ja sam, ljudi, čuo da su ove kokoške bile najbolje vrste i da su nosile po dva-tri jaja na dan! I ja molim da se te kokoške odma nađu i da se opet nalegu u ahrivu milistorstva, đe su i bile, pošto su korisne u smislu njege za privredu.
Marko Đukanović, ministar unutrašnjih djela, odgovara:
- Te kokoške, gospodo, nabavila je još ranije vlada Lazara Mijuškovića. U izveštaju koji imam u ministarstvu, ove kokoške pobio je iz gluvare knez Mirko, i to na pravdi Božijoj!...
Predsjednik kaže da su već dva sata po podne i zaključuje sjednicu.
28. SJEDNICA
Đuro Drecun: Gospodo poslanici! Ka i što znate, kada smo se ono prvi put ođe sastali, tada ni je gospodar pročita prijestonu besjedu u smislu narodne ustavnosti. Ta je besjeda bila divna na svijet... i, tako, da rečemo... imala je smisla velike pulitike za napredak naroda. A od kad ni je tu besjedu pročita, baš o'đe, sam Gospodar, od tada je više nijesmo čitali u Skupštinu. Zato molim Skupštinu i tražim da Gospodarevu prijestonu besjedu još jednom o'đe pročitamo i da vidimo jesmo li po njoj pravilno radili!?
Pero Vučković, ministar prosvjete i crkvenih poslova, veli:
- Prijestonu besjedu čita samo vladalac pri otvaranju Skupštine. Zahtjev Đura Drecuna vrlo je neumjesan. Besjeda se ne može čitati pod drugi put!
Nikola Milošev: (okrećući se ministru prosvjete) A zar ti smiješ reć da se ne smije čitat ono što je Gospodar pisa, mrtva i nevaljala puško, koja od Kosova nijesi pucala!...
Nastaje silna graja i psovka. Iz dvorske lože čuje se jak glas Đuze Đuraškovića, ađutanta: Prijesjedniče, da' mi dvije riječi!
- Ne možete govoriti, gospodine Đuraškoviću, vi nijeste narodni poslanik! - odgovara predsjednik.
- Ako nijesam poslanik, jesam ađutant, a to je malo poviše od poslanika!... Nego da' mi riječ dok sad, na 'vi čas, nijesmo ođe perčine pomiješali! - odgovara ađutant Đurašković, tražeći ponovo riječ.
Filip Čelebić: Nemo'te, ljudi, tako! Neka i Đuza zbori pošto je zapa u Gospodarevu ložu, a može bit da mu je Gospodar reka da ni što važno kaže!...
Većina poslanika traži da se ađutantu Đuraškoviću da riječ, ali predsjednik ne pristaje, zbog čega nastaje svađa i sjednica se prekida.
29. SJEDNICA
Risto Jokanović, pita Skupštinu:
- Molim da mi se odgovori: oće li đe ubrzo bit kakvog glasanja? Pa ako oće, da pričekam i da glasam - za; ako li neće, onda da odem do kuće na nekoliko dana osustvija, pa čim svršim neke poslove odmah ću se vratiti.
Marko Đukanović, ministar unutrašnjih djela, govori:
- Risto Jokanović može otići na osustvo ako mu to odobri Skupština i ne mora baš bit na glasanje; ali ne može glasati unaprijed.
Risto Jokanović: Ja neću tako. Oću ja, pobratimkoviću si ga moj svijetli, da glasam, a ne da mi poslije kažu: e, Bog me, Ristu nije bastalo glasat... i ovo i ono!...
Krsto Tokov: Ja glasam da Risto ide kući, pa ako dođe do kakva glasanja, ja ću glasat za Rista i... svršen posa!
Predsjednik objašnjava da niko ni za koga ne može glasati, nego svak za sebe.
Nikola Milošev: Ja držim da Krsto može glasati za Rista i da to nije protiv Ustava u smislu glasanja. Mi smo Crnogorci jedan za drugoga ginuli i na megdane izlazili... jedan za drugog bili jemci pred Bogom i Svetim Jovanom!... a nekmoli da jedan za drugoga ne možemo glasat u mirno doba, kada se niđe puške ne čuje!... E viđi ti de!...
Među poslanicima živa prepirka, a zatim svađa i vika. Sjednica se prekida.
30. SJEDNICA
Vuko Jankov: Molim ve, gospodo, da čujete jedan moj prijedlog koji sam noćas smislio. Ja mislim da je nas o'đe malo 72 poslanika, pa zato predlažem ovo: da se narod digne u agitaciju glasanja, i to prije Božića, dok nije pao veliki snijeg, pa da se izabere još jedno 30 najboljih Crnogoraca za poslanike! Ovo bi, odista, bilo milo Gospodaru... pa ako oćete, dobro i jest; ako li nećete, ja ovđe ostajem i dalje i glasam za!...
Filip Čelebić: Ja glasam za smisa Vuka Jakova... i Boga mi, brate, odista nas je malo!... Nego da poslušamo Vuka, pa lijepo da se tridesetorici najboljih Crnogoraca da po jedan mandaj za ovu zimu... i... neka ljudi glasaju!...
Predsjednik objašnjuje kako je broj od 72 poslanika određen po Ustavu i da ih više ne može biti.
Vuko Jankov: E, ako je to naređeno po volji Ustava, to je obaška, ja zato nijesam znava... a što se tiče Ustava, njemu, brate, čest i poštovanje đe čuje i đe ne čuje!...
Savo Bošković: I ja se, braćo, slažem sa Vukom i mjenije pulitike. Ja sam sa Vukom do sada nekoliko puta govorio, i... tako mi svete Gospođe, nikada mi ta' Vuko, do danas, nije rđave riječi reka o Ustavu... nego vazda o njemu ka najljepše što može biti svud i na svako mjesto!...
Nikola Milošev: I mene je Vuko, neđe u dva-tri maha baš lijepo zborio o Ustavu. Ali ako se Vuko u to što pobrka docnije, onda je najbolje da se glasa i da stvar izvedemo na čistinu.
Predsjednik veli, da Vuko nema nikakve krivice i moli, da se prekine dalja diskusija o tome.
31. SJEDNICA
Pavle Vujisić, upućuje na vladu i Skupštinu ova dva pitanja:
- Molim vladu i Skupštinu da mi odgovore: koliko se puta može glasat za jedan dan u Skupštinu? I mogu li glasat i oni Crnogorci, koji nijesu poslanici, a koji dolaze i sjede gore na tavan? (pokazuje rukom na galeriju).
Janko Milić, podpredsjednik, odgovara:
- Na pitanje prvo, koje podnosi poslanik Pavle, imam da odgovorim ovo: ako bi bilo velike navale zakona i projekata, onda se može glasat po nekoliko puta dnevno, a Boga mi, po neki put može se glasat i cijeli dan i do neko doba noći!...
Na drugo Pavlovo pitanje, velju ovako:
- Radi mene u Skupštinu može glasat svaki dobar Crnogorac, osim "klubaša", ako na to pristane vlada i Skupština; ako li ne pristanu oni, ja brate, Boga mi, nijesam kriv!...
Krsto Tokov: Mene se čini da je najbolje ovako udesit: da glasat može svaki Crnogorac, koji je sjeka turske glave, koji nije "klubaš" i koji dođe na tavan (rukom pokazuje na galerije). A ova momčadija što dolazi, i, recimo vako... drugi svijet, niti može glasat ni govorit! Ja tako velim, pa kome se dopada dobro i jest, a kome se ne dopada široko mu polje!...
Sa galerije protestuju. Nastaje vika i svađa. Predsjednik prekida sjednicu.
32. SJEDNICA
Mujo Vlahović, upućuje pitanje na ministra unutrašnjih djela:
- Molim gospodina milistora, da mi odgovori: šta bi bilo s' onim narodnjim poslanikom, koji bi se, ne daj, Bože, prevario, pa ne bi glasa za, nego protiv? Ovo treba da se zna, pošto ima ljudi na jezik velikije brzaca, pa se lako mogu oklizat u pogrešku sintuacije glasanja!...
Marko Đukanović, ministar unutrašnjih djela odgovara:
- Za i protiv su dva pulitička neprijatelja. Ako bi, recimo, Mujo svaki dan glasa protiv, a tako i ostali poslanici, onda bi vlada morala past, i to bi Gospodaru bilo krivo; a ako bi se glasalo za, to bi bilo tačno po Ustavu, i Gospodar bi vazda bio rahat.
Petar Ramović: Ja sam do danas vazda glasa za, pa mislim tako ćerat još neko doba!... Mene se čini da je ovo za krupna riječ, i da nju nije lako razumjet... niti se sa njom šalit!...
Đuro Drecun: Do danas se, hvala Bogu i Sv. Petru, još nije našlo poslanika u ovu Skupštinu, koji je glasa protiv, pa se u jakoga Boga nadamo da toga neće bit ni u buduće!
33. SJEDNICA
Jakov Vreteničić, pita Skupštinu i vladu:
Je li istina da je država nabavila nekoliko konja nekakve rase iz svijeta? Za ove konje što ih je država nabavila, priča se da su velika gospoda i da neće nikako da jedu bez fenjera!... Ako je ovo istina, ja molim da se ti fenjeri utule u smislu privrede, pa ako oće da jedu u tmuši, ka i ostala kljusad u Crnoj Gori, dobro i jeste; ako li neće, manje im pod kuskun! I ja glasam za, u smislu Ustava privrede!...
Veliša Lazović: Vala, ljudi, čuja sam svakija čuda na svjet, ali ovo što Jakov reče, da ima kljusadi koja neće da iju bez svijeće, to još nijesam čuja od kako me majka pasom opasala!... A ono... da rečemo... svašta u svijet ima, pa i to može bit... ko zna? Ma da sam ja česova vlast na Državnu Štalu, jeli bi oni i slame usred crne ponoći, evo vi dajem Božu i čistu vjeru!
Obren Rnjez: Ja, braćo, mislim da je najbolje ovako: neka vlada naredi upravniku Državne Štale, da ovoj gospodi konjima iz svijeta za tri dana ne daje nikakve hrane, a četvrti dan uveče, kad se ništa ne vidi, neka im da slame, pa ako je ne pojedu, ja se ne zvao Obren Rnjez, nego najveća rđa u državu Gospodarevu!...
Blažo Bošković: Ja sam čuo da su ovi konji nabavljeni iz Ingleške, pa... pomozi mi reć... mislim da nijesu još svikli na ove naše trave, a čim izgladne, ješće ka što bit može! Ono, jest, da rečemo, kljuse ka i ostalo kljuse, ali izgubilo se malo... došlo u tuđ svijet, pa... dok se svikne, ješće... Ako li ne šćednu jest, zaista ih nećemo dvorit sa fenjerima, slobodno!
Savo Vuletić: Gospoda predgovornici ne razumiju dobro značaj privrede u svijetu. Ovi su konji blagorodan ajvan i treba ih njegovati, a to nije tako strašno što će se na njih utrošiti nekoliko kila gasa godišnje. I najposlije, da se tako izrazim, ovo su najpametniji konji u Jevropi!...
Labud Petrović, okrećući se Savu Vuletiću:
- Ne znamo mi ni za tebe, ni za te konje! No ako su ti u volju i kad su tako pametni, ti idi tamo kod njih, pa im drži stotinu svijeća... mi nećemo!...
Predsjednik oduzima govorniku riječ. U Skupštini vika i graja. Sa galerija se čuju uzvici: "Živio Labud!" Predsjednik zaključuje sjednicu.
34. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu. U Skupštini tišina; ali na jedan put ulazi vojvoda Ilija Plamenac, bivši tridesetogodišnji ministar vojni, i dovikuje poslanicima:
- Dobro vi jutro Crnogorci!
- Bog ti dobro da, gospodine vojvoda!... prihvataju svi stariji poslanici i čine mu mjesto.
- A glasate li, sokolovi?... pita vojvoda Plamenac, a zatim ulazi u prvu klupu i sjeda do brigadira Veliše Lazovića.
- Glasamo vala, gospodine vojvoda, u zdravlje Gospodarevo!... i to sve jedan iza drugoga... onako da rečeš... baš u smislu Ustava! - odgovara mu poslanik Filip Čelebić.
Sekule Drljević: Neka je čast vojvodi Iliji Plamencu, ali, pošto on nije poslanik, ja mislim da on ne može siđeti u Skupštini!
- Muč, poganska praćo!... Zar ti da kažeš e vojvoda ne može siđet u Skupštinu?! Na polje se vuci, pas ti se mesa napoteza! - dovikuje mu Đuro Drecun, i traži da se Drljević istjera napolje.
U Skupštini vika i graja. Predsjednik zvoni, ali galama ne prestaje. Nad poslaničkim glavama vije se nekoliko čibuka kao znak ogorčenog neraspoloženja protiv poslanika Drljevića. Red se povraća, i predsjednik daje riječ poslaniku Drecunu.
Đuro Drecun: Molim Skupštinu i vladu da ovoj poganštini, ovome Drljeviću, odma oduzme mandaj u smislu Ustava i trzavica!...
Milo Dragojević: Gospodo i braćo! Pošto je Drljević pobrka red Ustava i situacije, a osim toga reka rđavo o vojvodi Plamencu, to molim da se Drljeviću oduzme mandaj... i da nema nikakvog dijela u Ustavu ove Skupštine!...
Nikola Milošev: Ja, vaistinu Božu, da sam na mjesto vojvode Ilije, ne bih ništa drugo, nego naredio džandarima da ga sve snoge na nogu isprate sa Cetinja!... E, promislite ljudi, tamo njega pogani nevaljale... da on reče jednome Iliji Plamencu e ne smije sjeđet u Skupštinu?
- Ma nemo'te se svađat, kami vi i dva leda, nego glasa'te lijepo, ka i ljudi - veli vojvoda Plamenac i nastavlja: Pa ako je ta momak Drljević i reka da ja ne smijem sjeđet ođe u Skupštinu!... mlado je momče, a još nije vješto Ustavu i Gospodarevoj pulitici; ja sam stari čojak pa ću mu oprostit. Nemo'te vi to primit za zlo, nego radite svoje poslove i glasa'te sve po Ustavu, tako da ve ne oguba leb gospodarev... a ja baš sad idem kod Gospodara, pa ću mu z' isto kazat, da sam svojim ušima sluša e prelijepo na svijet glasate za sve što je korisno po Gospodara... I sad mi svi ostajte zbogom.
- E, pođi zbogom, gospodine vojvoda... i ne ljuti se na vu moračku bestiju, ovoga Drljevića, molimo ti se - dovikuje mu poslanik Nikola Milošev.
Poslije odlaska vojvode Plamenca u skupštini se opet pojavljuje Sekule Drljević, ali većina poslanika goni ga na polje. Zbog vike i graje sjednica se prekida.
35. SJEDNICA
Petar Ramović, upućuje na ministra finansija ovo pitanje:
- Molim gospodina milistora filansija da mi odgovori: kad će u Skupštinu doć gospodin Budžet i đe se on sada nalazi? Ovo pitam zbog toga, što se po Crnoj Gori o njemu svašta govori.
Dušan Vukotić, ministar finansija odgovara:
- Budžet ne može još doć pred Skupštinu, a čim bude spreman dovešće se na dnevni red.
Đuro Drecun: I ja sam, braćo, čuja da se o Budžetu mnogo govori kroz svu Crnu Goru.
Meni je skoro, ka proza zube, napomenu državni sovjetnik Medo Lukačević, da su se Ustav i Budžet nešto sporečkali oko ovija para što ni šalje Rusija, pa da su sada njih dva u zavadu i da ne govore. Eto, to sam toliko čuo, a drugo, Boga mi, ništa ne znam.
Vuko Jankov: Ja sam, brate, čuo, da ovi gospodin Budžet nije gospodaru po volji, i da je Gospodar protiv Budžeta. Zbog toga velim da se Budžet pozove i da dođe u Skupštinu na lijep način, ako oće; ako li neće, onda da se dovede na silu... pa da vidimo šta će on u našu zemlju!...
Mujo Vlahović: Do duše, braćo, ja sam još prije desetak dana čuo da ovi, gospodin Budžet putuje kroz Crnu Goru i da se izdaje pod imenom nekoga vidara, ljekara iz Rusije. A istoga puta čuo sam da se dva dana bavio u Kuče i Bratonižiće pa poslije da je preša u Vasojeviće, te jednu noć prenoći u kuću nekoga od ovija "klubaša" a sjutra dan zagreba nokat u ledinu i uvatio put za uši!...
Savo Krivokapić: Meni je, brate, kaza čojak da ga je svojim očima gleda, toga istog Budžeta na pazarni dan u Nikšić, đe nešto u tajno razgovara sa Baćom Mićunovićem "klubašem" o pulitici Ustava!
Filip Čelebić: Ja, tako mi Boga, vjerujem da sve je ovako ka što se priča... i molim vladu da odmah pošalje telegrav na sve vlasti po Crnoj Gori pa da Budžeta uhvate i da ga pod jakom stražom dovedu ođe u Skupštinu i da se pogledamo brk u brk!... Je li ovako?!...
U Skupštini silna prepirka. Poslanici se svađaju; predsjednik zvoni i opominje poslanike na mir. Red se povraća.
Mitropolit Mitrofan, poslanik po položaju:
- Ovi... moliću... znate kako?... Budžet je knjiga, ovako... ne bilo krstu primjene... kao Evanđelije! To nije čovjek, nego knjiga, gospodo!...
Đuro Drecun: E, to je obaška. Ako je knjiga neka se brate zove: bukvar, pjesmarica ili tako nekako!... Ja dosad u Crnu Goru nijesam čuja ime Budžet, niti toga imena ima kod nas u Ljubotin.
- Ni kod nas u Vasojevićima nema toga imena... ima samo neki Šaban Budžo, ama to je drugo, i Šaban nema smisa pulitike! - veli vasojevićski poslanik Krsto Tomović.
- Ni u Ćekliće nema toga imena!... ni u Pivi!... ni u Pješivcima!... Valan ni kod nas u Čevo!... ni u Bratonožiće odista! - čuju se dobacivanja pojedinih poslanika.
Petar Ramović: Ja molim da se Budžetu da drugo ime pošto je to riječ nekoga drugoga naroda a Crnogorci joj nijesu vješti, pa da ljudi ne bi zbog toga griješili i plaćali globu, najbolje je da mu mitropolit da drugo ime!
Predsjednik moli da se ova stvar ostavi vladi i mitropolitu pa kako oni riješe. Skupština pristaje.
Novo Grujić, upućuje na vladu i Skupštinu ovo pitanje:
- Molim da mi se odgovori u smislu glasanja: zašto ova četvorica (i pokazuje prstom na stenografe) nikako ne glasaju nego po cijeli dan nešto šaraju? Zato iznosim smisa prijedloga da i oni glasaju ka i ostali poslanici, a ne da ođe potežu platu bez smisla glasanja i na štetu Ustava filansija!
Janko Milić, podpredsjednik, odgovara:
- Štenogrami nemaju kad glasat. Oni vataju u pero sve što mi ođe zborimo iz pulitike Ustava... a... ako im je volja da glasaju, ja ću im dozvolit, pa neka momčad probaju red glasanja?
Mujo Vlahović: Mi smo prije nekoliko dana riješili, da ne mogu glasat oni što sjede gore na tavan, a mi i ovi što sjedimo dolje da možemo glasat. Zbog toga je predlažem ovo... i da se ovako pogodimo: ako Skupština riješi da ovi štenogrami glasaju, dobro - neka sjede đe su; ako li riješe da nemaju prave u smislu glasanja, onda i štenogrami idu gore na tavan, pa neka sjede u pulitiku publike!...
Blagoje Hadžić: Ja nijesam vješt ovoj diskusiji glasanja, a mislim da je najbolje ovako ka što je Mujo reka, i neka tako ostane.
Đuro Drecun: Ja mislim da štenogrami ne mogu glasat sad, pošto nijesu ćerali od početka, ka i mi, jer nas ne mogu stići u glasanju; a za ovo što nijesu glasali do sad oprostićemo im ako Skupština riješi; ako ne riješi, odbićemo im od plate pa svršen posa!...
Filip Jergović, ministar privrede: Niko nema pravo glasanja osim poslanika. Zato molim da se preko ove stvari pređe kao neumjesne.
- Muč nikogoviću!... Nesoju jedan!... Niko ti nije valja od Kosova? - Muč... dovikuju mnogi poslanici ministru Jergoviću.
Vika i graja. Predsjednik zvoni, a malo docnije prekida sjednicu.
36. SJEDNICA
Stanko Bulatović, upućuje pitanje na mitropolita Mitrofana:
- Je li gospodinu Mitropolitu poznato, da su se mnogi narodni poslanici omaganjali (omrsili) uz ovi Božićni post? Pa ako mu je ovo poznato, ja molim, da gospodin Mitropolit udari globu na sve one koji su mrsili, u korist Gosopodareve kase i Ustava privrede!
Nikola Milošev: Ja sam, braćo, vazda postio... pa, ni uz rat, nikad nijesam stio omrsit, Bože sačuvaj!... Zato glasam da se posti u smislu vjere ristijanske i u razlog Ustava.
Milo Dožić: Gospodo, post i vjera očuvali su našu zemlju. Radi toga predlažem, da se poste ova četiri posta: božićni, časni, gospođinski i petrovski; a osim ovih, da se posti svaki petak i srijeda u godini.
Krsto Tokov: Dožićev prijedlog treba odmah primit u smislu glasanja, ali da mu se prida u pomoć jedan ovaki razlog prave: ako se, recimo, uhvati koji poslanik da mrsi uz poste, da mu se taj čas oduzme mandaj, a na njegovo mjesto da se izabere drugi Crnogorac, kome će bastat da glasa i da posti!...
Radoje Rakočević: Za ovo četvoro velikije posta, što reče Dožić, ja ću glasat u svako doba, a što se tiče petka i srijede... kako god oćete!...
Živko Dragović: U Ustavu nema ničesove odredbe o postima, pa mislim da treba svakome ostavit na volju, to jest: ko oće da posti, neka posti: ko neće, hvala je Bogu i Gospodaru!...
- Privali tu, pogani najzadnja!... Lijepo ti je što smo te puštili da sjediš ođe, među ljude!... Zar ti, sin Pera Leleka pa da znaš nešto! - ljutito mu dovikuje Stanko Bulatović.
Na galerijama uzvici: živio Stanko! Predsjednik zvoni, vika, larma i psovka. Sjednica se prekida.
37 SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu. Sekretar Dušan Popović čita zapisnik prošle sjednice i Skupština ga prima.
Pojedini poslanici javljaju se za riječ.
Krsto Tokov: Molim za riječ u smislu Ustava poljske privrede!
Đuro Drecun: I ja bih dvije reka u smislu pulitike građevina!
Filip Čelebić: Molim za riječ u smislu Ustava oružja i municije!
Nikola Milošev: I ja bih koju reka u smislu mantija i crkvenija odežda, jer su ogoljene i crkve i popovi, a to je veliki grijeh!
Obren Rnjez: Molim predsjednika za riječ u smislu Ustava lova i divine!
Risto Jokanović: I ja u smislu lova oću da kažem koju, jer je velika divina navalila ove godine i, vjerujte Bogu, ne da iz kuće izaći!...
Mujo Vlahović: I ja sam u Ristovu smisa protivu divine!
Savo Krivokapić: Molim za riječ u smislu agitacije Ustava!
Vuko Jankov: Tražim riječ u smislu Ustava Kontrole i situacije čistine!
Jovan Plamenac, ministar prosvjete: Ja mojim predsjednika da se danas o lovu ništa ne preduzima dok ne pitamo Gospodara i Prestolonasljednika, jer su oni veliki lovci i oni će propisati koje divine smijemo ubijati, a koje ne smijemo. Meni je tu skoro Gospodar govorio da će on donijeti zakon o lovu, pa to treba sačekati!
Obren Rnjez: Živio Gospodar i cio vladajući dom... Ali što se tiče divine, ja mislim da se ona ne može u zakon uvatiti!...
Risto Jokanović: Ama kakav zakon o lovu i divini, kumim vas Bogom?! Đe će čovjek divinu u zakon uvatiti... na te ma te đavola!...
Mujo Vlahović: E nema njoj zakona bez gvožđa, koliko ja prosim mogu viđeti!
Đuro Drecun: Dobra ti je ta, Mujo... I vjeruj đe se ja s njom sretem nećemo se pozdravljat zakonom nego puškom kao i do sada!
Mnogi poslanici odobravaju Đuru. Sa galerija se čuju glasovi: ubijaćemo je i vatat' kao i do sada, pa hiljadu zakona da dođe!
Predsjednik objašnjava poslanicima da će svaki dobiti riječ prema svarim, a kako budu stavljene na dnevni red i objavljuje da ovu sjednicu zaključuje.
38. SJEDNICA
Simo Kovačević, upućuje na ministra spoljnih poslova ovo pitanje:
- Evo ima dvije godine od kako je vlada ustanovila neke telivone (telefone) po svima varošima kroz Crnu Goru. Ovi telivon imamo i mi, na Grahovu; ali od njega nema nikakve koristi, i mi ovu đavolju napravu nikako ne razumijemo. Prvo su nam rekli da se krozanj može sa svakim govoriti, ali to nije istina? Mi ga u Grahovu po cijeli dan slušamo da zvrči!... i to, tako!... zvrči? Razumijeti ga ne može ni brigadir, ni kapetan, ni učitelj, niti iko drugi? Zato molim milistora spoljnih poslova, da ovi telivon okrpi u smislu građevina, pa da govori ljucki, ako oće; ako li neće, onda da se ukine u korist kase milistorstva filansija?
Jakov Vreteničić: Ovo je sve živa istina što je Simo reka. Tako isto i naš telivon u Baru, na Boži bogovetni zarok ka i taj na Grahovu, samo što naš po neki put i noću udari u zvrku... pa zvrr.. pa zvrr.. za zvrr!... dok sve iza sna ne razbudi!... I ja, kao Simo, tražim, brate, ili da se okrpe u smislu građevina, ili da se ukinu u smislu privrede filansija.
Zarija Vuković: I naš ti je na Andrijevici isto taki, pa čim počne na zvrku, okupe se đaci, pa sve kamenjima u njega, a on isto zvrči ka manit!
Dušan Vukotić: Ja mislim da neće bit ovako, ka što predgovornici pričaju. Telefoni su dobri, no ljudi ne umiju sa njima da govore.
Filip Vujović: Ja sam ga, braćo, sluša kada zvrči i pita sam ga: šta oće, koga traži? bi li s kim govorio? a on jednako zvrr... i ništa drugo!... Umijemo mi zborit, no on ili ne umije, ili neće!
Krsto Tokov: Ama, ljudi, ja sam i ovi skupštinski telivon sluša da zvrči; i sigurno je to kod njih običaj ka' no ti ovo kod našija čobana što viču: a, pus ostaaa! Nego najbolje da se ovi skupštinski telivon donese ođe, među nas, pa da vidimo je li čemu i šta mu je?
Đuro Drecun: Najbolji je prijedlog Krstov, i ja glasam da ga poslušamo, pa ako bude istina da se kroz telivon može zborit bez trzavica, to će bit lijepo i korisno, jer će poslanici, koji budu na osustviju, moć glasat kroz telivon!...
Predsjednik obećava da će vlada okrpiti sve telefone, i da će kroz njih moći govoriti svaki Crnogorac. Poslanici se zadovoljavaju ovim obećanjem.
39. SJEDNICA
Vuko Jankov, upućuje pitanje na ministra vojnog:
- Ima već tri godine od kako su Čevljani, Ozrinići i Pješivci porušili štampariju "Narodne Misli", u Nikšiću, koja je pisala mnoge rabote protiv Gospodara. U ovom boju na štampariju junački se pokaza Đuro Jovović, i on je tada posjeka bega Gutenberga, komandijera štamparije! Zato pitam milistora vojnog, zašto Đuru nije dao medalju?
Filip Čelebić: I ja sam toga mjenija da Đuru treba dat medalju, pošto sva Crna Gora zna da je on posjeka Gospodareva neprijatelja, bega Gutenberga! Doduše, Gospodar je zato da Đuru nešto novaca, ali to je malo... jer nije lako posjeć jednoga bega od štrampe!?...
Nikola Milošev: Ja mislim da oko ove rabote ne treba mnogo zborit, nego, brate dat čojku medalju u smislu Ustava rabrosti za Gospodara!
- A da no... da mu se da i nikako drukčije! I to ova za rabrost!...
- Ne, nego "Obilića"!... dovikuju pojedini poslanici.
Nastaje vika i svađa. Predsjednik prekida sjednicu.
40. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu i moli poslanike da saslušaju zapisnik prošle sjednice.
Dušan Petrović, sekretar, čita zapisnik prošle sjednice po redu, a poslanici ga slušaju pažljivo. Poslije pročitanog zapisnika, predsjednik pita poslanike:
- Ima li ko da učini česovu primjedbu pročitanom zapisniku?
Filip Čelebić: Ja bih ima da ispravim jednu točku u smislu protokola ovija štenograma, koji nijesu uhvatili smisa moga glasanja, pošto sam i ja tražio da se Đuru Jovoviću da medalja! Zato tražim da se moje glasanje dovede u red protokola štenograma i sintuacije reda.
Mujo Vlahović: Ovo je, braćo, treći ja li četvrti put... ne znam baš dobro, od kako ovi štenogrami padaju u valencu (pogrešku) Ustava i protokola sastava. Nego da se dogovorimo i stvar dovedemo u razlog reda, pa da se zna šta je koji poslanik zborio!...
Novo Grujić: Ada, dobri ljudi, ja bih da 'vako učinimo i da ostanemo od čista konta: ovu valencu što su sad štenogrami učinjeli, da im oprostimo, a drugi put, ako pogriješe, oduzećemo im mandaj u smislu pisanja i sastava protokola, pa neka idu od kuda su i došli!...
Đuro Drecun: Dobro je ovo što je Novo reka, pa ili da učinimo po smislu njegova prijedloga, ili da ih razdijelimo pa da dvojica hvataju što zbori jedna polovina poslanika, a druga dvojica da prate drugu polovinu u glasanje!...
Na sredini sale sjede četiri stenografa i među njima se opaža neko šaputanje.
- A nu vi, đetići, pripazite što bilježite, tako vi jaki Bog pomoga!... jer ako i moj govor što pokvarite u smislu protokola sastava, češaćete se i onđe đe ve ne s'rbi. zadavam vi čistu i Božu vjeru! - dovikuje stenografima poslanik Krsto Tokov.
Predsjednik obećava da će stenografi u buduće biti pažljiviji, i moli poslanike da oko ove stvari ne troše vrijeme. Sjednica se zaključuje.
41. SJEDNICA
Vuko Jankov, upućuje na ministra unutrašnjih djela ovo pitanje:
- Od nazad nekoliko dana kroz varoš se priča da je na Cetinje došla nečesova križa (kriza) i da sintuacija pulitike nije bištra (bistra). Za 'vu križu vele e najbolju i najpametniju vladu može obalit za dvije ure, pa, zbog reda u Gospodarevu državu, pitam milistora unutarnjija djela da mi odgovori: je li što od toga i može li to bit istina?
Savo Bošković: I ja sam čuja za tu bolijest... i vele, da ona pada u ravnice; a čuja sam da je u Šumadiju ima svake godine po jednom - dvaš!...
Nikola Milošev: Od te je bolijesti umro veliki vojvoda Mirko šezdeset i sedme godine, i prokleta je da je Bog ubije!...
- Nije, čoče, no je vojvoda MIrko umro od kolere, i to ove azijatuše! - dovikuje Krsto Tomović.
- Ma nije, čoče, nego baš od ove iste križe, i evo da pitamo popa Iliju, koji to zna, jer je i on ta' put jedva od nje papke izvuka! - brani se Nikola!
Labud Gojnić: To je, gospodo, zaista bolijest, ali politička. Meni nije poznato da ona sada postoji kod nas, a ako se javi, znaćemo.
Đuro Drecun: Pošto je to bolijest pulitike, ka što kaže Labud, onda je najbolje da izglasamo jedan dobar zakon protiv nje. A... do duše, ja sam čuja da je ta ista križa došla u Crnu Goru i pred pogibiju vlade "klubaša"... Glavno je da križa nama ne misli dobra, nego da se mi dogovorimo što ćemo ako dođe?
Predsjednik objašnjava da "križe" ne samo što nema, nego je neće ni biti - u zdravlje Gospodarevo!
Iz poslaničkih klupa uzvici: živio Gospodar! Predsjednik zaključuje sjednicu.
42. SJEDNICA
Petar Ramović, upućuje pitanje na ministra spoljnih poslova:
- Pitam gospodina milistora spoljnih poslova da mi odgovori: zašto i zbog čega neki od sr'skija listova i novina pišu protiv našeg Gospodara i Crne Gore, kad se mi ne miješamo u njihove rabote, niti su ni čorbe pomiješane?! Zbog toga molim da gospodin milistor naredi tijem listovima da ne ostave na mir u smislu našija rabota, pa ako ote dobro i jes', ako li nete, neka zapamte, e bi mogli proć ka "Narodna misa", u Nikšić, Boža im i čista vjera!...
Đuro Drecun: E, jest, ljudi, to je čudo Bože, što ne neki poganski i niči, nevaljali sinovi bruče pred svijetom i ne dadu ni Božega lijeka!... A čuja sam za te što pišu po novinah, da im niko od Kosova nije valja!... Da je to najzadnja sorta ljudi na 'vi svijet!... I da se među nji nije rađalo čojka ni junaka!...
- I ne, da ti Božju vjeru!... A čuo sam ođe na Cetinje za nečasova novinara Bdina, koji piše protiv Sr'stva i vele, e ga, tamo njega, pasje i nevaljale pogani, nije bilo u svu Šumadiju! - upade mu srdito u riječ poslanik Krsto Tokov koji je o Bdinu rđavo slušao.
Sa galerije uzvici: Živio Krsto! Nastaje vika i graja. Savo Vuletić, Mirko Mijušković i još neki brane Bdina i traže da Krsto trgne riječ natrag. Psovka i vika. Predsjednik prekida sjednicu.
43. SJEDNICA
Risto Jokanović, upućuje na vladu i Skupštinu ovo pitanje:
- Ja sam, gospodo, čuo đe se priča da će ove godine opet bit biranje narodnih poslanika, i to o Lučinu dne. Zato molim da mi se odgovori: je li to istina, pa ako je istina oćemo li mi opet bit izabrani, i ostat ođe đe smo?
Pero Vučković, ministar prosvjete i crkvenih poslova, odgovara:
- Istina je da će se o Lučinu dne izvršit novi poslanički izbori i da ćemo svi mi opet biti izabrani - u zdravlje Gospodarevo!
Đuro Drecun: Ja sam, braćo, protivan novim izborima. Jer ako se narod ponova digne u agitaciju Ustava i glasanje, mogle bi opet nastupit trzavice reda u državu, a to Gospodaru ne bi bilo milo!... Nego najbolje je da ostanemo ođe đe smo, i da glasamo ka i dosad što smo glasali!
Filip Čelebić: Ostavite se ljudi, novija izbora, što zborite?! A znate li koliko nas je jada ubilo dok su ne vlasti prošli put izabrale i jedva ođe saveli u smislu Ustava i reda? Ako li se krenemo u nove izbore Ustava, ko zna oćemo li opet bit izabrani za poslanike?! To se ništa ne zna, jer narod može izabrat "klubaše", pa ako se oni dokopaju vlasti, mi smo trsili (propali) u smislu kontrole na koju će ne ta' čas vrć!... Ja glasam da mi ostanemo poslanici još koju godinu!...
Marko Đukanović, ministar unutrašnjih djela, kaže:
- Gospodo, svaka Skupština traje četiri godine. To je predviđeno Gospodarevim Ustavom, te prema tome novi izbori moraju se izvršit ove godine.
Krsto Tokov: Ja držim da bi i Gospodaru bilo milo kad bi ostala ova ista Skupština, pa je, brate, i najbolje da o tome izvjestimo Gospodara, onako u smislu odbora deputacije!...
Nikola Milošev: Nema ođe ni jednoga poslanika koji nije Gospodaru mio, i ova je Skupština dosta jaka u smislu Ustava... E, pobratime svijetli, a od nas sedamdeset poslanika, nema nijednoga koji nije sjeka, izuzev ova četiri štenograma i još desetak ove naše momčadi! I ja glasam ka Filip Čelebić, da ostanemo ođe đe smo!...
Labud Petrović: Ja mislim da je važnije ono što Gospodar kaže, nego ono što piše u protokol Ustava, pa je najbolje da to ostavimo Gospodaru... a vi mene vjerujte, ako Gospodar naredi da nas narod bira, izabraće nas usred ponoći; ako li ne naredi, svejedno, Boga mi, svakome će mandaj izlinjat ka da ga nikad nije ima!...
Predsjednik zakraćuje govorniku riječ. Labud protestvuje; nastaje graja i vika. Sjednica se prekida.
44. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu i naređuje sekretaru da izvrši prozivku poslanika. Sekretar izvrši prozivku i objavi da su svi poslanici na okupu, osim Đura Drecuna.
Krsto Tokov: Gospodo, ja sam mjenija da bez Đura ne počinjemo rad i da se ne puštamo ni u kakvo glasanje po razlogu pulitike.
Janko Milić, podpredsjednik skupštine, veli:
- Istina, Đuro je vazda lijepo govorio i glasa u smislu privrede i reda, pa ako velite vi ostali da ga čekamo, ja pristajem.
Jovan Plamenac: Pošto ima dovoljan broj poslanika može se radit i bez Đura.
Nikola Milošev, okrećući se Plamencu, veli:
- Privali ti, dijete, i gleda' svoje poslove, a Đuro je soko sivi, i bez njega se ođe ne može!...
Među poslanicima živa prepirka. Ministar prosvjete moli poslanike da se ne svađaju, jer to neće biti milo Gospodaru. Poslanici se umiruju i na kraju pristaju da se radi, ali da se ne glasa dok Đuro ne dođe.
Novo Grujić, upućuje na vladu ovo pitanje:
- Molim koga od gospode milistora da mi kaže: Šta je ovo, evo toliko doba te oko granice puca puška? Između Turaka i Arnauta bije se žestok boj, a mi sjedimo ođe ka da smo svaki po pašu uhvatili!... Zato molim vladu da se lijepo i bracki dogovorimo: oćemo li se prihvatit pušaka ili ne?
Krsto Tokov: Ovo je dobro što Novo Zbori, i ja mislim da nije pravo puštit Turke da ubijaju Arnaute na naš prag.
Mujo Vlahović: Ja sam čuo od ljudi koji su vješti pulitici, da je u Tursku carevinu učinjena velika nepravda Arnautima, i od kako je sultan Amid dopa u zatočenije, da Arnauti nemaju nikakve prave u smislu pulitike Ustava.
- Dobar je Amid bio, kao ijedan Turski sin koga je bula bačila! - dovikuje Krsto Tokov, upadajući Muju u riječ.
Vuko Jankov: I ja sam čuja ovo isto što Mujo reče, pa mislim da bi Arnautima trebalo pomoć, pošto su oni bili vjerni caru Amidu... e, a Amid je sa našim Gospodarom vazda bio na dobrom pontu i dariva mu je palac (dvor) u Stambol, pa tolike atove, galije i druge velike darove!...
Marko Đukanović, ministar unutrašnjih djela, veli:
- Mi ne smijemo pomagat Arnaute, jer bi to bilo protivno Rusiji i drugim silama... i da je Arnautima velika nepravda, to zna svaki Crnogorac! Nego, braćo, da tu stvar ostavimo Gospodaru, pa kako on reče...
Obren Rnjez: Razlog pulitike koji je uhvatio milistor Marko, dobar je... pomoga vi Bog... i najbolje je kako Gospodar reče, pošto je on vješt pulitici careva i kraljeva!...
Poslanici pristaju da se ovo pitanje ostavi Gospodaru.
45. SJEDNICA
Đuro Drecun, upućuje na vladu pitanje:
- Molim vladu da mi odgovori: zašto se srpski poslanik, Tijodor Petković, seli iz Crne Gore, pošto mu je kod nas bilo lijepo, a Gospodar ga je vazda lijepo dočekiva i razgovara sa njim više nego i s kojim drugim Crnogorcem?... Istina, priča se po Crnu Goru da Tijodor nije sjeka, ali... hvala je Bogu!... I je li Tijodor učinio kakvu valencu u smislu diplomanske pulitike?
Blažo Bošković: I ja mislim da je Tiodoru bilo lijepo na Cetinje i da je svakome Crnogorcu u volju, pa je najbolje da se on mane selidbe iz Crne Gore i neka ostane ođe, ako to nije što protiv vlade i pulitike.
Risto Jokanović: Mene je, braćo, Tijodor bio vazda mio, i rad bih da se ne kreće iz Crne Gore; a ako je baš navalio i neće da ostane, neka ide, brate, i sretan mu bio put!
Pero Vučković: Gospodo, pitanje o odlasku srpskoga poslanika nije naša stvar, nego "srbijanske" vlade. Na mjesto gospodina Petkovića doći će drugi poslanik.
Filip Čelebić: E, ako se tu ne pitamo mi, to je druga stvar... I pošto će doć na Tijodorovo mjesto, onda, što Risto reče: bio mu srećan put!
- Tako je, odista! - dovikuju neki od poslanika.
46. SJEDNICA
Simo Kovačević: Ja imam da uputim na milistra policije jedno pitanje i molim ga da mi kaže: zašto dopušta ovim slikarima (fotografima) po Cetinju da slikaju đecu, a neće da slikaju junake crnogorske koji su vazda od Kosova krv prolijevali za Gospodara i Otečestvo? Ja mislim da im to treba zabranit... pa ako će da slikaju junake i ljude lijepo i ljucki, dobro i jest; ako li neće, neka idu od kuda su i došli, pošto nijesu Srbi!...
Obren Rnjez: Ama prosti jadi što slikaju đecu i žene, nego sam vidio jednoga đe, tamo on, pogan nevaljala, slika ždrijebe kome nema ni dva mjeseca!... i ja glasam da to ne smije bit!...
Jakov Vreteničić: To odista nije lijepo, i ja do danas nisam čuja za taj kastig!... Ima li to još iđe u svijet i je li ko čuja?
Filip Jergović, ministar finansija, veli:
- Ne treba se buniti protiv toga, jer to se u cijelom svijetu radi i to je korisno; toga ima svuda pa ste, gospodo, imali prilike da životinjske slike vidite i u našim školama.
- To je druga stvar; to su slike za đecu koje su slikane po Ustavu prosvjete i po naredbi vlade! - dobacije poslanik Veliša Lazović.
Nastaje prepirka i graja; stariji poslanici protestvuju i traže da se glasa protiv slikanja stoke. Predsjednik prekida sjednicu.
47. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu i saopštava Skupštini da su umrla dva poslanika: vojvoda Mijajlo Nišin i Blagoje Hadžić. Moli poslanike da im ustajanjem odadu poštu.
- Bog da im dušu prosti! - odazivaju se poslanici ustajući.
Nikola Milošev: Vojvoda Mijajlo bio je krvavi junak i neka ga Bog oprosti! A i Blagoje je bio dobar ka i jedan od njegove mlade suvrsti. Zato mislim da na njina mjesta treba pozvat da dođu za poslanike dva dobra junaka i iznosim prijedlog u smislu glasanja ovako: da na mjesto pokojnoga vojvode Mijajla pozovemo Baja Ibrova iz Pješivaca, a na mjesto Blagojevo da stavimo Joka Poleksića iz Drobnjaka. Bajo je jedan pečen i krvavi junak, a i Joko je među mlade Crnogorce kao i jedan; a znam i da će im glasanje ić ka najboljim poslanicima u Skupštinu.
Radoje Rakočević: Mene se sviđa ovo Nikolino, i pristajem da glasam u svako doba po pravu i Ustavu Skupštine!
Labud Gojnić: Izbor dva nova poslanika mora se izvršit po ustavu i izbornom zakonu, a ne ovako kako predgovornici žele.
Krsto Tokov: Ja mislim da je najbolje da mi tu stvar dogovorno svršimo ođe i da izaberemo dva dobra čovjeka i junaka, koji će glasat, a ne da sad dižemo čitava dva plemena u agitaciju glasanja!...
Drago Radović: Najbolje bi bilo da ovako učinimo dok se to ne riješi u smislu zakona: da za pokojnoga vojvodu Mijajla glasa brigadir Veliša, a za pokojnoga Blagoja glasaću ja, ili Risto ili koji drugi.
Dušan Vukotić: Ne može to tako! Ovo pitanje ne razumije nijedan od predgovornika...
- Muč, budalo jedna! Ti da nama kažeš da ne razumijemo pulitiku Ustava Gospodareva! - srdito odgovara Krsto Tokov.
U Skupštini velika graja i psovka. Poslanik Vukotić bježi sa sjednice, a Krsto za njim sa čibukom. Ministri i poslanici zaustavljaju Krsta. Sjednica se prekida.
48. SJEDNICA
Obren Rnjez: Ima, gospodo, ne znam baš tačno, ali pet ali šest mjeseci kako sam pitao vladu: šta je sa građenjem onoga puta od Nikšića do Šavnika? Na to pitanje još mi nije odgovoreno pa sad ponovo pitam: oće li se već jednom početi graditi taj put? Pa ako oće, dobro jest, jer će to biti korisno u smislu 'vako da rečemo... što reko milistor saobraćaja; ako li neće, da Bog da se nikad ne načinio... pa čudne štete!
Milisav Nikolić: Ja sam, gospodo, ovo isto pitanje o putu Nikšić - Šavnik učinio još prije četiri godine kada je bila prošla Skupština, pa mi nije odgovoreno. A zbog čega Obren sad to isto pita, ja ne znam!...
Obren Rnjez, okrećući se Milisavu, srdito veli: Ti si to pitanje potego prije četiri godine, a ja sam tuda s puškom u ruci odio kada se ti nijesi bio ni rodio!...
Milisav i Obren zameću kavgu i dobacuju jedan drugom uvredljive riječi. Poslanici ih mire, ali ništa ne pomaže. Poslike svađe dobija riječ
Đuro Drecun: Ama čuj me, Obrene, i ti dijete Milisave! Nemo'te se svađat i skakat u trzavice reda, nego lijepo, tako vi Bog pomoga!... Ti si, Obrene, bio dobar, to zna svaki Crnogorac i vazda si glasa po razlogu Skupštine i Gospodareva Ustava; a i milisav je od dobre kuće, pa lijepo da to ukararimo za ta' put... onako u razlog građevina, i da, brate, ostanemo u red zakona i čistine... Je li ovako, recite po duši!...
Filip Vujović: Tako je, brate, Boga mi, i ja glasam ovako ka što Đuro reče.
Dušan Petrović: Nemo'te gospodo, da gubimo vrijeme: stvar između Obrena i Milisava niti je važna, niti o njoj treba govorit, nego da pređemo na važnije stvari.
Zarija Protić: Oćemo, ali samo tako: da se Obren i Milisav ovđe pred svima ižljube u smislu reda i sloge.
- Tako je!... Zarija prelijepo zbori... a to je po Ustavu! - dobacuju mnozina poslanika. Mire se ljudi, red i sloga povraćaju se.
49. SJEDNICA
Predsjednik otvara sjednicu i pita:
- Ima li ko od poslanika da uputi na vladu kakvo pitanje prije nego pređemo na dnevni red?
- Imam ja, i to... onako... u smislu prave i onako kako je! - veli Nikola Milošev.
Nikola Milošev: Molim ve, gospodo i moja lijepa braćo, da me saslušate zbog jednog važnog pitanja, koje isturam ovđe pred vladu. Ja pitam vladu: je li joj poznato i je li joj ko priča za jednu veliku nepravdu, koja je učinjena mnogim junačkim kućama u Crnu Goru?
Marko Đukanović, ministar policije, u ime vlade veli:
- Meni, a ni vladi nije poznata nikakva nepravda o kojoj govori poslanik Nikola, pa ga zato molim da mi kaže u čemu je stvar.
Nikola Milošev nastavlja, osvrćući se ministru Đukanoviću: A znaš ti to lijepo, tako mi časnoga krsta, nego se praviš ka neka lukavi Uso što bijaše u Podgoricu te ga ubi kobila... jedne godine.
Janko Milić, podpredsjednik Skupštine:
- Molim ti se, Nikola, da govoriš u razlog reda i mira situacije, a nemo' pominjat podgoričke kobile! Zbori, brate, lijepo po Ustavu i redu dnevnija poslova, ako ćeš; ako li nećeš, a ti, brate, sjedi i zapali!...
Zbog ovoga se izrodi velika svađa i vika. Poslije silne prepirke, sve ti se ovo nekako, otud-odovud, stiša i nastavlja se razgovor o istoj stvari.
Nikola Milošev: Evo što sam stio da pitam vladu! neki vojeni glavar, te se zove Đorđije Dragović, pokupio je nečesove junačke pjesne od bojeva sa Turcima kroz Crnu Goru te su bili. U te pjesne mnogo se zbori za pojedina bratstva i kuće, koje nijesu puške mrčile, a za one što su krv prolijevali nema ničesova pomena. Ovo, braćo, nije pravo, i ja molim da se dignemo u glasanje protiv kapetana Đorđija... da se Đorđiju oduzme grb i sablja Gospodareva i da mu milistori zabrane da više ne poje pjesne koje su protivne pravdi i istini, kako je bilo u rat!
Krsto Tokov: Valan, ljudi, ako je ovako ka što Nikola zbori, trebalo bi tome Đorđiju dat "ispod ćesa" pa i ako je vojni glavar!... I ja mislim ka što Nikola reče i glasam u smislu istog zahtjeva i reda!...
Mujo Vlahović: Doduše, Đorđije nije lijepo učinio što je te pjesne dao u štrampu bez ikakva reda. On je te pjesne moga lijepo donijet ođe u Skupštinu među nas pa da se bracki dogovorimo oćemo li ih štrampat ili ne; a ne ovako... ispjevat pjesne, pa poslije da se Crnogorci svađaju i da se kvari red istine koja je bila u ratove!... I ja glasam protiv pjesana koje je Đorđije spjeva bez ikakva reda istine!...
Pero Vučković, ministar prosvjete veli: Gospoda predgovornici ne razumiju načine i vrste pojezije. Zato...
- A što reče, što? Ko ne razumije, pas ti mesa napoteza?!... Muč!... graknu na ministra većina poslanika.
Izrodi se velika i čudna vika, i ne mogoše ih nikako umiriti. Predsjednik prekida sjednicu.
50. SJEDNICA
Labud Petrović, upućuje na vladu ovo pitanje:
- Je li presjedniku vlade ili kome od drugija milistora poznato, da se, ima već nekoliko dana, bave po Cetinju nekoji ljuđi koji nemaju brka do đavolje dlake, nego idu proz pljacu ka žene? Zato pitam: ko su te bezbrke pogani, i ima li Crnogoraca među njima?... Ovo treba da se zna zbog pulitičkija rabota i da ne bi bilo česova nereda ko 'no u doba zavjere sa onim đavoljim bombama!.... Ja mislim da je ovo važna rabota i da se treba krenut u glasanje!...
Vuko Jankov: To sam i ja stio pitat, tako mi Svete Gospođe, a evo zbog česa: Prije petnaestinu dana bijah se potrefio sa provisurom Živkom Dragovićem taman u glavnu ulicu, kad naljegoše dva čojka i... pogledah jednog pa drugog, i lijepo viđeh da nijedan nemaše do đavolje dlake ispod nosa!... Obritvili brke, promišlite, kumim ve Bogom!... E đe bi to učinio Crnogorac u svijet?! Te ja upitah Živka: ko je ovo... ovi te su obrivali brke? Kad on reče, da su to nečesovi glumci i lakrdijaši iz svijeta, koji od naroda mame pare na neke njihove igre i bešposlice. Ja mišlim da to ne treba u našu zemlju, i glasam da ih treba izagnat iz Crne Gore!
Đuro Drecun: I ja sam čuja za te glumce e su veliki galijoti (mangupi) i da po hiljadu Crnogoraca mogu nasmijat u svako doba, samo kad se stave i kad im dođe nečesova volja, što li!... A čuja sam još i to, da se neki od nji mogu udarit nožem posred prsi i da mu ništa ne može bit od toga! Fala Bogu, ljudi, može li to bit istina ili se teke zbori?! No, najposlije, kako mu drago i neka ih voda nosi, a mi da glasamo i da ih izaždenemo iz Crne Gore.
Filip Čelebić: Sluša'te me, ljudi, da vam pričam jedan kastig za te iste glumce. A oni se svako veče, pošto mi polijegamo kupe u Zetski Dom! Tu se prave muškare i deru se ka divlji jarčevi!... Čudo se, čini od tija bezbrkija bestija! Ja mišlim da isto treba izagnat iz Crne Gore.
Novo Grujić: Istina je ovo što Filip zbori, i ja ću vi pričat jednu drugu rabotu, koje nije bilo u Crnu Goru od Kosova!
- A nu zbori, Novo, što je bilo?... Ti si vješt u mnoge rabote. Sluša'mo ga, Boga vi' - upada mu u riječ Savo Bošković.
- Oću sve ka je bilo i ka je pravo po Ustavu! veli Novo i nastavlja:
- Sinoć na sedam ura srio ne pred Vojni Stan mene i Obrena, ovi Mićun Pavićević te poje pjesne i upita ne: Oćete li večeras doć u Zetski Dom da gledate Kosovski Boj? Česovi kosovski boj u Zetski Dom, što zbori ova suklata, je li izašla iz svijesti? Skoli ne on, te mi pođi pravo u Zetski Dom, kad ali tamo: puno naroda i gori, oprosti me Bože, preko stotina svijeća! Tiska se oni narod proz one portike i čujemo e se sve nešto pominje: Car Lazar, Miloš Obilić, Vuk Branković, Pavle Orlović, Relja Krilatić i još nekiji od kosovskija junaka!... I vidimo da mnogi kupuju nečesove bilete, jer se, vele, bez toga ne može viđet Kosovski Boj, te i ja i Obren daj po jedan perper, uzmi one bilete i uđi pa sjedi na dve stolice. Čekasmo ti tu čerek od ure, kad digoše jednu ponjavu nekako na konope, a iza nje izađoše neki ljudi u toke i dolame, na glave im kalpaci a opasali sablje... i naredili se nekako ka i prave kosovske vojvode. Viđe ih narod i poče vikat: eno, ono je Car Lazar!... eno Miloša!... Pogledaj Vuka!... Eh, kakav je Relja!... A viđi Pavla Orlovića kakav je!? Gleda ih narod, a oni počeše zborit onako ka što carevi zbore! Jedni odlaze, a drugi dolaze... čujemo e se zbori o Caru Muratu i Turcima i sve tako, reka bi čojak e će sad boj. Potraja tako jedno po ure, dok se ona ponjava navuče ka je i prije bila. Ne potraja malo kad se ona ista ponjava opet diže i tako tri puta: kriju se iza nje i ništa ne znamo šta će bit! Čujemo e se kraj nas govori: sad će Vuk izdat cara i Miloša! I u koliko jedno momče kraj nas to reče, u toliko izađe Vuk Branković, a za njim preko dvadeset oklopnika koji se viđahu sa kopljima i puškama... pobratime moj, i promislih da će Vuk učinjet izdaju caru i Milošu, te ja Obrenu: Čuj, Obrene, ako Vuk počne izdavat cara kad boj počne, da i mi skočimo! Pristade Obren, ni riječi ne reče, i u toliko se zametnu boj nasred Zetskoga Doma; a čim počeše pucat' puške, viđesmo e tu nema šale!... Zametnu se boj, i Vuk poče da izdaje, a ja i Obren skoči iz onija stolica sa levorima i klikni: Ne daj, ko je Crnogorac!... Ha, Brankoviću, crn ti obraz bio!... i isturismo po dva tri fišeka!
Nastade vika i galama, ka, nije šala, đe puška puca!... Čim ja i Obrad opalismo levore, sve jalaknu na vrata da bježi, a ona se ponjava za čas navuče i sakri Kosovo, ka crn oblak!... Pobježe narod, a ja i Obren pođi da vidimo je li ko poginuo na mjesto đe je bio boj. kad tamo: ono bezbrke pogani, oni glumci, posjedali, puše duvan i razgovaraju, ka da ništa nije bilo!... I vikni mi na njih: A što vi ođe, poganski sinovi, da se rugate Kosovskom Boju i ko vi je to reka? Tu jednoga dvojicu okrpi čibukom, i oni ni rekoše, da im je vlada naredila da se igraju Boja Kosovskoga!
Eto tako je bilo, tako mi Svetoga Petra, pa da glasamo, brate, vrijeme je!...
Labud Gojnić: Mene je, gospodo, žao što gospoda predgovornici ne razumiju značaj pozorišta. Ono je danas u cijelom svijetu...
- Muč!... muč... nevaljala puško!... Nikogoviću jedan, zar ti da ni kažeš e ne znamo ko su glumci i kakva je to sorta ljudi! Muč!... dovikuju Gojniću mnogi poslanici. Predsjednik opominje poslanike na red, ali uzalud. Gojnić bježi iz Skupštine; sjednica se prekida.
51. SJEDNICA
Milo Dožić, predsjednik Skupštine, otvara sjednicu i veli:
Gospodo poslanici, pošto su nastupili mutni i ozbiljni dani zbog događaja u Arbaniji, to vas molim da pažljivo saslušate govor gospodina ministra predsjednika, Lazara Tomanovića.
Lazar Tomanović: Vama je, gospodo poslanici, poznato da već toliko vremena oko naše granice puca puška. Arnauti i Turci stupili su u pravi rat. Mi smo se do danas držali potpuno ispravno; niti smo pomagali Turke ni Arnaute. I Nj. V. Kralj i vlada radili su sve što su nalagali interesi zemlje i što je zahtijevala opšta politička situacija za održavanje reda i mira na Balkanu. Ali, i pored svega toga, sada, kada Crna Gora stoji na istom gledištu i radi ono isto što je i do sada radila, ipak se dogodilo nešto što mi je dužnost da vam saopštim kao narodnim poslanicima.
- Što je bilo za svetoga Petra? govori!... Zbori čoče... govori! - grmnuše uzvici iz poslaničkih klupa.
Lazar Tomanović, nastavlja: Turska ni prijeti i oće... rat!!
- Ha pomozi jaki nejakome! I mi ćemo ga, Boža ti vjera!... Rat i ništa drugo na svijet!... Ha, ko je brat Crnogorac!... Rat!... prolamaju se junački i veseli usklici na sve strane.
U Skupštini strahovita vika. Poslanici poustajali iz klupa; u pojasima im ljuti samokresi, a na njima hitre ruke... Red se, na jedvite jade, povraća.
Lazar Tomanović, ponovo nastavlja:
- Kao što ste čuli Turska ni prijeti ratom! Kralj i vlada odmah su o tome izvjestili Rusiju. Stvar za sada tako stoji, a o daljem razvoju događaja vlada će izvjestiti Narodnu Skupštinu.
Đuro Drecun: Valan, braćo, prelijepo sam znava e će ovaka ultima bit zbog Arbanije! Ovo što je predsjednik vlade reka, sve je živa istina, i na to bih se smio zaklet u svako doba! Nego, braćo da se poslušamo i dogovorimo se na onu junačku, ka što su ni i stari činili, pa da, u ime velikoga Boga i za slavu silnoga cara rusijskoga, našega Gospodara i Crne Gore, iz ovija stopa glasamo za rat!... Da se bijemo i koljemo, pa što Bog i sreća junačka!... Mi smo od Kosova, a i priđe njega, prolijevali krv za veliko Sr'stvo, pa ćemo i sad u nad velikoga Boga!...
Mujo Vlahović: Braćo Crnogorci! Vjerujte Bogu, milijega glasa nijesam moga čut od ovoga za rat! Ja sam još u početak arbanske bune govorio presjedniku vlade Tomanoviću i milistoru vojnom: dajte, dobri ljudi, da zaratimo na ovu zgodu i da se malo okušamo sa 'vim puškama novim te ni je Rusija darivala! Zborio sam, brate, i to: evo ni dva mlada pasa koji nijesu boj gledali... dobro bi bilo da ih okušamo, pošto je ova arnautska buna, i da uzmemo ovo do Prizrena... a to je već i bilo Dušanovo i Lazarevo... A to bi oveselilo svakog a brata Srbina i Slavijanina! Eto, to sam sve govorio milistorima, ali oni mi tada rekoše da ne smijemo činjet bez Rusije... a ja lijepo znam, da smo mi to učinili da bi to Rusiji bilo milo i da bi svi Rusi za to glasali!... E... pobratime svijetli, a ovo što ni Turska prijeti sad, ja se slažem sa Đurom i ostalim Crnogorcima, i glasam za rat!
Nikola Milošev: Pametni su bili naši stari; davno su oni rekli: "Ni u more mjere, ni u Turčina vjere." Ja sam, braćo, i prije ratova i biva đe prskavaju junački mozgovi! Davno neđe čuja sam da rata ne može bit u države koje imaju Ustav i, pravo vi reć, to mi nije bilo milo. Još od nazad četiri godine, od kako Švabo ukrade Bosnu i Hercegovinu, ja sam bio da se zagazi u rat i da tu najzadnju sortu ljudi pomlatimo! Mene je priča pokojni knjaz Danilo, da se u Švapsku Zemlju nikada nije rađalo čojka i junaka, i da su to vazda bili nikogovići i da im niko nije valja od kad se za ljude zna!... I ja sam sad za rat ka ikad od vijeka, pa da se ustaje na noge junačke i da se bijemo i sa Švabama i sa Turcima i sa svakom drugom vjerom koja je protiv Sr'stva i Gospodara... i ja, ispred sviju Pipera, glasam za rat!...
Krsto Tokov: Sve je dobro ovo te se zbori. Rat će obradovat svakoga brata Crnogorca u svijet... a i vrijeme mu je, zadavam vi Božju vjeru! Kako, braćo! Evo već pasalo trideset godina, a puške niđe da se čuje... Što reka pokojni vladika Rade "počinu ni rđa na oružje!..." Ono što reče Mujo da uzmemo sve do Prizrena, to je ka najbolje što bit može!... I ja velju tako: da uzmemo Prizren, a imamo su čim. Pušaka, topova, sabalja i noževah, u slavu ruskoga cara imamo da boj vodimo dvadeset godina i nijednu manje!... Ja bih reka da prvo zaratimo sa Turcima i da uzmemo ono što je bilo naše; a ovo što Nikola reče za Švabe to ćemo drugi put; a sa Švabom će ni bit lako pošto je to najgora vojska u bijeli svijet!... I ja, ispred svih Bjelopavlića glasam za rat!...
Filip Čelebić: Od vazda sam znava da ni bez rata nema lijeka! Glas o ratu oveseliće sve živo proz cijelu Lješansku nahiju... i zato oću da isturim pred vladu jedan smisa prijedloga o vojnim glavarima i to ovako: da vlada sve poslanike koji su sjekli turske glave, odmah proizvede za vojne komandijere, a ove mlađe poslanike koji nijesu sjekli da proglasi za proste vojnike, pa koji se u rat pokaže ka junak i pretekne živ, da mu se poslije da čin vojnoga glavara... A što se tiče rata, i ja i svi Lješnjani bili smo i ostajemo u svako doba za rat!...
Obren Rnjez: Braćo i družino, od danas pa dok sam živ glasaću za rat, pa neka traje sto godina ako će!... I biću za rat sve dokle se svi Srbi ne oslobode širom Bosne i Ercegovine, Maćedonije, Stare Srbije, Srijema, Bačke, Banata, Dalmacije i Krvacke!... A ja dobro znam da će i sva Šumadija listom ustat i s nama se, ako Bog da, rukovati preko Novoga Pazara! Vrijeme je već da gore i provalije zamirišu barutom... a ovo što se kaže: jevropska diplomacija oće ovo i ono... i tandara i mandara... za sve to ja ne bih dao lulu duvana!... Bez puške i noža nema posla, nego u rat, pa koga Bog oće!...
Jovan Plamenac: Izgleda mi da predgovornici ne znadu šta znači ratovati! I...
- Ko ne zna ratovat, pas ti se mesa napoteza?! Zar ti to da kažeš nama koji smo krv prolijevali?... Zar ti, čiji je đed Markiša Plamenac nosio pred Turcima barjak protiv Crne Gore!... Muč!... muč, izdajnička kućo! - dovikuje Plamencu poslanik Filip Čelebić.
- Udri ništavilo!... Udri splačinu nevaljalu! - dovikuju s druge strane poslanici Krsto Tokov, Obren Rnjez i još neki.
U čas nastade psovka i vika. Poslanici Rnjez, Krsto Tokov, Đuro Drecun i Novo Grujić kidisali na Plamenca da ga raznesu. Krsto Tokov gađa ga čibukom, ali ga ne dohvati, nego čibukom raspali po ministarskom stolu!... I od toga se desi mala šteta; polomiše se mastionice i još dvije-tri čaše iz kojih su ministri pili vodu. Predsjednik zvoni da povrati red, ali uzalud. Sjednica se prekida.
52. SJEDNICA
Poslanici svi na okupu. Dušan Petrović, sekretar, čita molbe i žalbe.
Veliša Lazović donio pune džepove lješnika i krcka ih u klupi.
- A nu, Veliša, dobaci mi koji da i ja krcam ka sam ovo besposlen! - veli podpredsjednik Janko Milić.
U tom istom trenutku začuše se spolja puščani pucnji: tan!... tan!... Poslanici poskakaše iz klupa, istrčaše pred Skupštinu, kad tamo Filip Čelebić i Mujo Vlahović izašli sa sjednice, dograbili puške i gađaju nišan (metu).
Posle ovoga svi se povratiše u sjednicu.
Milo Dožić: Gospodo poslanici! Molim da saslušate ukaz Nj. V. Knjaza Gospodara o odlaganju sjednica Narodne Skupštine.
Svi poustajaše. Predsjednik pročita ukaz o odlaganju i završi sa: "Živio Knjaz Gospodar!"
- Živio! Živio! Ponoviše poslanici.
Đuro Drecun, pita vladu i Skupštinu:
- Molim da se dobro vidi u protokole da nije ostala kakva važna stvar za koju nijesmo glasali po Ustavu reda?
Krsto Tokov: Molim da ni vlada kaže kad ćemo opet doć u sjednicu Ustava i Skupštine?
Janko Milić, podpredsjednik odgovara:
- Braćo poslanici! Od danas više ne može biti nikakva glasanja pošto Ustav ukida Skupštinu za dva mjeseca. A kad u "Glas Crnogorca" izide ukaz Ustava da se okupimo, to će se znat u svu Crnu Goru!
A sad pođite s Bogom i što rekli naši stari:
"Da s' u zdravlje opet sastanemo.
Za junačko zdravlje upitamo!..."

 

 

Top

Ivo Andrić

ZNAKOVI PORED PUTA

1. Nemiri od vijeka

Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko - prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.


Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.


Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava a ono što je dobro ustostruči se.


Video sam grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika.
U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.


Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije.


Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.


Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.


U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe: možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.


Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?
Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i - samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.


Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.


Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.


Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.


U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.


Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život, nije vredan da živi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svežine da mu i ne vredi mnogo što živi.


Jednom mu je neko - u zao čas! - rekao da je pametan. Kako i zašto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je taj inače mirni i bezazleni čovek postao nemoguć, težak sebi i drugima.


S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji, živi, sja, kreće se i govori, ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga preobražavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.


Drevna je istina koju svi znamo a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad, a posle pada, verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. - Samo jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnosti koje vrebaju na svakog pobednika.


Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira.


Da je ćutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju.


U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava - svaka pojedinost - upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti - ukoliko je to mogućno i moralno dopušteno.
(Beograd, 1944)


Teško je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorčeno iznenađenje velikog, rođenog egoiste kad ga neko izneveri, napusti ili mu učini ma šta od onoga što je on vazda drugima činio. Tako ogorčeno rikne na svoje ubice ranjen tigar koji je celoga veka živeo od toga što je ranjavao i ubijao sve oko sebe.
(7. IV 1944)


Neprestano su vapili za slobodom a zaboravili su da pre toga traže snagu da tu slobodu dostojno nose.
(17. VII 1944)


Neko je rekao da jedan narod može da očuva svoju slobodu samo po cenu večite budnosti. A vi sad zamislite kakav je to život.


Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.


Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.


Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.


U teškim i nemirnim vremenima mogu još nekako da se održe brzi, laki, nasrtljivi ljudi, ali onaj ko je opterećen osetljivom savešću, gađenjem od suviše bliskog i čestog dodira sa ljudima, ko ne ume da govori i ne voli da piše, ko se stidi i ko okleva da kaže dobro o sebi i rđavo o drugima, ko nije brz na poricanju ni vešt i drzak u tvrđenju, koga mašta vodi i zavodi na dokone puteve, ko ne može da ne razmišlja o stvarima i ljudima - taj je osuđen unapred i izgubljen sigurno.


Tačnost (ili netačnost) sa kojom odlazimo nekome na sastanak ili u posetu redovno može da posluži kao mera poštovanja koje toj ličnosti ukazujemo, ili bar važnosti koju joj dajemo u našem životu i našim interesima. Prema ličnosti do koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi smo obično tačni. Izuzetak čine samo oni ljudi koji su po prirodi svojoj netačni, tj. koji boluju od hroničnog neosećanja vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne pomažu ništa; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju štetu.


Dođe vreme kad se svi dugovi traže, i to odjednom i sa strašnim, zamršenim kamatama. I ne samo to nego sve ono što je čovek ikad u životu kupio plaća sad ponovo, i to po novoj, višoj ceni.


"Marku Markoviću, sa drugarskom porukom: 1) sve su Drine ovog sveta krive; 2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti; 3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo." (Piscu knjige "Kriva Drina" na knjizi "Na Drini ćuprija".)


Kad pratite borbu između dve političke grupe i želite da znate koja je više u pravu i ima bolje izglede na pobedu, vi obratite pažnju na to koja od te dve strane u većoj meri upotrebljava laž kao sredstvo borbe, i znajte da će ta strana podleći.


Nema naročito dobrih ni naročito rđavih vlada ni država. Ali zato postoje vlade i države koje se, da bi se održale, ili da bi postigle svoje ciljeve, služe onom što je niže i gore u čoveku, i druge koje u istu svrhu apeliraju na ono što je više i bolje, što još ne znači najviše i najbolje.
U tom treba tražiti kriterij, i po tome treba prosuđivati njihove izglede za budućnost.


Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.


Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.


Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća.


Čim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio, to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi.


Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita čoveka, jer će se uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare.


Stvar nije u tom što on malo govori, nego što ono što rekne ne kazuje ništa, ne samo o njemu nego ni o čem drugom na svetu.


Često kod ljudi koji mnogo i teško rade nalazimo naročitu vrstu oštrine i nabusitosti prema svima oko sebe. To je kao neka vrsta doplatka i moralnog zadovoljenja koje oni uzimaju kao danak, od svakog čoveka pomalo, za veliki utrošak snage i izuzetni napor koji su učinili.


Jeste, dosadna je pomalo staračka govorljivost, ponekad može da bude i teška, smešna je i pomalo žalosna njihova potreba za pričanjem anegdota i sklonost ka ponavljanju. Pa ipak, koliko je bolja, vedrija i zdravija ta slabost od onog mrgodnog staračkog ćutanja koje nalazimo kod pojedinih staraca. To staračko ćutanje je vrlo blisko, kao naličje licu medalje, onom isto tako neprijatnom i mrgodnom ćutanju mladića u kritičnim godinama puberteta.


Naše ogorčenje i naša povika na predrasude i rđava nasleđa imaju svoju punu vrednost samo onda ako u isto vreme činimo sve što možemo da te pogrešne ideje i dotrajale ustanove oborimo i zamenimo ih novim i boljim.


Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume, ne sme ili ne može da se bezazleno smeje.


Šapuću da ne bi vikali jedan na drugog, jer ne umeju da razgovaraju.


Eto šta je čovek! Kad ustane ujutru, on ne zna, i ne sluti, šta će mu se toga dana desiti, niti kad legne, kakav će san usnuti. Ni toliko!


- Ne treba se bojati ljudi.
- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog što je neljudsko u njima.


Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slično - izgledaju, takva osećanja, kod drugih ljudi lažna i neiskrena. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun, niže pobude; a kad im ne pođe za rukom da ih nađu, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku, nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili, u boljem slučaju, naivnim i glupim. - I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.


Njegova nesreća je bila da se, u vremenu kao što je naše, nije mogao nikad potpuno ossloboditi neiskorenjive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka, nešto što traje i ostaje, na što se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se u svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju može zakloniti.


Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.


Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana - malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije - to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali, to oni ne mogu nikad uvideti.


To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino što je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna težnja da bude i izgleda bolji nego što je. To je kvarilo.


Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog, bližeg životinjskom nego ljudskom životu.
Čovek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao unazađen i nesrećan stvor. I kad god sam, ma s kog razloga, i sam morao tako da živim, osećao sam se kao bolesnik, osuđenik, nesrećnik.


Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. Jer, ako je i najbolji psiholog, on to sam ne može proniknuti, a ovaj drugi neće mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Neće hteti ili neće umeti.


Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.


Poznato je da nas u odnosu naših bližnjih prema nama najviše ljute i ogorčavaju oni njihovi postupci koje bismo i sami učinili da je nešto obrnut sticaj okolnosti.


Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često, neočekivano i podmuklo napadaju.


Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja.


Njegove su hrabrosti skrivene. Isto kao i njegovi najveći strahovi.


Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.


Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi, o tamnim spletkama i onom što se zove "podmetanje noge", "izvlačenje asure", "lomljenje vrata" - ja sve to uvek zamišljam negde daleko od sebe, izvan sveta u kome živim, negde u nekoj dalekoj prošlosti ili još daljoj budućnosti. Izgleda mi, ne znam zašto, da je takve stvari teško zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. A onda se setim da su i ta prošlost i ta budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti, da je i ova naša sadašnjost jednom bila budućnost i da će se nekad zvati prošlost - i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka.
I zbog toga valjda, po nagonu neke nesvesne samoodbrane, ja ću već sutra, kad budem čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima, opet misliti na prošlost ili budućnost, isključujući sadašnjost.


Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne čahure koje tek dozrevaju, druge koje su već dozrele i otvorene, i treće koje su tek u cvetu.
Takva biljka trebalo bi da bude čovek.


Ko ljudima sve veruje, prolazi rđavo; ko ništa ne veruje, još gore.


Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. A ono što se zove slava ima - ma kako to nemoguće izgledalo - jedno lice i stotinu naličja.


Svašta je umeo, a naročito da lepo govori; samo jedno nije nikad naučio: šta se može kazati, kada i na kom mestu, a šta ne. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, rečitom i dobrom čoveku.


Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.


Izgleda mi da se u izvesnim lekarima, i to onim boljim, inteligentnijim, dešava čudan proces. U stalnom dodiru sa ljudskim slabostima (a svi smo manje-više slabi i ništavni pred bolešću i goli pred lekarom) oni s vremenom upoznaju dobro bolesti i steknu iskustvo i veštinu u njihovom lečenju, ali izgube svako poštovanje prema čoveku pojedincu i svaki smisao za njegove male slabosti i kolebljivosti, žalbe i strahovanja. To je ono što ljudi nazivaju lekarskim cinizmom.


Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više.


Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost.


Kad racionalni ljudi - pod udarcima sudbine - počnu da sumnjaju u moć i vlast razuma, oni ne mogu više da pribegnu veri, nego padaju pravo u praznoverje.


Putovanja su za mene bila uvek teška, i s godinama bivaju sve teža. A s čuđenjem primećujem da nisam ni u tome sam. Posmatrajući ljude oko sebe, vidim da je broj onih koji se na putovanju osećaju izgubljeni - vrlo velik. Pa ipak, svi putujemo.


Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao.


- Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati sami pepeo.
- Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.


Postoji priča da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina dužnost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže".


Zato što mogu, i što se usuđuju o svačem svašta da kažu, oni misle da sve znaju.


Onda će doći smrt. Veliki rastanak, ali najmanje bolan od svih rastanaka koje smo poznavali. Jer, posle smrti žali samo jedno, a dosad smo uvek, kod svih rastanaka, žalili udvoje.


Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.


Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.


Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i mučio sam sebe, lakše bi mu praštali sve uvrede, nepravde i udarce koje im je zadavao.


Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije ni postojao.


Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da "strepe" za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. - Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika.


Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu "dušu", nego kada ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja.


Treba izdržati do kraja, sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu.


Najštetniji su i najodvratniji, a u isto vreme i najviše za žaljenje, oni ljudi koji ne umeju i ne mogu da žive drukčije do lažući i varajući, jer su im laž i varanje sav alat i jedini zanat.


Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi.


Živi u meni neki đavo, sitan, sujetan, malouman i vulgaran đavo, koji pamti sve pročitane ili uz put čuvene šale i anegdote, i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne ispriča da bi, kao nagradu, dobio jevtin osmejak. A kad se desi da neku od tih priča zaboravi, đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da mirno mislim.


Posluži se perom, upaljačem ili ma kojim predmetom, upotrebi ga, zatim pogladi rukom, i svečanim, mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo, sa slatkim osećanjem da je sve na svetu u redu, a ukoliko još nije, da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno doći na svoje mesto. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu, sve mirno i skladno, razumno, korisno i prijatno. Tako da je milina živeti.


Živimo! Da gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja, sivim okeanom pod bezimenim nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve uža i tanja.


Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.


To je jedan od onih ljudi koji su u svakom trenutku - i u snu, valjda! - svesni sebe i svoje vrednosti, koju su sami procenili i utvrdili.


Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto mene. Kao bedel.
[Bedel (arapski), zamenik (u turskoj vojsci mogli su, nekad, bogati ljudi da plate čoveka koji će za njih odslužiti vojni rok).]


Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i cigarete, i čoveka koji stoji pored tebe, smeška ti se u lice i govori malo, otežući reči, a pažljivo sluša ono što ti kažeš.


Samo plemeniti ljudi mogu se naći u takvoj zabuni i tako blizu očajanju.


Koliko mogu biti jadni i bespomoćni mali ljudi vidim najbolje po tome što ponekad, u nekoj neprilici, pokušavaju da se zaklone i za moja leđa i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i šta im vredi takav oslonac.


Teško nama kad bismo jednog dana zaista postali oni i onakvi kakvi često zamišljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi - blago nama - nikad nećemo uspeti da budemo!


Kad slušam tako nekog kako daje opšte i uopštene sudove (crno ili belo) o zemljama ili narodima, ja nijednog trenutka ne mislim o tačnosti ili netačnosti tih sudova, jer to zaista ne vredi, nego se pitam kako je stalo sa razumom i moralom toga koji te sudove daje.


Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, lakše - samo oni, valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost; u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep.


Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava.
To, naravno, nije cela mudrost života, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.


1) U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima.
2) Većina staraca vole da pričaju i da daju savete mlađima.
3) Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće - ništa.


Želeo je da svuda bude i sve vidi, a nije voleo da putuje. Celog života razapinjala ga je ta protivrečnost. I umro je, a nije uspeo da joj nađe rešenja.


On nije čovek bez savesti, ali šta mu vredi kad je ta njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza, čas zadocnjava, čas opet stane, i to nekako uvek onda kad je najvažnije i najpotrebnije znati koje je doba dana. Glavno je da on, pored takvog časovnika, nikad ne zna tačno koliko je sati.


Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato što bismo se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom što nas sada uznemiruje, muči i satire. A kako, po svemu sudeći, takvog života nema i ne može ga biti - smejmo se sada. Odmah!


Kad laže - to sam primetio - njegov rečnik je originalniji i bogatiji, biran i malo neobičan. Time se odaje; bar preda mnom.


Ono što nazivamo "rođeni ubica", to je druga, neosvetljena, strana planete koja se zove čovek.


Ljudi koji su u mladosti bili anarhični, neradni, rasipni, neuredni i netačni, često postaju docnije, u zrelim godinama i pod starost, uredni, pedantni, štedljivi, vredni, i strogi prema onima koji nisu takvi.
(To pomalo liči na nekadašnje kurtizane, za koje se priča da su u starosti postajale pobožne i darivale crkve i manastire.)


Kad ne mogu da vidim, neću ni da gledam.


Čudno je ogorčenje sa kojim neki od nas osuđuju one koji su se u svojim postupcima pokazali vešti, dvolični i podmukli; čudno i pomalo sumnjivo. Izgleda da su ogorčeni i kivni ne iz moralnih pobuda, nego što su kod drugih otkrili oruđa borbe za koja su dosad mislili da samo oni njima raspolažu.


Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji, mi često hvalimo druge zemlje i narode, stvaramo od njih nedostižne uzore. Pri tom i preterujemo, hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. Tako da sve što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zemlje, a više idealisanom liku naše otadžbine, kakvom bismo hteli da je vidimo.
Sve to, razume se, nije ni tačno ni pravo, ni zdravo, jer tako mnogi od nas stvara sebi, negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene, neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u obe odjednom) razočara. Takav čovek živi nemirno i nekorisno, čas kao izbeglica i iseljenik, a čas kao povratnik. I nije srećan.


Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe, zamisliš samo za trenutak ispružene, neme i nepomične u vodoravnom položaju - i ti ćeš se osloboditi teškog osećanja straha i pritiska koje ti sada dolazi od njihovih reči i postupaka.
Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom, a ponajmanje u trenutku kad mu je najviše potrebno.


Ima nas dosta koji se teško snalazimo u bezbrojnim nesporazumima, sudarima i bitkama ovog sveta, ne možemo da ih sagledamo u celosti, ni da im shvatimo osnovni smisao, ni da razaberemo ko tu izaziva a ko je izazvan, ko napada a ko se brani, ko se bije što mora, i što ne može drugačije, a ko zbog toga što je po sebi ratoboran i ubilačke ćudi.


Strah, nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu više da nađu vedar izraz lica ni slobodan, prirodan način pristupanja drugom čoveku. Njihovi stari vekovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički, kad govore sa višim i moćnijim, ili grubo i nadmeno, kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. A njihovi potomci, evo, vuku još i sada za sobom te maske predaka, iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja.


Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima, prisiliti ih ne da vas vole i nagrade, ali svakako da vas cene i poštuju. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo, jer hrabrost nije od prirode svakom dana, a osim toga za nju se ređe i prilika pruža, dok je za rad i radljivost uvek ima. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih.


Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem, ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje - slabi time sam svoj položaj i teško će moći pobediti.


Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor ma o kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju svoj sud.


Mogao bih živeti onoliko koliko mi ostaje da živim i umreti kao smiren čovek, siromah, ali da to bude u mojoj zemlji i među ljudima moga jezika, a ne u tuđini. Ne znam zašto, ali čini mi se da bi tako sve bilo bolje ili bar lakše, podnošljivije.


Taj čovek je živeo dugo. Nešto preko osamdeset godina i gotovo isto toliko je bolovao, a u onim kratkim vremenskim razmacima kad se smatrao zdravim - samo je uobražavao da je zdrav.


Kad je mlađi čovek ćelav, on to biva na dva načina. Prvi slučaj, čovek je ćelav, ali tako da to izgleda posve prirodno, kao da je to njegov pravi i jedini mogućni izgled. Drugi slučaj, ćelav je ali tako da ta njegova ćelavost izgleda kao bolest ili posledica nekog poroka.


Još jednom da potvrdimo ovu misao koja mi se stalno vraća.
Dugove pravimo dok smo mladi, snažni, bezbrižni i pusti, plaćanje odlažemo dokle god možemo, a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama, kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima, sumnjama, teškim osećanjima i kajanjima.


Sad često biva da se setim nekog od starijih i starih ljudi sa kojima sam se u životu sretao. Tako, živo mi je u sećanju njihovo držanje, njihov govor, njihovi postupci i, naročito, njihovo uporno staračko ćutanje. Sad mi postaje jasnije šta su oni tada mogli da vide i osećaju, i šta su umeli (i morali) da prećute u razgovoru sa mlađima od sebe.


Čitajući (ili gledajući) kako neki vernici mrze i progone one koji ne veruju, pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. To su često revnosni i nečovečni fanatici. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vernici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom.


Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni u padanju.


Putovati znači menjati brzo mesta, navike i ljude sa kojima se družiš, znači jače se naginjati nad ponor vremena. Od toga hvata čoveka smrtonosna vrtoglavica i zbog toga mnogi zaziru od putovanja.


Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.


Ovaj svet u kome živimo tako je sazdan da je onaj koji se plaši već izgubljen.


Dvojica oru i seju, a trideset njih jedu i troše. Jedan gradi a desetorica gledaju ili čak ruše i razgrađuju. Pa kako da se održi takvo društvo?


Prava opasnost za ratnika nisu ni smrt ni rane ni napori, pa čak ni poraz bez kojeg u ratu jedan od dvojice protivnika teško može proći. Prava opasnost za pobedonosnog ratnika - to je mir. Ako i njega shvati i savlada, tj. ako umedne da nađe svoje mesto u njemu, onda se može nazvati pobednikom, tek onda. U miru se stiče puno i konačno pravo na naziv pobednika. Ratne pobede su samo neophodan uslov za radnu pobedu u miru, koja je krajnji cilj.


U zabačenim krajevima, među nezdravim i zaostalim ljudima teško može da nikne istina, a ako nekim slučajem ipak nikne (ili zaluta odnekud u takav kraj) - ne može da se dugo održi.


Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.


Sve možeš, ali ne možeš onoga koji se ispeo na uzvišenije mesto sprečiti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - naniže.


Ništavni ljudi se nikad ne ubijaju sami. U tome su slični plemenitim i hrabrim ljudima koji gotovo uvek nalaze snage da sve izdrže i prevaziđu. Ali to je samo prividna slika.


Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svim ljudskim poslovima.


Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.


Možda je polovina odvratnih i štetnih stvari koje truju život čoveku i unakazuju lice sveta skovana u bračnoj postelji ili oko nje.


Čovek je nezadovoljan i nesrećan što se bar dvaput u jednom danu ne dešava čudo.


Što duže živim, sve se više divim mnogostrukosti ljudskih sposobnosti.


Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama, možete na dva načina da se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i - poštede. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne može ništa. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu, da vam i opet - ne može niko ništa.


Kad vlasti već toliko dokumenata i fotografija traže od svakog građanina, trebalo bi uvesti još nešto. Trebalo bi uz svaku molbu za nameštenje, pored poslednje fotografije (ne starije od šest meseci) tražiti još dve, jednu iz detinjstva i jednu iz dečačkih godina. Tako bi se o tom čoveku znalo mnogo više i mnogo bolje šta je i ko je i kakav je.


Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama.


Ima ljudi kojima su svi putevi otvoreni, sva područja života pristupačna, a oni prezru i odbace sve, i izaberu ironiju kao svoje jedino područje. A ima, naprotiv, takvih koji se isključivo i grčevito drže ironije, jer moraju, jer su im svi drugi putevi zatvoreni i sva ostala područja nepristupačna.


Čitajući prepisku između Makijavelija i njegovih prijatelja.
Jedna od bitnih karakteristika svakog civilizovanog društva, to je voljno služenje obziru, koje dobrim vaspitanjem i dugom tradicijom postane druga narav ljudi, i koje je glavni i najbolji antidot svima neminovnim zlima društvenog života. Kad ti obziri stanu da popuštaju i postanu predmet kritike i ironije, znak je da je društvo osuđeno, da su njegova zla pretegnula, da brže ili sporije ide svojoj propasti, i da su prvi oblici novog društva na pomolu.


Velika, duga i teška putovanja imaju bar jednu dobru stranu, pored tolikih rđavih: da nas spasavaju od površnih sudova i jevtinih refleksija, upravo tom svojom dužinom i težinom. Gledajući širinu i raznovrsnost sveta oko sebe, čovek postaje obazriv u zaključcima i izbirljiv u izrazu.


Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanađanske lađe I am alone (Ja sam sâm). Ali ja sam i bez devize.


Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni, samo rađaju nove nepravde. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi, ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo što se rađa. I da nema opraštanja i zaborava, nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.


Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.
(7. IX 1944)


Kad posmatrate našeg čoveka pri radu i razgovoru, vi možete nesumnjivo utvrditi da u njega vrlo često ima jedan suvišak mašte i doza lenjosti, veća nego kod većine drugih naroda. - Da li je mašta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga potiču iz nekog zajedničkog nevidljivog izvora iz kojeg potiču toliki drugi nedostaci i besporeci našeg života, to nije lako utvrditi. A trebalo bi ispitati.


Divljački način života, bez plana i predviđanja, bez svesti o zajednici i bez poštovanja drugog čoveka i sebe u njemu, proteže se daleko i duboko u vremenu i prostoru. Sa tragovima toga života borimo se još na mnogom području. To pokazuju nedostaci u uređenju naših sela i gradova. Ne organizujemo čišćenje, ne predviđamo nevreme, stvari koje nije teško predvideti. Umesto toga, mi teško i neprijatno živimo danima i nedeljama, podnosimo nepotrebne patnje i odricanja. Tako mi, umesto cenom rada, razmišljanja, dogovora i predviđanja, sve plaćamo najskupljom cenom, cenom života.


Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata, i on bi bio i miran i srećan.


Kad je u pitanju razgovor, ja poznajem dve vrste ljudi kod nas.
Prva vrsta. Kad ih slušam kako govore, pametno i odrešito, meni se čini da je sve rečeno, glatko i savršeno, bez pogovora. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. Razgovor je završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Sve je tačno, i sve ostaje tu gde je rečeno i kako je rečeno, bez odjeka u meni.
Druga vrsta. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i njihovim izrazom. Muče se. I meni je na mahove nelagodno. Ali njihove misli pobuđuju i mene na razmišljanje, i ja ih u sebi širim i dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim nešto sasvim drugo i potpuno novo. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i radosniji, duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća.


Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati, ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog ponašanja. To izbija iz njihovih reči, pogleda i pokreta: kako odgovaraju na telefonu, kako dozivaju kelnera, i, naročito, kako razgovaraju sa ženama. I to pravilo, bar u nas, nema mnogo izuzetaka, a ukoliko ih ima, oni nisu u tome što bi se neki bogataš ponašao skromno, nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu bogatstva, a ponašaju se osiono i zapovedački prema ljudima oko sebe.


Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvoljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću.
U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.


Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala i šaldžije. Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe, pa možda čak i za druge.
To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. Takav čovek u stvari i ne misli i ne živi, nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe.
Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života.


Ima među našim "intelektualcima" i takvih koji u mnogome liče na neke beogradske dućane. Od svega što ima u toj radnji bar po jedan primerak nalazi se u izlogu. I sva je ta roba pomešana, poređana bez reda i ukusa, jedno pored drugog ili jedno na drugom. A na svakom predmetu piše i cena, često preterano visoka.
A kad uđete u radnju i zatražite da kupite neki od tih predmeta, može vam se desiti da vam kažu da te robe nema na prodaju. Onaj jedini primerak, iz izloga, ne prodaju.


Čovek koji izgleda uman i dubok duh. Sve se čini da će sad, evo, kazati nešto pametno, novo i neobično. Ali ništa. Takvog ga znam četrdeset godina.


Čudan je to čovek bio. U životu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima, od pisma i od telefona, od ljudske reči i pogleda, od svoje rođene pomisli. U njemu je, kao "neugasivo kandilo", tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. Živeo je uplašen. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. I tako je i umro.


Mnogi naši ljudi nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi boga zli neprijatelji pravde i poštenja. On se sviđa sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se žrtvuje za nju, i odriče, ako treba, mnogo, mnogo čega.


Da li su ovo misaona bića? Stvorenja sa ljudskom dušom? Ponekad mislim da nisu. (Postoji priča kako su jednom jednog od njih uhvatili u laži i prevari na štetu jedne udovice i njene siročadi; i kad ga je neko upitao: "Imaš li ti, bolan, dušu?" on je nadmoćno odgovorio: "Šta će mi duša? Nisam gajdaš da duvam.")
I u drugim društvima ljudi se ponekad ogreše o istinu izvrćući je u laž, da bi na osnovu laži mogli počinjati bezakonja u svoju korist, ali ovi ovde i ne razlikuju laž od istine, kao da i ne znaju da istina postoji. Izgleda da se svaka njihova "misao" začinje i rađa u njima već kao laž i takva stupa u svet i vrši svoje dejstvo među ljudima, a njima služi da bi mogli biti ovo što su, živeti kako žive, i činiti što čine.


Ne samo sa poznatim ljudima, ne samo kad je reč o javnim, opštim ili delikatnim poslovima, nego i kad sam među nepoznatim svetom i kad se razgovara o običnim, sitnim stvarima svakodnevnog života, ja ne volim, ne umem, da raspitujem, da tražim podatke i da donosim sudove. Ja o ljudima znam samo ono što oni hoće da mi kažu ili što slučajno saznam. A o ljudskim stvarima sudim sporo i teško, sa mnogo za i protiv, često i menjam svoje sudove, a konačan, pun sud donosim mnogo docnije, često ga ne donesem nikad.
To je protivno od većine mojih zemljaka.

 

 

Top

Slobodan Jovanović

O POLUINTELEKTUALCU

Iz knjige Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera,
posthumno izdanje, Vindzor, Kanada, 1964.
Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mahna školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u "čaršijskom" smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar "laktaš", - izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto "njegovo". Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće "korupcionaš", ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: "Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!" Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.
Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.
Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.
Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti, - i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

 

Top

Džordž Orvel

OSVETA JE GORKA

Tribune, 9. novembar 1945.
Kada god pročitam fraze poput "suđenja krivcima za rat", "kažnjavanja ratnih zločinaca" i tome slično, vrati mi se u sećanje nešto što sam ranije ove godine video u jednom zarobljeničkom logoru u južnoj Nemačkoj.
Još jednom dopisniku i meni logor je pokazivao omanji bečki Jevrejin koji je pripadao službi američke vojske zaduženoj za ispitivanje zarobljenika. Bio je to živahan mladić star oko dvadeset pet godina, svetle kose i prijatnog izgleda. Politički je bio znatno obrazovaniji nego prosečan američki oficir, pa je bilo zadovoljstvo biti u njegovom društvu. Logor se nalazio na jednom aerodromu i, nakon obilaska zatvora, naš vodič nas je odveo u hangar gde su bili "izloženi" zatvorenici drugačiji od ostalih.
Na jednom kraju hangara desetak ljudi je ležalo u redu na betonskom podu. Objašnjeno nam je da su to SS-oficiri izdvojeni od ostalih zarobljenika. Među njima se nalazio čovek u pohabanoj civilnoj odeći koji je prekrio lice rukom i očigledno spavao. Imao je neobična i stravično deformisana stopala. Bila su sasvim simetrična, ali skupljena u neuobičajen, okrugao oblik, tako da su više ličila na konjska kopita nego na bilo šta ljudsko. Kako smo se približavali grupi, mali Jevrejin bivao je sve uzbuđeniji.
"To je prava svinja!", rekao je i iznenada zamahnuo teškom vojničkom čizmom, upućujući čoveku koji je ležao snažan udarac pravo u izbočinu jednog od njegovih deformisanih stopala.
"Diži se, svinjo!", urlao je dok se čovek budio, da bi zatim ponovio nešto slično na nemačkom. Zatvorenik se uspravio i, iščekujući nešto, nespretno stajao. Besneći sve više - zapravo je gotovo igrao dok je govorio - Jevrejin nam je ispričao detalje o tom zatvoreniku. Bio je to "pravi nacista": njegov partijski broj je ukazivao na to da je bio član gotovo od samog početka, i u političkom krilu SS-a zauzimao je položaj koji je odgovarao generalskom činu. Moglo se sa sigurnošću tvrditi da je bio zadužen za koncentracione logore i da je nadzirao mučenja i pogubljenja. Ukratko, predstavljao je sve ono protiv čega smo se borili proteklih pet godina.
U međuvremenu, proučavao sam njegovu pojavu. I ako bismo zanemarili utisak kakav obično ostavlja otrcan, neuhranjen i neobrijan čovek koji je odskora zatvoren, on je bio jedan odvratan primerak. Nije, međutim, delovao surovo ili na bilo koji način zastrašujuće: izgledao je pomalo neurotično i, na neki priprost način, intelektualno. Njegove blede, lukave oči bile su deformisane jakim naočarima. Mogao je biti raščinjeni sveštenik, glumac koga je upropastio alkohol ili medijum u spiritističkim seansama. Ljude vrlo slične njemu viđao sam po jeftnim londonskim pansionima ili u čitaonici Britanskog muzeja. Bilo je vrlo jasno da je mentalno neuravnotežen - stanje zdravlja njegovog razuma je bilo zaista sumnjivo, mada je u tom trenutku bio dovoljno pri sebi da bude uplašen od mogućnosti novog udarca. Pa ipak, sve što mi je Jevrejin govorio o njemu moglo je biti istina, i verovatno je bilo! Tako se nacistički mučitelj iz mašte, taj monstruozni lik protiv koga smo se godinama borili, pretvorio u tog kukavnog bednika, kome očigledno nije trebala kazna, nego neka vrsta psihijatrijskog lečenja.
Kasnije smo videli nova ponižavanja. Drugom SS-oficiru, visokom, mišićavom čoveku, bilo je naređeno da se skine do pojasa i pokaže nam oznaku svoje krvne grupe istetoviranu pod pazuhom; treći je bio nateran da objasni kako je lagao o svojoj pripadnosti SS-u i pokušao da se provuče kao običan vojnik Vermahta. Pitao sam se da li Jevrejinu ta novootkrivena moć koju je demonstrirao pričinjava ikakvo zadovoljstvo. Zaključio sam da nije stvarno uživao, nego da je samo - poput muškarca u javnoj kući, dečaka koji puši svoju prvu cigaretu ili turiste koji obilazi galeriju slika - uveravao sebe da uživa i ponašao se onako kako je isplanirao onih dana kada je bio bespomoćan.
Besmisleno bi bilo kriviti bilo kog nemačkog ili austrijskog Jevrejina za vraćanje duga nacistima. Samo Bog zna kakve je sve dugove taj čovek imao da izravna; vrlo je verovatno da mu je cela porodica pobijena; konačno, čak i obesni udarac upućen zatvoreniku nije skoro ništa u poređenju sa zločinima koje je počinio Hitlerov režim. Međutim, ta me je scena, kao i mnogo drugih stvari koje sam video u Nemačkoj, navela da zaključim da je čitava ideja osvete i kažnjavanja samo dečja maštarija. Razumno govoreći, ono što bi trebalo da bude osveta ne postoji. Osveta je čin koji želite da izvršite kada ste nemoćni i zbog toga što ste nemoćni: ta želja iščezava zajedno sa nestajanjem osećaja bespomoćnosti.
Ko to 1940. godine ne bi radosno poskočio na samu pomisao da će videti SS-oficire tučene i ponižavane? Ali onda kada su takve stvari postale moguće, to je delovalo pomalo patetično i odvratno. Priča se da je, kada je Musolinijev leš bio javno izložen, jedna starica izvukla revolver i u njega ispalila pet hitaca, uzvikujući: "Ovo ti je za mojih pet sinova!" Novine često izmišljaju takve priče, ali bi ova mogla biti istinita. Pitam se koliko joj je zadovoljstvo pričinilo tih pet hitaca, o kojima je ona, bez sumnje, sanjala godinama. Međutim, uslov da Musoliniju može prići dovoljno blizu kako bi pucala na njega, bio je da on bude mrtav.
Javnost ove zemlje je u toj meri odgovorna za čudovišni mirovni sporazum koji se sada nameće Nemačkoj, što je propustila da predvidi da kažnjavanje neprijatelja neće doneti nikakvu satisfakciju. Mi mirno posmatramo zločine poput progona svih Nemaca iz Istočne Pruske - zločine koje u nekim slučajevima ne bismo mogli sprečiti, ali smo barem protiv njih mogli protestovati - jer su nas Nemci razjarili i preplašili, pa smo bili ubeđeni da, onda kada budu poklekli, nećemo osećati nikakvo sažaljenje prema njima. Mi nastavljamo takvu politiku ili dozvoljavamo drugima da je u naše ime sprovode, jer u podsvesti osećamo da smo rešili da kaznimo Nemačku, pa to treba i da učinimo. U stvari, u ovoj zemlji je preostalo malo prave mržnje prema Nemačkoj, a pretpostavljam da je još manje ima u okupacionim snagama. Samo se manjina sadista, kojoj se odnekud moraju pružati "zverstva", revnosno interesuje za lov na ratne zločince i kvislinge. Ako biste običnog čoveka pitali za koje bi zločine trebalo suditi Geringu, Ribentropu i ostalima, ne bi umeo da vam kaže. Kažnjavanje tih monstruma je nekako prestalo da bude privlačno onda kada je postalo moguće: štaviše, kad su se jednom našli iza brave, gotovo da su prestali da budu monstrumi.
Nažalost, čoveku je obično potreban neki konkretan događaj da bi otkrio šta zaista oseća. Evo još jedne uspomene iz Nemačke. Par sati nakon što je francuska vojska zauzela Štutgart, jedan belgijski novinar i ja ušli smo u grad u kome je još vladao nered. Belgijanac je tokom rata radio u evropskom servisu Bi-Bi-Sija i, poput gotovo svih Francuza i Belgijanaca, imao je prema "Švabama" mnogo tvrđi stav nego što bi ga imao kakav Englez ili Amerikanac. Svi glavni mostovi prema gradu bili su uništeni, pa smo u grad morali ući preko malog pešačkog mosta, koji su Nemci očigledno žestoko branili. Pri dnu stepenica je nauznak ležao jedan mrtav nemački vojnik. Njegovo lice bilo je žuto poput voska. Neko mu je na prsa položio stručak jorgovana koji je cvetao svuda unaokolo.
Dok smo prolazili, Belgijanac je okrenuo lice. Kada smo skoro prešli most, priznao mi je da mu je to bilo prvi put da vidi ljudski leš. Pretpostavljam da mu je bilo oko trideset pet godina, a tokom četiri godine je preko radija širio ratnu propagandu. U toku narednih nekoliko dana, njegovi stavovi su se znatno promenili. S gnušanjem je posmatrao grad razrušen bombama i ponižavanja Nemaca, a jednom je i intervenisao kako bi sprečio jedan posebno neprijatan slučaj pljačke. Kada je odlazio, ostatak kafe koju smo sa sobom doneli dao je Nemcima kod kojih smo odseli. Nedelju dana pre toga, on bi se verovatno zgražavao nad idejom poklanjanja kafe "Švabama." Ali su njegova osećanja, kako mi je rekao, pretrpela promenu kada je video ce pauvre mort (onog jadnog mrtvaca) pored mosta: to mu je odjednom razjasnilo značenje rata. Pa ipak, da smo u grad ušli drugim putem, mogao je biti pošteđen iskustva da vidi jedan od - pretpostavljam - dvadeset miliona leševa koje je ovaj rat proizveo.
Prevod: B.M.

 

Top

Branko Milanović

PROTIV NACIZMA

Radio B 92, Beograd 1994. *
 
ČEKAJUĆI DA RUZVELT UMRE
U svojoj vili ili bunkeru (zavisi kome verujete gde SM živi) Slobodan Milošević sedi i čeka. Objektivno, njegova situacija je očajna. On jeste predsednik nečega što se naziva država, ali ga niko ne priznaje. Sankcije ga sve više stežu. Komanduje i nečim što se naziva Vojska Jugoslavije, a što se posle izgubljena dva rata, istaklo uglavnom bombardovanjem gradova i masakrima civila, i što bi se pod udarom iz inostranstva raspalo za nedelju dana. Ima nešto što se naziva Skupština gde sede samo on i fašisti. Ima grupu građana koju je on izabrao i koja sebe naziva saveznom vladom. A sankcije i dalje traju... Količina hleba koja se može kupiti je već ograničena. Bombone i cigarete se prodaju na komad kao 1943. godine. Ako grejanja i bude do kraja ove zime, sigurno ga neće biti sledeće (1993-94). Nafte neće biti ni za tenkove: ko će ih onda gurati. Kako daleko izgleda, da citiramo predsednika Ćosića, Titova "despotija"!
Za razliku od Tita, Milošević ne može svojim kamaradima ništa da dâ. Dok traje rat, svakako, Arkan, gazda Jezda i ostali nastaviće da se bogate: dok ima da se krade te grupice organizovanog kriminala podržavaće Miloševića. Ali, šta će dati svojim partijskim drugovima? Josip Broz davao im je plate od nekoliko hiljada maraka, nove stanove, nameštenja u inostranstvu, čak i poštovanje sveta. Slobina kadrovska lista može da se nada da će dobiti nekoliko vekni hleba preko reda. Plata im je nekoliko desetina maraka: nemački šoferi mogu da ih unajmljuju da im čiste cipele. O putu za inostranstvo ne mogu ni da sanjaju: ni za ćumeze da u njima prespavaju novca nemaju, a verovatno ni vize ne bi dobili. Aleksandar Prlja, koji je za Slobodana Miloševića radio svakojake prljave poslove, naglo je kod sebe otkrio vokaciju socijal-demokrate kada je, zbog sankcija Evropske zajednice, SRJ izgubila ambasadorsko mesto u Rimu.
Ni oficirima nije lako. Podržavajući Slobu, izgubili su više od pola države, osramotili se. Otišle su tri četvrtine letovališta, Brioni, Kupari, besplatne banje. Još malo pa ni za njihove autobuse benzina neće biti. Da ne govorimo o privatnim automobilima. Za njihovu decu, đake i studente, posla nema. Mogu da gluvare po gradu, sede na berzi rada. U isto vreme, njihovi vršnjaci u Budimpešti, Varšavi ili Sofiji kupuju "mercedese". Mogu samo svoje roditelje da krive: u svojoj gluposti želeli su da sačuvaju sve. Na kraju neće dobiti ništa. Nikada ne razmišljajući o ekonomiji, oficiri nisu ni znali da je njihov lagodni život u Brozovo vreme počivao na Brozovoj sposobnosti da ostvari kakav-takav ekonomski razvoj i da igrajući kad treba na Amerikance, a kad treba na Sovjete, osigura novac i za tenkove i za avione i za odmarališta. Imali su tada i socijalizam (nije se dopadao Amerikancima, ali su Jugoslovene cenili, jer nisu bili pod sovjetskom paskom), i nesvrstanost (nije se dopadala Sovjetima, ali su Jugoslovene cenili, jer nisu bili pod američkom paskom) i pobedu u II svetskom ratu (to su svi cenili). Sada oficiri mogu da se diče razaranjem Vukovara, ubijanjem ranjenika, bombardovanjem Dubrovnika, Zadra, Sarajeva i Mostara.
Sve im je natraške krenulo od 1987-88. Opijeni čovekom sa lakim rešenjima, koja su se njima, u politici nevičnima i ne preterano inteligentnima, činila tako dobrim, ismejali su Markovića koji im je, mimo svakog zdravog razuma, tek da bi ih pridobio, obećao novac za nadzvučni lovački avion. Gde im je sada lovac? Gde su im sada inženjeri, tehnolozi, piloti? Najbolji su pobegli ili beže u inostranstvo. Štaviše, neke od glavnih generala, posle izgubljenih bitaka, Milošević je, bez ceremonijala, penzionisao. Hadžić ih već optužuje za masakre civila. Kaže, ako je masakra bilo, to nismo mi radili. Pitajte JNA. Neki od rušitelja gradova mogu se smatrati srećnim ako ne završe kao Jodl i Kajtel.
Znači, SM sedi i čeka. Šta čeka? Čeka čudo. Jer ga samo čudo iz ovakve situacije može izvaditi. Hitler je, videvši 1945. godine, da je situacija beznadežna počeo sve više da konsultuje svog astrologa. Čitao je sve više i istoriju. I tu je, naravno, našao da je Fridriha Velikog iz potpuno beznadežne situacije izvukla, kao grom iz vedrog neba, smrt ruske carice. Neko čudo se mora dogoditi, rezonovao je Hitler. I onda, kao grom iz vedrog neba, Ruzvelt umre. To je znak! Proviđenje! Na Hitlerovu žalost, od toga ne bi ništa. Znamo već kako se sve završilo.
Koje čudo Milošević čeka? To je jasno. Još od 1990. godine on čeka prevrat u Moskvi. Prvo su se on i pobednici Osme sednice nadali pobedi KGB-a. Pokazujući skoro neverovatno odsustvo zdravog razuma i sposobnost anticipacije događaja, Politička uprava JNA objavila je tako početkom 1991. godine svoj spis o skoroj pobedi "zdravih snaga" u SSSR-u. (Po nepismenosti i načinu pisanja, reklo bi se da je saopštenje Generalštaba povodom akcije "Padobran" napisao isti pisac: ali Armija je već odavno pokazala da iz sopstvenih poraza nije u stanju išta da nauči.) Samo što do pobede "zdravih snaga" nije došlo, likovali su oni. Glavna teorija im je tada bila da je "kontrarevolucija" uspela u zemljama gde su komunisti došli na vlast na sovjetskim tenkovima, ali ne i u zemljama gde su izvedene autohtone revolucije. Da li se neko seća eksponenata te teorije? Čak su i Ramiza Aljiju potezali kao dokaz da se autohtone revolucije ne daju tek tako. Onda se sve to rasturilo. Njihove nade završiše se po zatvorima. Otada se ploča menja. Otkrili su sada... pravoslavlje. General avijacije Božidar Stevanović, čovek koji je morao biti član SKJ bar 30 godina da bi u Titovskoj vojsci dogurao tu gde je dogurao, priča nam o... pravoslavlju. Da li je general možda, negde 1970-tih godina, noću kradomice čitao Jevanđelje? Ili je slave slavio i popove tajno pozivao? Kada se poslednji put prekrstio, kada u Crkvu otišao? Ali on govori o pravoslavlju. Njegov kolega Života Panić takođe. Kada je otišao u Crkvu da vidi posmrtne ostatke Cara Lazara, prekrstio se nije. Ali o pravoslavlju je spreman traktate pisati.
Znači, sada ti isti ljudi čekaju da Jeljcin ode. Njihova računica je prosta: ili će Jeljcin prvo otići i mi biti spaseni; ili će se srpski narod pre pobuniti i nas oterati. Pa ko duže: Jeljcin ili Srbi. Ali, i tu se varaju. Ako Jeljcin padne, i na vlast dođu centristi kao Volskij, ni oni neće imati nikakvih simpatija za Miloševića i njegove generale. Štaviše, makako im bili sličniji po pogledu na svet, Volskij i njegovi bar pameti imaju. Znajući da će ih Zapad podržavati manje nego Jeljcina, a da im je podrška potrebna, oni će napraviti sledeću računicu: još više ćemo pritegnuti Miloševića da bismo se pokazali kao "dobri momci" i dobili ono što nam treba. Čak i Miloševićevi prijatelji iz KGB-a napravili bi sličnu računicu. Da se sutra Andropov povampiri i on bi takvu računicu napravio. Milošević i njegovi generali nisu shvatili elementarnu stvar: da u politici interesi imaju presudnu važnost i da zato gubitnika (a to je, kako god okrenete, Milošević) niko nema razloga da podržava. Zašto da ne podržavaju Bugarsku koja ima isti broj stanovnika i stabilnu političku situaciju, nego Srbiju na rubu sopstvenog građanskog rata i kataklizme? Zašto da ne prave modus vivendi sa Turskom koja ima skoro pet puta više stanovnika nego tzv. SRJ, sedam-osam puta veću ekonomsku snagu i predstavlja regionalnu silu?
Još jednu stvar je Milošević zaboravio. Kao što su svi protiv sigurnog gubitnika u međunarodnoj politici, tako su svi protiv gubitnika i u domaćoj. Milošević je međunarodno markirana ličnost. Kada se na Divljem zapadu raspisivala nagrada za Džesi Džemsa, šerifi nisu očekivali da će ga oni sami uhvatiti. Da jesu, poternicu i nagradu ne bi ni obećavali. Oni su očekivali da će oni koji su blizu Džesiju imati interesa da ga isporuče: da malo novca zarade i iskupe se za prethodna nedela. Tako će razmišljati i Miloševićevi drugari: on nam i onako sem dve vekne hleba preko reda ništa više i ne daje, a imamo i šansu da se iskupimo... Šta će uraditi?
(Objavljeno u Nedeljnoj Borbi, 13-14. marta 1993.)


Top

BACI ISTINU KROZ PROZOR


Da je Slobodan Milošević čitao Tokvila, sadašnja situacija bila bi mu potpuno jasna. (Naravno, ovaj primer je već po sebi loš, jer da je SM čitao Tokvila, A ne Kratki kurs istorije SKP(b), on i ne bi postao kompartijski šef, pa se tako ne bi ni nalazio na današnjoj poziciji.) Da je takođe čitao bilo koji priručnik iz marketinga, takođe ne bi bio ovde gde je sada, jer bi iz priručnika naučio da stalno laganje svih, kao i negiranje očiglednih stvari, nikada nije optimalna strategija.
Posmatrajmo sada ove dve stvari odvojeno: prvo Tokvila, pa zatim optimalni nivo laganja.
Tokvil je još pre više od jednog veka opisivao funkcionisanje američke demokratije. Kako je tada Amerika pored Švajcarske bila jedina demokratska republika, Tokvil je na primeru Amerike dolazio do opštijih zaključaka o ponašanju demokratija, o njihovim prednostima i manama. Tako je Tokvil primetio da su demokratije veoma spore u donošenju odluka i, naročito, u odgovorima na nove izazove kada treba delati brzo. One su spore, jer postoje već uvrežena pravila ponašanja i donošenja odluka koje nije lako menjati. Tiranin potezom ruke može da potpuno promeni politiku svoje zemlje. Demokratija to ne može. Uzmimo samo primer somalijskog diktatora Siada Barea koji je u jednom danu odlučio da od ruskog postane američki satelit. U demokratiji bi to bilo nemoguće. Zašto? Zato što je potrebno poštovati duge i komplikovane procedure donošenja odluka, zadovoljiti različite segmente stanovništva, sastančiti, pregovarati i glasati. Sve to uzima vremena. Demokratija je kao veliki brod čiji kurs nije lako izmeniti. Diktatura je kao brzi čamac čiji se smer može, po volji i u trenutku, preinačiti.
Šta se dešava kada se demokratije suoče sa diktatorima koji ih izazivaju? Kod Miloševića, kao i kod Hitlera (koji je, naravno, bio neuporedivo veća opasnost) demokratije su prvo potpuno zbunjene. Njihovi diplomati, funkcioneri i birokrati, na takvo ponašanje ne znaju kako da odgovore. Uzmimo slučaj Evropske zajednice. Birokrate koje su došle da rešavaju jugoslovensku krizu u junu 1991. godine bavili su se decenijama pitanjima kao što su, recimo, visina carina na tekstil koji se uvozi iz Turske, ili da li se pivo može oporezovati kao bezalkoholno piće ili ne. Pri rešavanju takvih problema sretali su i stručnjake, i lobiste, i hohštaplere, ali nikada nisu imali prilike da sretnu iracionalne lidere koji su srećni kada njihov narod gine (jer ih to čini važnim istorijskim ličnostima) i koji "ganjaju" istorijski san ujedinjenja svih Srba ili Hrvata, ili stvaranja muslimanske države na Balkanu. Naravno, Milošević, Tuđman i Izetbegović ostavili su evropske birokrate potpuno pometenim.
Kada se zatim rat rasplamsao, nemoć demokratijâ došla je potpuno do izražaja. Ti sivi ljudi u odelima trčali su po različitim svetskim palatama i izglasavali nekakve papire kojima se Milošević smejao. Po završetku Londonske konferencije, gde je sve papire potpisao, Milošević im se otvoreno podsmevao. Znao je da su sva ta potpisivanja o kontroli teškog naoružanja, prestanku bombardovanja gradova i slično, potpuno nevažna. Papirčići i ništa više. I Hitler se slatko smejao Čemberlenu koji je naivno mahao parčetom papira na londonskom aerodromu.
Upravo je tu nemoć demokratija da se odupru nasilnicima primetio Tokvil. Ali, Tokvil je primetio i nešto drugo: To je lekcija koja sada Miloševića sustiže. Kao što su demokratije spore da u početku promene kurs, i otuda se čine smešnim i patetičnim, tako su isto spore da kasnije, kada se jednom "prešaltuju" na ratnu opciju, ovaj novi kurs izmene. Kada ta velika lađa počne da se okreće, i kada zauzme kurs suprotstavljanja nasilju, teško ju je, gotovo nemoguće, zaustaviti. I to je Hitler otkrio na svojoj koži. U memoarima u kojima opisuje boravak u Nemačkoj između 1934. i 1941. godine, Vilijam Širer piše da je Hitler svoj verovatno najbolji govor održao kada je Britaniji posle kapitulacije Francuske ponudio mir. Rekao je tada Hitler, da on nikada ništa nije imao protiv Britanije niti njene imperije; da garantuje sve britanske posede; da nema razloga zašto bi se bliski engleski i nemački narodi međusobno ubijali. Kakav je odgovor dobio? Nikakav. Čerčil ga ni odgovora nije udostojio. Jer se velika mašina već prestrojavala: sa stanja mira kretala se ka stanju rata. Hitleru je, kao diktatoru, bilo lako da odlučuje iz dana u dan, da li Nemačka treba da ratuje ili ne. Britanskom premijeru je bilo isto toliko teško da zemlju uputi ka ratu koliko bi mu bilo teško da je iz rata izvuče. Zato je Tokvil primetio da demokratije veoma sporo ulaze u rat, ali još sporije iz njega izlaze.
Ovu lekciju će sada morati direktno da nauče i Milošević i Karadžić. Demokratije su se sporo i neodlučno prebacile sa koloseka mira po svaku cenu na kolosek rata u svakom slučaju. Priče i papirići tada prestaju. Sadašnje kažnjavanje bosanskih Srba nema naročite veze sa onim što se sada dešava. Srbi su, posle izglasavanja zabrane letenja, mesecima leteli po Bosni. Niko nije reagovao. Onda su prošlog meseca dva aviončića sa teritorije tzv. SRJ bombardovala Srebrenicu. Prema izveštaju UN izbacili su osam ili devet bombi. Baš toliko: i nijednu više. I šta se događa? U razmaku od nekoliko dana stiže odluka o zabrani leta. Počinje patroliranje aviona NATO. Zatim Srbi napadaju Srebrenicu. Da je Srebrenica osvojena pre šest meseci, niko o ovom gradiću ništa ne bi ni čuo. Danas napad na Srebrenicu prouzrokuje dve vanredne sednice Saveta bezbednosti, proglašenje Srebrenice za zaštićenu zonu UN, nove sankcije prema Srbiji i Crnoj Gori, i konačno ultimatum bosanskim Srbima. Da li je akcija Ujedinjenih nacija u srazmeri sa onim što sada Srbi rade? Nije. Ali to je upravo ono što karakteriše demokratije: u početku su one gubitnici, i nasilnici im se podsmevaju. Misle, tako će se to nastaviti u nedogled i bivaju osokoljeni. A onda, upravo kada veruju da su demokratije načinili smešnim, "spora mašina demokratije" počinje da melje.
Da pogledamo sada drugi problem. Šta je mogao SM da nauči iz udžbenika o marketingu? Da postoji optimalni nivo laganja. Optimalno ponašanje nije da se uvek govori istina, jer se onda neki ciljevi ne mogu ostvariti. Svaki trgovac, političar, pa i čovek u običnom životu to zna: ne može se uvek govoriti samo istina. Znači, sa malim laganjem pozicija se poboljšava. Ali, onda, posle izvesne optimalne tačke, dalje laganje ima samo suprotne efekte. Zašto? Zato što se potpuno gubi verodostojnost. Niko takvom trgovcu ili političaru više ništa ne veruje. On je kao onaj dečačić iz priče koji je selo plašio vičući "Vuk, vuk" dok se vuk stvarno nije pojavio. Ali tada mu već niko nije verovao. Ne vredi mu tada da govori i potpunu istinu: niko ga i ne sluša. Tu tačku je danas dostigao Milošević. Negiranje takvih očiglednih stvari kao što je postojanje paravojnih formacija u Srbiji (kada ih svako može golim okom videti kroz prozor), negiranje podrške pučistima u Moskvi (kada ih je njegov ministar pozdravljao na televiziji), negiranje sopstvene izjave da Srbi ne znaju da rade, ali znaju da ratuju (kada postoji stenogram i tonska kopija izjave), Miloševića je potpuno uništilo kao verodostojnog sagovornika. Da svaki političar mora da delimično laže, to znaju svi političari na Zapadu. Ali, znaju takođe da nije promućurno lagati stalno i besramno. Zato danas i kada Milošević govori istinu, da Hrvati drže vojsku u Bosni, da on sâm ne može naterati Karadžića da plan potpiše, to više niko i ne sluša. Za sve strane političare, Milošević je lažov i prevarant: sve što od njega dolazi može biti samo laž i prevara. Milošević koji ne zna za suptilnost i meru ovde se prevario. Video je, verovatno još dok se uspinjao kompartijskim lestvicama, da mu laganje uspeva. I onda je zaključio: što više budem lagao to će biti bolje. A nije tako.
Ove dve jednostavne lekcije Milošević nikada nije savladao. Skoro je sigurno da ih nikada ni naučiti neće. Pitanje je samo da će kao lažni prorok Kureš koji je sa sobom poveo u smrt sto ljudi i Milošević sa sobom povesti u prah i pepeo sve one koji mu veruju, one koji mu služe, kao i one koje je zatvorio u logor koji se zove Srbija.
(Objavljeno u Nedeljnoj Borbi, 24-25. aprila 1993.)

 

 

Top

 

IZ SREDNJEG VEKA NA IST RIVER


Pored objektivnih razloga za sukob Srba sa celim svetom postoje i oni koji su semantičke prirode - koji potiču od načina izražavanja srpskih i jugoslovenskih političara - kao i oni koji su plod njihovog neznanja i neiskustva u međunarodnoj politici. O "objektivnim" razlozima dosta je već bilo pisano. Posmatraću ovde ove druge o kojima se ređe govori.
Način govora koji upražnjavaju srpski političari jeste nešto što bih nazvao "balkanskim mačizmom". On ima dve komponente. Prvo, treba govoriti gromoglasno i busati se u prsa da bi se domaćoj publici kao i inostranstvu odao utisak sigurnosti i snage. Ovakvo ponašanje vuče svoje korene iz samoupravnog socijalizma, u kome je, kao što znamo, Armija "bila garant mirnog života svih trudbenika" (dok nije počela trudbenike da bombarduje po gradovima), u kome nas "ništa neće skrenuti sa Titovog puta" (dok on diljem zemlje nije proglašen za najvećeg zlikovca) i u kome je "samoupravljanje bilo izraz vekovnih stremljenja radničke klase" (dok radničku klasu nije dovelo do prosjačkog štapa). Na domaćem terenu, primer busanja u prsa je gromoglasan "patriotizam" gde stvarno angažovanje osobe u odbrani nečega za šta se zalaže, i način govora o tome obično nisu ni u kakvoj vezi. Biljana Plavšić poziva, iz komfornog beogradskog stana, na pogibiju šest miliona Srba. Bilo bi zanimljivo reći joj: "Slažem se. To je odlična ideja. Evo, neka ova pogibija srpstva krene sa vašim žrtvovanjem za srpsku stvar". Momo Kapor i Milić od Mačve, sa bezbednih daljina, bodre druge da idu u smrt. Isto rade i beogradski akademici. U svakom razvijenijem društvu, takav očiti nesklad između ratobornih poziva i udobnog života, potpuno bi oduzeo legitimnost takvim "profesionalnim patriotama". Kod nas to nije slučaj: veće su patriote oni koji su se na narodnoj muci obogatili i narod poslali u pogibelj, nego oni koji su savetovali umerenost, razum i spasavanje života, a posledice opšte nesreće i sami trpe.
Druga komponenta mačizma jeste: neprijatelju treba pretiti, čak i kada sâm onaj koji pretnje izriče zna da su apsurdne. Poreklo ovog načina ponašanja verovatno seže mnogo dalje, još u srednji vek, kada su informacije bile oskudne i nepouzdane. Ako onda recimo kralj Tesalije počinje na sav glas da širi vesti o moći svoga oružja, ostali kraljevi, daleko od njega, u to zaista i mogu da poveruju, ili bar nisu sigurni da li je to istina ili ne. Ovakve besmislene pretnje zato veoma lepo otkrivaju srednjevekovni način razmišljanja srpskih političara.
Kada pristalice balkanskog mačizma dođu u kontakt sa savremenom civilizacijom problemi komunikacija se odmah pokazuju. Daću nekoliko primera. Radovan Karadžić se našao u Njujorku kada je eksplodirala bomba u Svetskom trgovačkom centru. Naravno, Srbi sa tim nikakve veze nisu imali. Ali, Radovanu se učinilo da nije loše da Amerikance upozori na to kakve posledice na njihovom tlu mogu da ih snađu ukoliko se vojno angažuju. Radovanu se to učinilo tek onako kao zgodna stilska figura: odrastao sa narodnim pesmama i guslama, u sredini gde se stvarnosti i egzaktnim merama nije pridavala prevelika važnost, Karadžić je isti aršin primenio i na Ujedinjene nacije. Zato verovatno niko nije bio iznenađen više od njega samog kada je iz Ujedinjenih nacija došao zahtev da se Karadžić odrekne svojih pretnji. Verovatno mu ništa nije bilo jasno: "Kakvih pretnji?" pitao se Radovan. "To sam ja tek onako rekao, malo da se diže gungula". Ali u svetu diplomatije ne postoje "tek onako" izrečene rečenice. Karadžić koji je inače na televiziji veoma siguran i rečit, delovao je, dok se izvinjavao, potpuno smušeno. Ja verujem da njemu ni dan-danas nije jasno šta je on tu toliko strašno pogrešio.
Drugi primer. Ministar odbrane SRJ daje dvosmislen odgovor na to da li Jugoslavija poseduje atomsku bombu. Da li on zaista veruje da Zapad ne zna da li Jugoslavija ima ili nema atomsku bombu? Ili čak i da je ima, da li zaista veruje da bi Jugoslavija smela da je upotrebi? Zar ne bi posle toga bila izvrgnuta strašnoj odmazdi? Jedini rezultat njegovog dvosmislenog odgovora može biti da se kasnije taj odgovor izvuče iz naftalina, i da se kao dodatni uslov za skidanje sankcija traže garantije o poštovanju sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Tako je ministar Bulatović lepo dao argument onima koji svakako znaju da Jugoslavija nema atomsku bombu ali koji kasnije, kada treba, Jugoslaviju mogu, kao Irak, prvo, da dodatno kinje, i drugo, prekontrolišu sva ratna postrojenja tobože tražeći bombu. I ko to radi? Niko drugi nego... ministar vojni.
Primer treći. General Panić govori o raketama dometa od preko 1000 kilometara za koje je sigurno da ih Jugoslavija ne poseduje. Isti zaključak kao u prethodnom primeru važi i ovde. Onda, general Panić jednog dana tvrdi kako će Vojska Jugoslavije intervenisati da bi obezbedila biološki opstanak srpskog naroda u Bosni što, jednostavnim jezikom znači, "ako vi bombardujete Bosnu, mi ulazimo u sukob", da bi nekoliko dana kasnije rekao da će Armija braniti samo "teritorijalni integritet SRJ" što u prevodu znači, "ako bombardujete Bosnu, mi se u to mešati nećemo".
Ovde već ulazimo u oblast prevrtljivosti političara koja u velikoj meri proističe upravo iz toga što oni, budući da su politički amateri neupućeni u ponašanje savremenog sveta, koriste za diplomatiju neprikladne reči i termine. Uzmimo opet Karadžića za primer. Mesecima je govorio da je plan Vensa i Ovena potpuno neprihvatljiv. Onda, na sednici svoje Skupštine, poslanike poziva da prihvate bar 80-90 odsto plana, jer za 10 odsto spornih teritorija ne vredi ratovati. Nekoliko nedelja kasnije, pred Skupštinu u Bijeljini, plan ponovo postaje neprihvatljiv. Samo nedelju dana kasnije Karadžić ga potpisuje u Atini i tvrdi da će podneti ostavku ukoliko ga Skupština ne odobri. Onda ga Skupština ponovo odbija, Karadžić ostavku ne podnosi, a po planu osipa drvlje i kamenje. Kaže, u intervjuu američkoj televiziji, da je siguran da ni jedan odsto stanovništva neće glasati za plan. Komentator ga onda pita kako je moguće uzimati ono što on govori za ozbiljno kada, za plan koji je potpisao u nedelju, u četvrtak veli da ništa ne valja.
Lord Oven je takođe primetio da reči na teritoriji bivše Jugoslavije ne znače puno. Oven je dao sledeći primer. General Mladić je tvrdio da UNPROFOR može u Srebrenicu ući samo "preko njega mrtvog". Uzgred je, kao posebno neukusno, nudio i živote svoje porodice. Obična balkanska fantazija: porodica sigurno mirno i udobno živi, smeštena na bezbednom mestu, daleko od etničkih čišćenja. Kako bi, uostalom, general to uradio: da li bi sebe i porodicu izveo da nenaoružani stanu ispred prvog UNPROFORovog tenka i čekaju da budu zgaženi? Ali, ono što je Oven primetio jeste da je kroz tri dana Mladić dozvolio prolaz UNPROFORu. Sve ono što je 72 časa ranije govorio bilo je potpuno zaboravljeno.
Nesporazumi su dvostrani. Nije samo da Zapad ne razume nas, nego ni mi ne razumemo njih. Tako kada Oven kaže ovo je krajnja ponuda, Karadžić i Mladić sigurno misle, "To je samo za danas. Za sutra ćemo videti". Kada su sankcije bile uvedene svi su verovali da je to tek neka svetska šala. Opaliće nam packu, malo nas kazniti, pa će se za tri meseca sve svršiti. Kada su pretili isterivanjem Jugoslavije iz svih međunarodnih organizacija, shvatili su to kao Panićevu pretnju nepostojećim dalekometnim raketama. Mislili su: "Znamo mi to, to je tek onako da nas malo plaše". Misliće to i sve dok prve bombe ne počnu da padaju.
(Objavljeno u Nedeljnoj Borbi, 15-16. maja 1993.)

 

Top

Marta 1815. godine Napoleon Bonaparta je pobegao sa sredozemnog ostrva Elba na koje je bio prognan i preuzeo vlast u Parizu. Evo kako je njegov put od Elbe do Pariza propraćen naslovnim stranama pariskog lista Moniteur.
9. mart
Čudovište je napustilo svoje mesto progonstva.
10. mart
Korzikanac se iskrcao u Cape Juanu.
11. mart
Zver se pojavila u Gapu. Vojska pristiže sa svih strana kako bi sprečila njegovo dalje napredovanje. Njegova neslavna avantura okončaće se tumaranjem po planinama.
12. mart
Čudovište je stiglo do Grenobla.
13. mart
Tiranin se sada nalazi u Lionu. S njegovim dolaskom zavladali su strah i teror.
18. mart
Uzurpatoru je uspelo da se prestonici približi na 60 sati marša.
19. mart
Bonaparta napreduje forsiranim maršem, ali ne može stići do Pariza.
20. mart
Napoleon će se sutra naći pod zidinama Pariza.
21. mart
Car Napoleon je u Fontemblou.
22. mart
Njegovo carsko veličanstvo je prošle večeri stiglo u Tiljerije. Ništa ne može pomutiti sveopštu radost.

 

Top

ŠTA PRIČA OVAJ SVETAC

SvetacSabor Srpske pravoslavne crkve uveo je 19. maja 2003. pokojnog episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirovića) u kalendar Svetih Srpske crkve. Za datume liturgijskog spomena i praznovanja episkopa Nikolaja određeni su dan njegove smrti, 18. mart, odnosno dan prenosa njegovih moštiju iz SAD u Srbiju, 3. maj.

 


Nikolaj Velimirović
NACIONALIZAM SVETOG SAVE
(...)
U žalosnoj zabludi žive oni naši ljudi koji misle da je odvajanje nacionalizma od vere, i države od crkve, rezultat nekog "progresa". Nikakvog progresa, nego očajanja i samo očajanja. Šta su time postigli sinovi Evrope? Odvojili su crkvu od države ali su odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama jednu nepremostivu provalu između inteligencije koja se trudi pošto poto da ne veruje ni u šta i naroda koji hoće pošto poto da održi veru. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo, da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, kao laik preduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.
A nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji. Svršio ga je savršeno, svršio ga je bez borbe i krvi, i svršio ga je ne juče ili prekjuče nego pre 700 godina. Otuda je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi.
(...)
Predavanje održano u Kragujevcu 1938. godine


Nikolaj Velimirović
KROZ TAMNIČKI PROZOR
(...)
To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona pre svega ne zna čija je. Onda ona ne zna ko joj je prijatelj a ko neprijatelj. Ona ne zna koga da zove Ocem, a koga Sinom, zbog čega je popljuvano u njoj očestvo i sinovstvo, roditeljstvo i čadstvo. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici /ateisti/, po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti /ignoranciji/ svih verovanja i neverovanja, t.j. ono što Židovi hoće i žele, jer im je potrebno prvo da se izjednače zakonski sa hrišćanstvom, da bi posle potisli hrišćanstvo i učinili hrišćane bezvernim, i stali im petom za vrat. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova odnosno oca njihova đavola. I to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hristov stave svoga jevrejskog mesiju, ne zbajući ni danas da je to sam Satana, koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bičevao ih svojim bičem.
Braćo moja, što Židovi tako čine protiv Boga Oca i Sina Božjeg Gospoda Isusa Hrista to nije ni malo za čuđenje. Jer je sam Gospod Hristos vidoviti i nepogrešni, rekao da je otac njihov đavo i da oni čine slasti oca svoga. Ali je za čuđenje, da su se Evropejci, kršteni i miropomazani, potpuno predali Židovima tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. To je za čuđenje u naše vreme, i ništa više u svetu. Sve drugo je manje važno ili ne važno. Ali je najvažnije kako je hrišćanska Evropa postala sluškinja Židova i kako je otpala od Oca svetlosti i priznala đavola za svoga Oca u svima mislima i željama i delima svojim. O tome treba da mislite braćo Srbi, i u vezi s tim da ispravljate put svoj pre svojih misli, želja i dela.
(...)
Pisano u toku II svetskog rata u konclogoru Dahau, gde se Nikolaj nalazio u internaciji

 

Top


Neću da poričem da on nije blažen pred Božjim licem, jer ma koliko da je u svom životu bio izopačen i zao, ipak se na svom poslednjem času mogao pokajati, pa da se tako Gospod smilovao i primio ga u svoje carstvo. Ali, pošto je to za nas tajna, ja prema onome što je verovatno, mislim i kažem da bi trebalo da on pre bude u đavoljim kandžama u paklu negoli u Božjim rukama u raju. I ako je tako, onda se može videti koliko je silno prema nama dobar Gospod Bog, koji ne gleda na naše pogreške, nego na čistotu naše vere, te nas, kada za posrednika uzmemo kakvog njegovog neprijatelja, uslišava kao da smo se obratili kome istinskom svetitelju kao posredniku između nas i njegove milosti.
Đovani Bokačo, Dekameron

Top

Priča s tužnim krajem

Mesto radnje: Narodna skupština Republike Srbije
Vreme radnje: 12. mart 1991, rani jutarnji sati
Branko Lazić, narodni poslanik iz Petrovca na Mlavi (SPS):
Mnogo je muke danas, muke od tog mladog sveta. Mislim da bi trebalo da se vidi zašto je danas izgovoreno toliko reči mržnje... Hajde da podržimo predlog, hajde da i ta vlada vidi da smo mi u Skupštini koja ima poverenje u nju, zašto da ne podržimo... da pomognemo tom mladom svetu da ode kući. I oni i mi treba da znamo da je uvek bilo i da u najstarijem tekstu koji je dešifrovan piše da je strašno vreme došlo da mladi ne slušaju starije.
Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugačiji ljudi?
Ja hoću da kažem nešto, jednom pričom. I za nas i za njih. Moja je priča... Uhvatili su dedu i unuka kako su išli i... naišao je neprijatelj i trebalo je da potraže put. (smeh u sali) Dobro, vi se smejte... Ja ću da kažem to.
Slobodan Unković, predsednik Skupštine:
Predlog, molim Vas, na ove amandmane, u odnosu na tekst... Izvinjavam se, molim Vas...
Lazić:
Mi moramo malo da nešto menjamo. Ili, ako žurimo, mi da idemo... (žagor u sali)
Unković:
Ja vas molim, dajte, dozvolite stvarno da kaže... Mi smo vrlo ozbiljni ljudi i moramo da se vrlo ozbiljno ponašamo.
Lazić:
I kada je neprijatelj zatražio put... (smeh u sali) Smejte se vi... Ja i želim da se vi i dalje smejete. Kada je zatražio put, deda je znao, da može da pođe putem i zađe u močvaru odakle ne bi neprijatelj izišao nikad. Ali je unuk bio s njim. Kada su ga ostavili i uzeli dečaka da vodi dalje...
Unković:
Hvala velika!
Lazić:
Ne, ne, ja neću. Molim vas, ja ću da završim.
Unković:
Pa dajte, molim Vas, imamo tekst, pa nemojmo anegdote u tri sata, molim Vas!
Lazić:
Nije to... Molim vas, nije to anegdota! Kraj će biti vrlo tužan. (smeh u sali) Samo se vi smejte...
Unković (na ivici očaja):
Pa dajmo da čujemo tužan kraj, molim vas! (smeh u sali)
Lazić:
Dete je vodilo tuđu vojsku pravo prema močvari, jer su se razumeli - to je generacijski dogovor, to je, ako hoćete, lepota duga koji mi u ovom momentu treba da ostvarimo. To je jedna prostorna dimenzija...
Prema delimičnom audio-zapisu Lazićevog govora i beleškama Milana Miloševića, novinara nedeljnika Vreme

Akrostih u "Politici"


Politika, petak, 13. decembar 1996. (strana 4)

Polemika o sunđeru

(Od našeg stalnog dopisnika)
Rim, 12. decembra
Juče je bilo poznato kao "političko rešenje". Zatim je, dosta realistično ali za Italiju pregrubo, nazivano "spasavanjem lopova". Danas se podvodi pod naziv - amnestija.
Evolucija razmišljanja u ovom pravcu ne nalazi se ni u jednom zvaničnom dokumentu, o amnestiji se ne raspravlja u Parlamentu, ali reč je postala tema dana.
Da li je amnestija način izlaska iz sudske "bele revolucije" pre nego što su petogodišnje istrage sveta politike i biznisa dospele do svih - i po vertikali i po horizontali?
Važi li stav da je amnestija najbezbolniji način prekida krstaškog rata koji je doveo do serije konflikata politike i sudstva, podelio političare, suprotstavio tužioce, razdvojio komentatore, uznemirio policajce?
Ako je, kao što neki tvrde, Tanđentopoli - popularno ime afera - doveo do institucionalnog haosa i konfuzije, da li amnestija može da bude panaceja moralne epidemije u vremenima kada se ponovo potvrđuje da je bolest hronična?
Čitava je kolekcija zagovornika amnestije, čija se teza nazire: svi su krivi, znači svi su nevini.
"Eho reči sloboda postaje amnestija", cinično primećuje komentator Đorđo Boka.
Kako i ne bi. Mnogi iz starog ali i novog sveta politike zainteresovani su da se zaustave istrage i amnestiraju optuženi za ilegalno finansiranje partija, što je bio uvod u rušenje Prve Republike i raspad njenih tradicionalnih partija.
Ako je veliki svet biznisa zainteresovan za prekid istraga oko lažnih kompanijskih bilansa i podmićivanja poreskih organa, mali poslovni svet strahuje da će istrage jednog dana dospeti do njega i razrušiti decenijama građeno carstvo izbegavanja plaćanja poreza.
Mnogi zaposleni javne administracije, od ministara do šalterskih službenika, takođe bi voleli da se odustane od gonjenja zloupotreba službene dužnosti, ili barem ublažujuću reviziju.
Treba ovom spisku još dodati više od 3.500 istraživanih, 2.100 okrivljenih i 650 osuđenih u raznim aferama korupcije, pa spisak lobista poprima realnije dimenzije.
Eminentni ekspert i jedan od 10 doživotnih senatora, Leo Valijani, u "Korijere dela sera" brani ideju uz podršku direktora lista. Opozicija - čiji je lider jedan od optuženih za korupciju - obazriva je usredsređujući se na stav da je cilj najnovijih zapleta da se minira istraga protiv bivšeg tužioca Antonija di Pjetra.
Bez obzira što je pojam amnestije rođen da bi stvarao mir, izgleda da je osuđen da bude uzročnik rata.
Enco Bjađi, doajen ovdašnjeg novinarstva, upozorava da pozivi na amnestiju odjekuju sa stranica liberalne štampe, a traže je i "očevi domovine" kako naziva neke od doživotnih senatora poput Velijanija. Vraća se u istoriju.
"Toljatijevska", prva amnestija u istoriji Republike, data je 22. juna 1946, u vreme vlade Alčide de Gasperija u kojoj je lider komunista Palmiro Toljati bio ministar pravosuđa. Amnestija je usledila posle pobede republike nad monarhijom na institucionalnom referendumu.
Vredi podsetiti da su i ranije - pre 25. jula 1943, kada je u Rimu oboren Musolini i na vlast vraćen kralj Vitorio Emanuele III - bili formulisani dekreti o uklanjanju fašista sa položaja i sa javnih funkcija i o "preventivnoj amnestiji".
Ovoj debati - aktuelizovanoj događajima koji okružuju di Pjetra - nije trebalo mnogo da se vrati u prošlost.
Jedni, kao senator Valijani, iz istorije izvlače zaključak da je i sada vreme za amnestiju. Njegovi simpatizeri uglavnom ćute.
Otvorena je debata u kojoj drugi, kao komentator Boka, smatraju da bi i sadašnja bila "nagrađivanje najgorih i ostavljanje stvari tamo gde su bile".
Senator Valijani ocenjuje da se amnestija 1945. podjednako odnosila i na poražene fašiste i na odgovorne Musolinijeve marionetske Republike Salo formirane pred sam kraj rata. Boka je, međutim, saglasan sa amnestijom iz 1943. - jer se odnosila na one koji su bili deo režima - ali ne i na 1945. - jer obuhvata i one koji su do poslednjeg daha ostali verni fašizmu.
Mada partizani i Sandro Pertini, budući predsednik, nisu bili sasvim zadovoljni, jedna stranica istorije bila je zatvorena.
Evidentno se sada otvara nova. Predsednik Republike je od 1945. amnestirao 39 osoba. Poslednji put 1990, dve godine pre nego što je odlučeno da samo Parlament dvotrećinskom većinom može da ovlasti šefa države da objavi amnestiju.
Hiljade koje su od vremena Tanđentopolija zainteresovane za oproštaj države u oštrom su kontrastu sa posleratnim brojkama i, još više sa činjenicama istorije: tada su u igri bile ideološke strasti, danas su krivični prekršaji.
Istorija je samo povod analiza, jer otvoreno zalaganje za "potez sunđerom" kojim bi se prebrisala istraga korupcije ipak se izbegava.
Partije demokratske levice Masima d'Aleme pridružuju se šefu države u suprotstavljanju amnestiji. "Ne može se razmišljati o zatvaranju Tanđentopolija amnestijom", kaže D'Alema i zahteva ubrzavanje procesa i donošenje "zakona protiv korupcije".
Isti stav brani i Valter Veltroni u svojstvu potpredsednika vlade, iako premijer - i sam osumnjičen za zloupotrebe prethodne dužnosti - izbegava da se izjasni.
"Čiste ruke", proslavljeni milanski tim tužilaca koji je u haotičnim okolnostima koje okružuju politiku i sudstvo sve češće na meti kritika, razumljivo se oštro protivi hipotezi amnestiranja i zahteva nastavak istraga.
Koaliciju glasova protiv ojačava i predsednik Donjeg doma parlamenta Lučano Violante: "Amnestija bi bila šamar italijanskom narodu".
Interveniše i tužilac Palerma Đankarlo Kazeli: "Magistratura je funkcionisala kao hirurg koji nastavlja da operiše, da obavlja svoju dužnost i onda kada u bolnici nije sve najbolje."
Celovito "političko rešenje" izlaska iz krize sudstva, koje su predlagali upravo milanski istražitelji, predviđa povlačenje preciznih granica istragama koje rizikuju da ne daju mira građanskom životu Republike.
U tome se svi načelno slažu. Parlament ne diskutuje na temu amnestije. Ali, u zemlji u kojoj što je veća količina demantija onda određene pojave postaju verovatnije, mnogi upravo zato veruju da će amnestije biti - možda pod nekim drugim imenom.

 

Top

Boško Jakšić
Petar Luković

SRBIJA UNPLUGGED

Neko je otkrio da za je sve kriv Rušanj, seosko predgrađe Beograda, čiji stanovnici tako monstruozno troše struju da im uveče i prasići fluoroscentno svetle u mraku.
Duhovna ali zato vekovna veza između Srba, s jedne, i elektriciteta, s druge strane, sasvim nepoznata među drugim narodima i civilizacijama, poslednjih nedelja u matici proživljava burnu ljubavnu krizu; živeći u časnom političkom uverenju da je Tesla izmislio akumulator ili transformator, svejedno, da je Pupin nešto petljao oko naizmenične struje (jer je sudbina htela da u Americi naizmenično bude u drugoj grupi), da je, provereno, naš čovek Bellić pronašao telefon, a izvesni Marconić radio - građanstvo ove nepriznate države s punim je pravom istinski verovalo da je električna energija (popularno: struja) nešto što iskonski pripada korpusu srpskog nacionalnog bića na vaskolikih 220 volti.
Kad je ljubavno-energetski sistem diljem zemlje Srbije počeo da se raspada i kad je još jedan dolazak zime usred decembra skroz iznenadio ovdašnju Elektrodistribuciju i kad je Beograd počeo da se gasi, totalitarno obojen u crno, što bi turbo-folkom inteligentno podvukao pevač zvani Keba - započeo je tradicionalan politički ples saopštenja, priopćenja, objašnjenja, razjašnjenja i ostalih njenja.
Prvo je Elektroprivreda Srbije (EPS), s umerenom dozom totalne panike, objavila sentimentalno ali alarmantno upozorenje da hidrocentrale (HE) i termocentrale (TE) polako i vrlo sigurno obustavljaju tzv. proizvodnju, jer ne samo da su preko noći presušila sva jezera već su i neke rečice, kao, recimo, Dunav, počele da štrajkuju i pretvaraju se u ponornice. Onda se EPS zakleo da su potrošene sve milenijumske rezerve uglja i da Srbija, u stvari, nikad i nije imala nikakvo energetsko bogatstvo, da smo uvek bili goli i bosi i sušni i bezvodni, a da su udžbenike u kojima se tvrdilo drukčije pisali naši neprijatelji ne bi li nas doveli u zabludu, što im je, konačno, krajem 1994. uspelo, posle 49 godina uporne i dosledne komunističke propagande kojoj smo kukavički podlegli.
Onda je neko u EPS okrenuo ključ i tradicionalne srpske podele na četnike i partizane, grobare i cigane, izdajnike i patriote, muškarce i žene - sveo na sofisticiranu i jedinstvenu podelu na prvu, drugu, treću, četvrtu i petu grupu. Onda je mrak progutao Beograd koji se u partijskim ćelijama grejao verovanjem u Teslino tajno oružje.
Onda je gradonačelnik glavnog grada Nebojša Čović udario glavom u sto i ljutito zapretio EPS da će im odseći HE & TE ako još jednom pokušaju da njegove Beograđane ostave bez struje više od osam časova za jedno prepodne. Onda je EPS uzvratio udarac i počeo da isključuje po tri grupe istovremeno.
Onda se na televiziji pojavio jedan čovek koji se zove Milorad KoMRAKov i rekao da svi moramo da štedimo struju, bez obzira na to što je istorijski poznato da su na dvoru cara Dušana postojale zlatne viljuške, zlatne kašike i zlatna sijalica, u vreme kad Amerikanci nisu ni znali za dvofazno brojilo, o sopstvenoj državi da ne govorimo.
Onda se iz Niša javio lokalni SPS-gospodar i obećao da će on lično Elektrodistribuciji isključiti struju, jer su socijalisti iz Niš i okoline pošteno platili svoje kilovate još uoči 8. sednice Saveza elektrokomunista Srbije. Onda je EPS zapretio da će dići u vazduh preživele HE & TE, ako se i dalje bude napadalo sve ono što EPS predstavlja u duboko mračnom istorijskom smislu.
Onda je neko otkrio da je za sve kriv Rušanj, seosko predgrađe Beograda, čiji stanovnici tako monstruozno troše struju da im uveče i prasići fluoroscentno svetle u mraku. Onda je jedan drugi čovek koji se zove Milenko Kašanin (i koji tvrdi da nešto radi u Skupštini grada) obećao mučenicima iz Rušnja da oni neće biti "građani drugog reda" i da na njih 1244 neće pasti celokupni teret smanjenja potrošnje struje u Srbiji. Onda je EPS dinamitom porušio vazdušne vodove ka Rušnju i zaboravio da je Rušanj ikad postojao. Onda je neko provalio da seljaci, ali bogme i građani u soliterima, elektrikom zagrevaju štale i tako troše čak dva odsto struje u metropoli. Onda je EPS obećao da će strujnim udarom usmrtiti svaku kravetinu koja se opasno luksuzira koristeći blagodeti industrijalizacije i elektrifikacije.
Onda je gradonačelnik Čović podsetio domaće životinje da i one imaju jednaka prava kao i svaki građanin Beograda u mrklom mraku i da on neće dozvoliti nikakav masakr, makar on bio u gastronomskoj funkciji nadolazećeg Svetog Nikole, poznatog mesoždera. Onda je hitno održana sednica Privredne komore na kojoj se bistrinom istakao jedan rumeni pametnjaković otkrivši da su za nestašice krivi građani koji se šepure po svojim velikim stanovima koje su nekad grejali na mazut, a sad ih, mož' misliti, greju na struju.
Onda je EPS svakom domaćinstvu poslao čestitku-karticu sa uputstvom koliko kilovata sme da potroši i šta će se domaćinstvu dogoditi ako, daleko bilo, prekorači kvotu; snajperisti i artiljerci EPS prvo će, ljubazno, metkom i granatom, opomenuti svako rasipničko domaćinstvo, potom će - ako domaćinstvo i dalje bude provociralo - ostati bez struje sledećih desetak decenija, a u ekstremnim slucajevima izuzetno neposlušnim domaćinstvima umesto struje u ognjište će se puštati gas Ciklon B, savršeno efikasan za konačno rešenje energetskog pitanja.
Onda je EPS preskočio Beograd i okomio se na nesrećnu užu Srbiju koju isključuje đuture, u jednoj grupi, 26 sati dnevno. Onda su iz unutrašnjosti poručili prestonici da će ih polomiti k'o zvečku ako i dalje budu očijukali sa strujom na račun lokalnog življa koje već priprema zbegove u tople šume pokrivene snegom i ledom. Onda je EPS, u delirijumu dobre volje, priopćio da će svako domaćinstvo koje je dobilo bebu posle 1. aprila 1994. godine imati pogodnost od dodatnih sedam (7) kilovata, da invalid za poneti donosi dodatnih četiri (4) kilovata, a da bolesnik na dijalizi osvaja čak novih dvanaest (12) kilovata! Onda je neko izračunao da srećna familija koja ima bebu-invalida na dijalizi može da računa sa ekstremnih 7+4+12 kilovata što čini impresivnu cifru od megalomanskih 23 kWh, što je po najvišem standardu sovjetske komisije za energetiku iz 1919, dovoljno za četrdeset dve godine laganog raspadanja na strujne rate.
Onda je jedan treći čovek u trolejbusu br. 40 šapatom izjavio da Srbija izvozi struju u Hrvatsku. Onda je EPS iste večeri tu informaciju demantovao na televiziji, savetujući gledaocima da ne nasedaju na sabotere iz pete kolone već decenijama priključene na strujno kolo širenja neistine o elektricitetu srpskog naroda i njegovom pravu na samoopredeljenje do samoisključenja.
Onda je opet najebo Rušanj. Onda je neko rekao da HE Đerdap nikad nije ni radila kako valja. Onda je neko kazao da TE Drmno - ispred koje je Slobodan Milošević pre jedno pet godina održao potresni strujni govor nakon kojeg se (govora) Srbija tresla uzduž i popreko - u stvari, ne postoji, jer još niko nikad nije video da se tamo nešto iz dimnjaka puši. Onda je EPS oštro optužio peruansku kontraobaveštajnu službu koja je ovu vest vešto proturila širom Kosova.
Onda je u Beogradu opet nestalo struje. Onda je pomrčinu iskoristio Aleksa Buha da upadne u energetski sistem Srbije i pod diskretnom svetlošću voska razmeni koju reč s našim predsednikom o knjizi "Noć i dan" čiji je autor predsednikova jedina supruga. Onda je jedina supruga, u romantičnom okolišu, sela i napisala da je uvek podržavala vrbe, jer su vrbe nemoćne i bespomoćne, a tako ljupke.
Onda su meni isključili vodu jer nema struje.
Onda sam u spiritualnoj žeđi našao odličan razlog da se radujem nestašici elektriciteta, jer se moja Srbija, kao prva država, sa svih svojih osam-devet-deset miliona građana (zavisno od varijabilnih izbornih spiskova) priključila rock'n'roll Unplugged trendu koji ne radi na struju (Unplugged = nepriključen) i tako stala uz bok pojedinačnim imenima kakva su Eric Clapton, Neil Young, Nirvana ili Bruce Springsteen.
Onda je EPS objavio da ploča "Srbija, Unplugged" nije jednokratni projekat, u šta će se, već 2067. godine, uveriti građani Rušnja koji će morati da plate za one ukuvane kokoške koje su i jaja, iz obesti, nosile na radijatorima.
Onda mi uopće nije bilo žao što ćemo jedan Božić, prvu Novu godinu, drugi Božić i drugu Novu godinu dočekati bez onih glupih svetlećih reklama, sijalica u boji i lampiona koji su, dokazao je naučno EPS, od pamtiveka emitovali električnu radijaciju i štetili opštem zdravstvenom stanju neupućenog i neobrazovanog stanovništva zaljubljenog u smrtonosnu elektriku.
Onda je EPS svim dodolama poželeo srećne praznike. I onda su žalosne vrbe prestale da budu žalosne i postale - radosne. Baš kao u svakoj električnoj bajci iz srpskog Diznilenda.
Tekst objavljen u Vremenu br. 216 (decembar 1994)

 

Top

Objavljeno 17. januara 2001.
Autor: "Pedagog"

SVI SMO MI POMALO SRBI

Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nađete na white pages. Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.
Mesto dešavanja: USA, Illinois, Chicago, West Suburb Rockford.
Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša - muzika, Gajić - de uzmi jednu..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići, interventna antiteroristička jedinica groznih američkih policajaca i jedan lokalni policajac patroldžija (pička od čoveka, preplašen ko Sloba na kontramitingu u Beogradu pre par godina - Volim i ja vas), upravnik pošte (zvani Ljupče od milošte) i poštareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.
Priča počinje ovako.
Chicago Land, država Ilinois i deo severne Indijane, poznat je kao najveća srpska kolonija u USA. U severozapadnom predgrađu Chicaga nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveže pristigli, tu su tek par godina, engleskim barataju srednje žalosno, naime celo naselje, jer ih toliko ima, može da sastavi 3 do 5 prosto proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi "vuku k'o creva", a i stanovi su prilično jeftini, naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd.
90% Srba u naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za bombardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana (a ne, on je umro), nedobijenu premiju na sportskoj prognozi 1990. za samo jedan rezultat kad je Osjek tuko Zvezdu u Osjeku 3:0, što ih jednom ostavila Fata (mater joj muslimansku)... i još mnogo toga.
Elem, pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara ko ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu.
Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci, ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaže, delegacija Srba ode 3. januara do obližnje farme svinja, te sa farmerom, američkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića.
Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora, to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel' O.K., a farmer kaže O.K. - to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica.
Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči, treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i ostali već svak po nešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila. U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad utovi, pozove klanicu oni dođu i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje.
Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se popije po jedna za "Bože pomozi", ili "da se ne radi na suvo", ali posao ne trpi. Dok voda vri i vatrica bukti, baci se i poneko parče džigerice u pepeo, onako s nogu, "bez leba". Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo neviđeno. Dođoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video kamere, ne bi li šta od tog čudesnog srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli čamac. Kako se broj posmatrača povećavao, tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala, pa su na kraju tako brzo i spretno "redili" da ni kamere nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora.
Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan, prasad na putu za Downtown Chicago u pečenjaru "BELA RADA", na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu ko ovce, mamicu im američku glupu. Neka vide pa nek se postide.
Jeste li se zagrejali, tek sad počinje naša priča.
Badnji dan 6. januar, leta gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave najveći praznik pravoslavnih hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorišta, izađoše pred zgrade da sa svojim komšijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno da se mezi, a nađe se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine. Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva, Šemsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani "srpski" pevači tuku pusto tursko, sa Mišinog stuba (ima boseove zvučnike i pojačalo od kolko 'oćeš vati, najjače u naselju, ma koje bre, najače u Ameriku). Protrči i poneka Ceca ili Mira, ali retko. Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu, takvi i na piću. Teško malo uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane, i ukrsti očima, a Gajić trči za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto. "Poštarrrrrrr!!!!!", viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo, a naše junake kog na pare kog na bonove, uglavnom vole ga k'o majku rođenu. Ovo je zemlja dembelija. Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare! Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!". I dok dlanom o dlan, poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je stresa na iskap. "Uraaaaaa!!!, za poštaraaaa!!!", zaori se iz desetinu grla. Gajić pomalo iznenađen poštarevim secret skills, brzo se snađe te nasu još jednu. I sledeća čašica dožive sudbinu prethodne i njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu. "Uraaaa!!!! Uraaa!!!! Uraaaa!!!!" ovacije k'o na mitingu protiv Slobe. Gajić sad već iskusno ne čeka, već samo sipa. Slede 3, pa 4, pa 5. čašica i sve završavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6, pa 7, pa 8, pa 9, više niko ne progovara. Svi gledaju čudo neviđeno, tj čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od netreptanja, super poštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade ko sveća. "EEEEE!!!!", oteže se sa prizvukom razočaranja iz grla okupljenih navijača.
"Šta mu bi?"- upita neko. "Šta sta mu bi, pa preforsiro se, a nije mezio!"- odgovori drugi. "Nego da ga unesemo da malo odspava, pa kad se naspava biće mu lakše". Rečeno, učinjeno. Smestiše poštara u stan u prizemlju da odspava i nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo za malo pa herojsko delo.
Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava itd. Sve krajnje normalno.
E, ne lezi vraže. Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu poštu, okrene upravnika pošte i na tečnom engleskom jeziku mu se, onako srpski rečeno, najebe mile majke. Upravnik sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba, dobije otkaz, a ne orden narodnog heroja ili direktorsku titulu, brže-bolje okrene poštarevu ženu i pita da nije možda kod kuće, da mu nije pozlilo, da li se javljao? Žena ko žena, američka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad se upravnik uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom. Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, "ćoškara" srpski rečeno, nabasa na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola ali vidi i masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć.
Kroz pola sata uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi bezbednosti pod punom ratnom opremom (za obezbeđenje nesmetanog obavljanja saobraćaja kako je to voleo da kaže naš voljeni bivši predsednik i njegovi SPS, JUL, SRS pacovi, tj. potparoli za štampu), uključujući pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama i "slobodankama" palicama o pojasu. Srbi ko Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena, krenuše im razdragani u susret. Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" No američki policajci nisu ni 0,05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište, deru se i nešto prete. Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura ponaosob: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" U neko doba neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već po neku i preskoče) uspe da razume "postman." "Ljudi, pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži, brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo svet razume. Evo ga kod Đoke u prizemlju", i pokaže prstom u pravcu Đokinog stana. Panduri jurnuše u stan i na sred trpezarijskog stola nađoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smeće. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke nacionalne interese, kad Đokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama i urlajući besno. "Postman!", vrišti pandur pokušavajući da otrese Đokinicu sa ruke. "Ma ne diraj pečenicu, to je sutra za Božić, jebo majku svoju". Ipak pandura beše više te savladaše Đokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono poveće prase! Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo među nadobudnim američkim specijalcima. Osetiše se volovi ko da im je Senta Milenković svima rođak u drugom kolenu. "Ma snajka, oni traže poštara", zavapi Gajić, i, okrenuvši se prema jednom od pandura, upita: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" "Pa poštar je u sobi", reče besna Đokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe. Rezignirani panduri utrčaše u sobu i tu napokon nađoše beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi. Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca. "Jesi li povređen?", konačno se snađe da progovori vođa pandura. "Ko, jel' ja?", zbunjeno će poštar, "ma ne, dobro mi je." "Jesi li kidnapovan?", zavapi pandur u očajanju. "Ko, jel' ja, ma neee, ovo su moji prijatelji i braća". Vođa jedinice, ponižen i posramljen, besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica ne može da uplaši, i ko me i posla da tražim i spašavam ludog poštara, jebem ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i.... Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima, i preklinjući nudi: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i rotacija, a onaj sa helikopterom je ko pizda prvi pobegao već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razočarano misleći naglas: "Jebo ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci." Srbi se polako trezne, sutra je Božić, treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar, kreće ka svojim kolima i usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!" Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaže: "Samo jednu, za usput!"

Top

 

 

Aforizmi IV Deo

E-mail Print PDF

 

  1. Zbirka----------------DRUG NA DRUMU
  2. Zbirka----------- ---- VERA KRUZ
  3. Dragoljub Ljubičić --- GOLUŽDRAVI PENZIONER
  4. Zbirka---------------- ŠTA JE JAVLJAO RADIO MILEVA
  5. Zbirka Mike Alasa ---CIJELOMUDRIJA OVOG SVETA
  6. Zbirka D.Živančevića-MALI OGLASI
  7. Zbirka-------- ------- 988, IZVOLITE!
  8. Zbirka------- -------- PORUKE SA PEJDŽERA
  9. Zbirka------- -------- BISERI SPORTSKIH KOMENTATORA
  10. Zbirka------- -------- BISERI NAŠIH PACIJENATA
  11. Zbirka------- --------- BISERI PROSVETNIH RADNIKA
  12. Zbirka------- --------- GRIMASE PO VAZDUHU
  13. Zbirka------- -------- BEOGRADSKI MOSTOVI PREKO REKA I VEKOVA
  14. Zbirka------- -------- U ULOZI PATULJCA
  15. Zbirka------- ---------- IZ ISTORIJE I TEORIJE KNJIŽEVNOSTI
  16. Zbirka------- ---------- ORIGINALNI KNJIŽEVNI RADOVI
  17. Zbirka------- ---------- DOGAĐAJ IZ VOJNIČKOG ŽIVOTA
  18. Zbirka------- ---------- SLUŠAJ AMO
  19. Zbirka------- ---------- ALO OĐE MOBILNI
  20. Zbirka------- ---------- BISERI KORISNIKA SLUŽBE 988 ZAGREB
  21. Zbirka------- ---------- DOBRI I LOŠI MOMCI
  22. Zbirka------- ---------- UPUTSTVO ZA GLEDANJE FILMA Nebeska Udica

 

 

DRUG NA DRUMU


14. decembra 2000, agencija Beta donela je sledeću vest:
Smederevski istražni sudija Milan Šoškić dobio je neobičan slučaj saobraćajnog udesa u kome je jedno lice poginulo, a da se, iako su istražni organi i policija veoma brzo stigli na mesto udesa, a vinovnici ih sačekali, ne zna ko je upravljao vozilom. U "Zastavi 1300" koja je u večernjim satima, bez svetla, na putu Smederevo - Velika Plana naletela na neosvetljenog biciklistu Dobricu Matejića iz Skobalja (58), bili su Nenad Mijović (23) iz Smedereva i vlasnik vozila Mirko Savić zvani Šemso (59) iz Lugavčine kraj Smedereva. Iako se udes dogodio početkom decembra sudija je, u interesu istrage, tek juče dao prve podatke. Vozač i suvozač u istrazi se slažu u onome što je istraga lako utvrdila: šta su i koliko popili posle obilnog ručka, ali će biti potrebna dodatna ekspertiza da bi se utvrdilo ko je vozio kritičnog dana. Nenad Mijović tvrdi da je, kada su krenuli iz Lugavčine, tražio da on vozi, ali da je vlasnik vozila Mirko Savić odlučio da, kao trezniji, sedne za upravljač. Prema rečima Mijovića, Savić je tokom vožnje tražio od njega da mu sedne u krilo, što je ovaj i učinio. Mijović je držao upravljač, a Savić davao gas, jednom rukom menjao brzine, a drugom pipao Mijovića. Tako su, oko 18 sati, u blizini Industrije građevinskog materijala u Maloj Krsni naleteli na portira te firme Dobricu Matejića, koji je biciklom pošao na posao. Matejić je svom silinom udario u vetrobransko staklo i poginuo. Pošto su izašli iz vozila, Savić i Mijović su se međusobno optuživali za ubistvo, a potom se i potukli pred svedokom Predragom Jovanovićem zvanim Dragi Vampir, koji im je pomogao da nađu leš, jer su posle sudara nastavili vožnju. Vozač i suvozač su tokom istrage izjavili da su godinama zajedno letovali na moru, da je Savić Mijoviću poklonio kuću u Lugavčini i pet ari placa i da su se poslednjih meseci često viđali, posebno kada je Savićeva supruga bila odsutna.


Nastavak priče, koji, iz lista Ekskluziv, prenosi Vreme od 10. maja 2001:
Zorica Mijović, majka Nenada Mijovića, optuženog da je sa svojim navodnim ljubavnikom Mirkom Savićem usmrtio biciklistu:
"Videste li šta mi onaj matori uradi od deteta? Unakazi nam familiju za sva vremena! Moje dete, da izvinete, peder? To je laž! Nego, onaj matori samo da se izvuče. Prvo mi napio sina, onda ga gurnuo u kola, pa hajd' za Smederevo. Usput ga i drp'o. Ne bi mogo da mi dete nije bilo pijano... Sad dete treba da mi robija, da ide u zatvor što se branio da ne nagrabusi onako, znate, seksualno. Al' neće da može!"
Radoje Mijović, Nenadov otac, o prijatelju svog sina kaže:
"Čuo sam pre pet godina da je Mirko malo nastran čovek, al' ništa nisam verov'o dok ne vidim. Nikad nisam primetio da je on homoseksualni, da tako kažem, bludnik. Kad sam ga pit'o da l' je peder, on je govorio da nije. I 'oće sve ovo da ide u novine? Oće! E, da kažem onda i ovo: ja sam mu par puta udario čep u dupe, a on je samo vik'o: iju, iju, iju."
Mirko Savić, zvani Šemsa, odgovara na optužbe o navodnoj homoseksualnoj vezi između njega i Nenada Mijovića:
"To su obične gluposti! Izbruka me, život mi zagorča! Ja sam ozbiljan čovek, imam ženu, samo sad nije tu, otišla je kod majke. I politički sam obrazovan, član sam mesnog odbora SPS-a, radio sam u bivšem Komitetu..."

 

Top

 

VERA KRUZ


U četvrtak 21. juna, kad sam završio uobičajenu partiju preferansa u redakciji "Vremena", deo puta pri povratku kući prošetao sam sa kolegom Jocom Dulovićem. On mi je, ne mogu precizno da se setim kojim povodom, ispričao da je još kao klinac zapamtio scenu iz filma "Vera Kruz" u kojoj negativac koga proganja Gari Kuper* kaže da su njegova tri osnovna životna pravila:
- ne rizikuj nepotrebno,
- ne čini usluge,
- ne veruj ako ne moraš...
Da sam se toga setio već sledećeg jutra (petak 22. jun, oko pola osam), verovatno nikad ne bi nastali ovi redovi. Kad sam ušao u tramvaj "sedmicu" na početnoj stanici na Zvezdari, ugledao sam jednog čoveka kako spava. Pomislio sam da bi bilo loše da se čovek vozi i u suprotnom pravcu, pa sam ga probudio.
On mi se zahvalio, a onda, pošto je najverovatnije prespavao stanicu na kojoj je trebalo da siđe, počeo da baulja po tramvaju.
- Nisam pijan, majke mi, počeo je da mi se pravda kad je stigao do mene. - Jurim gazdu već danima, neće da mi da platu, ukinuo markicu, ukinuo topli obrok... Žena i deca me napustili, a ja gazdi kažem da ću, kad nemam svoju, uzeti njegovu ženu. Ja bez žene ne mogu. Bez para još i mogu, ali bez žene jok...
Jedno vreme sam čitao novine i pokušavao da ne obraćam previše pažnju na "čoveka kome sam učinio uslugu". A onda se on nagnuo i, sasvim tiho, pitao da mu pozajmim pedeset dinara da "nešto pojede". Prvo sam mu rekao da nemam, onda sam se brecnuo na njega i rekao da "imaju i drugi ljudi svojih problema", a on me je posmatrao zakrvavljenim očima (sigurno ne samo od umora i nespavanja) i onda počeo da se dere na mene:
- Koj si me k.... budio kad nemam šta da jedem, mogao sam celo jutro da lepo sedim, spavam i vozim se, nikog ne diram, mene niko ne dira...
Po licima putnika u neposrednoj blizini zaključio sam da većina takođe misli šta sam ga, kog vraga, uopšte budio, pa sam na kraju izvadio poslednjih dvadeset dinara i, gotovo posramljen, rekao:
- Evo ti, nemam više, danas treba da dobijem platu...
- Da, da, vi što imate plate, vama smetamo mi što se grejemo po tramvajima, pa mislite da možete nekom crkavicom da nas umirite... Ne prodajem se ja, gospodine, ako se za tebe uopšte nešto tako može reći, za neku bednu siću, nisam ja prosjak, ja sam te kao čovek zamolio da mi daš da pojedem neku pljeskavicu, sa tih dvadeset dinara ne mogu ni dve pogačice da pojedem...
Našao sam se zaista u neprijatnoj situaciji, jer je taj napasnik stajao malčice iza mene i za bilo kakvu ozbiljniju reakciju morao bih prvo da ustanem. Sa druge strane, putnici oko mene su, s neskrivenim gađenjem, okrenuli glavu od nas dvojice, pri čemu sam imao utisak da bar polovina od njih misli da sam i ja kriv za ovu ružnu scenu...
- Ma, j... se, odbrusio sam, verujući da će nešto oštriji ton i mojih stotinak kilograma biti upozorenje. Tada se, na moje iznenađenje, okrenula jedna žena, rekao bih u ranim četrdesetim, odmerila me nekako s visine i rekla:
- Sram te bilo, psuješ kao nekakav gelipter. A kad te čovek pogleda, rekao bi fin gospodin...
- Ma, j... se i ti, dreknuo sam i naglo ustao sa sedišta, nameran da izađem na prvoj stanici.
Žena je to protumačila kao da želim da je udarim ili nešto slično, pa je počela da vrišti... Tip koga sam probudio zaštitnički je stao između nje i mene. Nisam želeo da ga udarim, jer nisam baš navikao da tučom rešavam neprijatne situacije, već sam ga samo odgurnuo ramenom, onim potezom koji se u fudbalu zove "remplovanje"...
Čovek kome sam učinio uslugu se zateturao i da ne bi pao uhvatio se za gospođu koja je imala primedbe na moj rečnik, ona se, opet, nije baš najsigurnije držala pa je počela da pada... Da bi to izbegla načinila je nagli pokret nogom i stala u korpu jedne seljanke koja je nosila jaja na Cvetkovu pijacu...
Gari Kuper na kraju filma "Vera Kruz" ubija čoveka u čiju životnu filozofiju spada i ono "ne čini usluge". Na mene su tog trenutka navalili i čovek koga sam probudio i žena koja je stala u jaja i seljanka kojoj je propao pazar i kondukter koji je zaključio da sam "siledžija, koji uznemirava putnike"... Ova četiri jahača moje lične apokalipse verovatno bi me rastrgla da nisam nekako uspeo da iskočim iz tramvaja koji se zaustavio na stanici kod pijace...
Ispadajući iz tramvaja naleteo sam na nekog čoveka sa cegerom, kome su se rasule breskve po tramvajskoj baštici i pločniku... Potrčao sam niz Bulevar, rešen da se što pre udaljim od te idiotske situacije...
- Džeparoš, drž'te ga, zakreštao je za mnom neko ko je sasvim logično zaključio da je to razlog zbog čega neko iskače iz tramvaja, uz sveopštu galamu ostalih putnika.
Na moju sreću, baš niko od ljudi kraj kojih sam protrčao nije pokazivao naročitu želju da "uhvati lopova" i "pomogne pokradenom putniku"...
Objavljeno u listu Vreme, broj 547, od 28. juna 2001. (rubrika "Vreme uživanja")

 


 

Top

NACIONALNI PARK SRBIJA
Pisao: Dragoljub Ljubičić - Mićko iz Indeksovog pozorišta.
Štampao: Kreativni centar, Beograd, poslednjih dana 1999.

GOLUŽDRAVI PENZIONER

 

 

(ili, na šarlatinskom - latinski prošaran srpskim - Penzos vulgaris)


Jedan naučni tim došao je do zaključka da se za vreme tzv. Grejne Sezone (Cvokotarium) iz godine u godinu sve više smanjuje broj vrsta u Nacionalnom parku Srbija, a da je Goluždravi Penzioner jedna od onih vrsta koje najbrže nestaju. Razloge za to najverovatnije treba tražiti u neprirodnom fenomenu pod imenom "kašnjenje Penzijice".
Razlikujemo više podvrsta Goluždravog Penzionera. To su: Civilni Penzioner (Penzos comunalis), Vojni Penzioner (Penzos militaris) i Invalidski Penzioner (Penzos apotecus). Goluždravi Penzioner ima više prirodnih neprijatelja. To su, pre svih, Republika Srbija (Yugoslavius) i Divlji Šalterski Službenik (Nervozus shicanorum pauza).
Međutim, možda najveću opasnost za Goluždravog Penzionera predstavljaju - njegovi mladunci kojima u jednom trenutku može da dosadi to što hrane svoje roditelje, pa mogu da reše da ih prepuste samima sebi, s nadom da će se tako najlakše i najbrže dočepati njihovog gnezda. Pri tom zaboravljaju da svi u Nacionalnom parku Srbija, pa i oni, jednog dana postaju Goluždravi Penzioneri.
KAŠNJENJE PENZIJICE
Neprirodna pojava usled koje dolazi do ubrzanog nestanka Goluždravog Penzionera iz Nacionalnog parka Srbija. Ishrana Goluždravog Penzionera u potpunosti zavisi od jednomesečne biljke koja se zove Penzijica (Myzeria). Tačnije, to je nekad bila biljka koja je plod donosila jednom mesečno. Naglom promenom političko-ekonomske klime u Nacionalnom parku Srbija, plod Penzijice je malo-pomalo počeo da zakržljava, da kasni s pojavljivanjem i po više meseci i da, kad se pojavi, traje samo nekoliko dana. To je izazvalo ozbiljne poremećaje u ionako krhkom metabolizmu Goluždravog Penzionera i od tad se broj primeraka ove vrste ubrzano smanjuje, a Penzijica je od tolikog zakržljavanja postala mikroskopski mala i čim se pojavi - gotovo trenutno ispari, ostavljajući iza sebe samo plaćen račun za struju.
MRKI ULIČNI PANDUR
(Mupus murius)
Mrki Ulični Pandur je svaštojed. Ipak, uglavnom se ne usuđuje da lovi nekog krupnijeg Domaćeg Kriminalca, kao što je Teški Mafijaš (Crimos mafiosus), jer je on prevelik zalogaj za njega. Čak izbegava da se ustremi i na nešto sitnijeg Ćelavca Običnog (Glavus obrianus). Tu i tamo skače na Švercera Cigareta (Torbacus tobacus) ili, ređe, na Markantnog Uličnog Dilera (Devizus devizus devizus), koji mu je čak i neki dalji rođak, po ulici. Pošto od tog ulova ne može da nahrani čak ni sujetu, to ga čini još mrkijim.
Mrki Ulični Pandur se lako dresira za različite zadatke: da donese švercovanu robu, da se pritaji u žbunju i iskoči s uključenim radarom, da vidi i najsitnije prekršaje, a da istovremeno ne vidi one najkrupnije itd. Dalji rođak Mrkog Uličnog Pandura je Ležeći Ulični Pandur (Mupus carterlupus).
Mrki Ulični Pandur se posebno dresira da lovi pojedine primerke ili vrste. To su:
1. Promenljivi Student (Academus meander) koji na ulici često traži promene (što mu i ime kaže). Tada MUP koristi i pendrek.
2. Zapostavljeni Građanin (Trinaestus prasus), kada se okuplja na ulici gladan plodova biljke Ustavna prava i slobode (Civilizatium minimum), koji su mu neophodni da bi uopšte mogao da preživi kao vrsta.
3. Goluždravi Penzioner (Penzos vulgaris), i to sve tri vrste (Penzos comunalis, Penzos militaris, Penzos apotekus), kome Mrki Ulični Pandur uživa da naplati prelazak van pešačkog prelaza kada se ovaj okupi na ulici povodom kašnjenja Penzijice (Myzeria).
KORDON
(Cordonum batinarium)
Sasvim poseban organizam, sastavljen od više Mrkih Uličnih Pandura povezanih u jedno. Na iste podražaje reaguje potpuno drugačije nego Mrki Ulični Pandur - jedinka. Iako bi se moglo očekivati da je to biće naprednije od jedinke, upravo je suprotno. Naime, Kordon je na nižem stupnju razvoja, nije u stanju da sam rasuđuje, niti je u stanju da se samoorganizuje. Potpuno je zavisan od Komandira (Mrki Ulični Pandur sa čvarcima). Logično je da tako jednostavan stvor kao što je Kordon ima i jednostavnu funkciju. Ona se sastoji iz samo dva elementa - stajanje i jurišanje. Stajanje obuhvata i sprečavanje, a jurišanje podrazumeva i batinanje. Prosto k'o pasulj. Zato i funkcioniše.
SRPSKI BIZNISMEN
(Camionus avionus)
Lovi u mutnom. Leži na parama. Jede po kafanama. Pije po kafićima. Ima ga svuda. Uvek je u "neviđenoj gužvi".
Srpski Biznismen spada među najprilagodljivije vrste u Nacionalnom parku Srbija. I on i Pokvareni Političar (Smradus bescrupulozus) vuku poreklo od istog pretka. To je Snalažljivi Srbin (Srbianus flexibilia), vrsta koja je nastala i opstala na ovom podneblju. Ako neko želi da Srpskog Biznismena izvuče iz jazbine, dovoljno je da upotrebi stari srpsko-biznismenski mamac: da mu podmetne žrtvu koja ima specifičan miris. To je miris lakog posla, sa minimalnim ulaganjima i enormnom zaradom za najkraće moguće vreme.
Srpski Biznismen je svaštojed. U njegovoj jazbini se uvek mogu naći maline, kafa, ulošci, zejtin, žvake, sapuni, ekseri, mleko u prahu, rezana građa, čokolade, toalet papir, lekovi, deterdžent, šećer i dizel gorivo.
Poneki primerak Srpskog Biznismena može da bude i veoma opasan ukoliko primeti da neko drugi upada na njegovu Ekonomsku teritoriju (Quotum contigentum). Tada počinje bespoštedna borba za enormnu zaradu, koja se ponekad završava i onim najgorim što Srpskog Biznismena može da snađe - carinjenjem.
Srpski biznismen se lako prepoznaje po karakterističnom zvuku Mobilnog telefona (Zvrndus nonstopus). Naime, što je melodija kojom Mobilni zvoni nežnija, umilnija, to je Srpski Biznismen spremniji na sve. Najoprezniji treba biti kada se začuje Betovenova Für Elise.
MOBILNI TELEFON
(Zvrndus nonstopus)
To je izraslina koja spaja ruku i uvo Srpskog Biznismena. Imaju je još neke vrste. Ima neobičnu osobinu da zvrnda non-stop (otud ime). Budući da Mobilni Srpskom Biznismenu predstavlja seksualno-finansijski simbol, on ga uvek drži u ruci, sem ako ga ne zadene za kaiš. Kad ima dodatnu potrebu da mu se čuje i da mu ga vide, on ga izvadi i stavi ga na sto. Mnogo je nesrećan ako je nečiji manji od njegovog (što, priznaćete, ne zvuči logično s obzirom da je reč o mužjaku).
Ako mu Mobilni slučajno crkne, Srpski Biznismen deluje potpuno izgubljeno, sve dok mu ne izraste novi, skuplji i - manji.
Često se mogu videti dva primerka Srpskog Biznismena kako sede u kafiću/kafani i svako razgovara svojim Mobilnim. To ne samo da nije nepristojno u njihovom svetu već je i poželjno, jer ostavlja utisak srpsko-biznismenske gužve i srpsko-biznismenske zaposlenosti, što je opet deo igre zavođenja pred oparenje. Ponekad oni Mobilnim razgovaraju i međusobno, dok su za istim stolom, jer ih to dodatno stimuliše.
DOMAĆI KRIMINALAC
(Crimos domesticus)
Vrsta koja je napravila BUM! u Nacionalnom parku Srbija tokom poslednjih desetak godina. Postoje dva osnovna tipa Domaćeg Kriminalca: Teški Mafijaš (Crimos mafiosus) i Ćelavac Obični (Glavus obrianus).
Teški Mafijaš sjajno živi, ali mračno umire. Za to je kriva biljka Sačekuša (Ra-ta-ta-tatum), koja raste u žbunju, mračnim ulazima ili tik uz njegov parkirani automobil. Osim nje, Teški Mafijaš nema prirodnih neprijatelja i ne plaši se ničega i nikoga.
Ćelavac Obični je druga priča. Sitniji je, nije tolika zverka kao Teški Mafijaš, pa mora više da se kiti i kočoperi. Zato njemu oko vrata izrasta Kajla (Debello zuto), u početku jedna, a kasnije, kad se razmnoži, i više njih. Svojom težinom mu povija gornji deo tela, čineći da izgleda još strašnije i još ćelavije.
Karakteristični znaci za raspoznavanje: Džip (Paierus), Pištolj (Utocaria), Veliki Krst na Retrovizoru (Magnum crucifix retrovizorum) i, naravno, Lutkasta Sponzoruša (Barbicaria lovans).
CRNOGORSKI VANZEMALJAC
(Montenegrus diaspora)
Crnogorski Vanzemaljac je vrsta koja potiče iz Nacionalnog parka Crna Gora, ali ga ima na svim mogućim mestima osim tamo.
Jedno od tih mesta gde ga ima, i to u ne baš malom broju, jeste i Nacionalni park Srbija.
Nastao je od vrste Crnogorski Crnogorac (Montenegrus montenegro). Spolja su gotovo identični, razlikuju se samo po tome što Crnogorski Crnogorac i dalje živi u Nacionalnom parku Crna Gora.
Crnogorski Vanzemaljac je i dobio takvo ime (Vanzemaljac) jer već odavno ne živi na teritoriji Nacionalnog parka Crna Gora.
No, bez obzira što se brojni pripadnici ove vrste i rađaju i žive u Nacionalnom parku Srbija, oni i dalje zadržavaju ponašanje, navike i dijalekt nekoga ko nikada nije ni napuštao Nacionalni park Crna Gora.
Crnogorskog Vanzemaljca ima širom Nacionalnog parka Srbija, ali ga ipak možemo podeliti na dve glavne podgrupe. To su:

  • povojvođeni Crnogorac (postoje kolonije u severnim delovima Nacionalnog parka Srbija),
  • pobeograđeni Crnogorac (postoje kolonije u svim delovima Beograda).

Pošto je Crnogorski Crnogorac dugo živeo u Plemenskoj Zajednici (Tsutsus piperus), i Crnogorski Vanzemaljac ima od njega nasleđen osećaj pripadnosti plemenu.
Doduše, to je sada pripadnost nekim sasvim drugim plemenima (npr. Eleze, Armani, Versače, kao i zbratimljena plemena Dolče i Gabana).
Crnogorski Vanzemaljac instiktivno oseća da je pleme nešto jako važno, pa zato uvek na sebi nosi obeležja ne jednog, već svih plemena kojima pripada (Guči, Bruno Malji...).
Posledica bliskosti u okviru plemena jeste i uzgajanje jedne biljke bez koje Crnogorski Vanzemaljac ne može da preživi. To je biljka Veza (Cumus rodbinus), koju on veoma pažljivo i predano gaji i nikada ne zapušta.
Osim gajenja Veze, po čemu je dobro poznat, postoje još neke osobenosti Crnogorskog Vanzemaljca, koje ne nalazimo ni kod jedne druge vrste u Nacionalnom parku Srbija.
To su: Dajebeoca (Tatus coitus), Svijetli Obraz (Obrazus luminozus), Serdarizacija (Serdarus voyvodus), Mobilna Kompenzacija (Imobiliteta) i još neke, o kojima se više može saznati u Nacionalnom parku Crna Gora.
VEZA
(Cumus rodbinus)
Višegodišnja biljka, koju Crnogorski Vanzemaljac gaji generacijama.
Ukoliko se posadi u pravo vreme i na pravom mestu, Veza se lako razgrana i proširi na sve strane, omogućavajući Crnogorskom Vanzemaljcu da se popne do neslućenih visina, odnosno dokle god Veza dopire.
Ako se pažljivo neguje, Veza odlično uspeva i na najteže dostupnim mestima, do kojih bi Crnogorski Vanzemaljac, bez nje, teško uspeo da stigne.
DAJEBEOCA
(Tatus coitus)
Izraz kojim se iskazuje vrhunac poštovanja nečije majke.
SVIJETLI OBRAZ
(Obrazus luminozus)
Deo tela koji Crnogorski Vanzemaljac stalno mora od nekoga ili nečega da brani. Inače, po Svijetlom Obrazu se Crnogorski vanzemaljac prepoznaje, jer mu svetli u mraku kao svitac.
Na njega su spremni da mu udare (u želji da mu ga potamne, ili, u najmanju ruku, isprljaju) predstavnici raznih vrsta u Nacionalnom parku Srbija, pa čak i pripadnici njegove sopstvene vrste. Svijetli Obraz se sastoji od tri elementa: Čojstvo, Junaštvo i Riječ. Ne zna se koji je od koga važniji.
LUTKASTA SPONZORUŠA
(Barbicaria lovans)
Jednostavan organizam. Pripada grabljivicama. Ako već ne živi sa Domaćim Kriminalcem, onda živi za onaj trenutak kada će se upoznati sa njim i potom ga ugrabiti, da bi živela parazitski (s velikom količinom para). Građom tela lako privlači pažnju kako Domaćeg Kriminalca, tako i drugih žitelja Parka. Građom mozga teško da bilo koga može da privuče.
Deli se na dve grupe:
1. plavuše
2. namiguše (one koje nisu plavuše, pa moraju da budu aktivnije).
Plavuše se dele na:
prave (ili donje plavuše)
lažne (ili gornje plavuše).
GOLOGUZA PEVALJKA
(Vrisca dupetaria)
Gologuza Pevaljka je relativno mlada vrsta u Nacionalnom parku Srbija. Nastala je ukrštanjem Nabeđenog Umetnika (Mrsus mudus) i Baba-Sere (Baca-caca).
Od Nabeđenog Umetnika Gologuza Pevaljka je nasledila afinitet prema Umetnosti i afinitet prema Nabeđenosti (projekat/materijal), a od Baba Sere - afinitet prema najgorim sranjima.
Veoma podseća na pticu i to ne na jednu, nego na više njih: oblači se kao papagaj, šepuri se kao paun, ima nokte kao orao i poseduje pileći mozak. Ipak od svih njih (kao i od većine ostalih vrsta u Nacionalnom parku Srbija), ima skuplje perje.
Jedna od dve najvažnije sličnosti sa pticom je u tome što povremeno pušta od sebe glas koji podseća na pevanje, po kome je, ironijom sudbine, i dobila ime. Kažemo - podseća na pevanje, jer je to u stvari pištanje u potrazi za hranom.
Kao što ima raznih vrsta pištanja, tako ima i raznih (pod)vrsta Gologuzih Pevaljki. Evo dve osnovne:
1. Lažni Narodnjak (Pseudomelos turbofolcus)
2. Lažni Zabavnjak (Pseudopopus technodensus).
PROJEKAT/MATERIJAL
Zbog potrebe da pridoda dublje značenje onome što radi (nabeđenost) koju je nasledila od Nabeđenog Umetnika (Mrsus mudus), Gologuza Pevaljka lako poseže za teškim rečima. Otuda "novi projekat", "kvalitetan materijal", "timski rad", "moja publika", "moje cenjene koleginice", "humanitarni koncert", "uvek rado dolazim u vaš grad/selo/kafanu/emisiju", "hvala, od srca", "sve vas puno, puno volim" itd.
Najčešće korišćeni pojmovi su, ipak, projekat i materijal. Gologuza Pevaljka ne propušta da pomene svoj novi projekat, za koji je dugo i pažljivo sakupljala materijal. Veoma vodi računa o tome da, ako je u prethodnoj rečenici pomenula materijal, u sledećoj bude bar jedan projekat. Ne beži ni od cele fraze materijal za novi projekat, a ako proceni da i to nije dovoljno, pomenuće i materijalni projekat ili projekat novog materijala.
Jedan dodatak, iz susednog nacionalnog parka. Pevačica Severina Vučković za zagrebački Jutarnji list kaže : "Uvijek sam bila pod nekom lupom, pogotovo struke. Valjda im nikad nisam bila jasna - jesam li projekt ili osoba. A zapravo nisam ništa od toga. " (izvor: Feral Tribune, broj 768, 3.6.2000)
POKVARENI POLITIČAR
(Smradus bescrupulozus)
Sredina u kojoj prebiva Pokvareni Političar učinila ga je sposobnim ne samo da menja boju, kao kameleon, već i oblik, a po potrebi i agregatno stanje: pretvara se da je čvrst, u suštini je ljigav, a kad zagusti, ume i da ispari. Sledi, dakle, podela prema agregatnom stanju:
Čvrsti Pokvareni Političar (može biti Diktator i Derator), Ljigavi Pokvareni Političar (može biti Sluzav i Balav) i Gasoviti Pokvareni Političar (može biti Providan i Prividan). Legenda kaže da negde u Nacionalnom parku Srbija postoji i jedan primerak Neiskvarenog Političara (Smradus scrupulozus), ali je zanimljivo da ga niko dosad nije video, pa se nameće zaključak da je verovatno i taj poslednji primerak (politički) umro.
Ceo svoj (politički) život Pokvareni Političar provede na Vlasti (Privilegius) i oko nje. To je višegodišnja biljka izuzetno slatkog ploda, za koju važi pravilo: što je viša i šira - to je veći asortiman krupnijih i slađih plodova.
Pokvareni Političar voli da se popne na Vlast i da bude na njoj, ali ne voli da ga s nje skidaju. Za njega, Vlast predstavlja Drvo života.
Dok je na Vlasti, Pokvareni Političar pažljivo bira i ubira sve najslađe plodove koje može da dohvati, halapljivo ih konzumirajući sam ili u krugu porodice. Za to vreme, sve one preko čijih se leđa popeo tu gde jeste, gleda s visine, bacajući im, tu i tamo, po neki ogrizak. Zbog tih osobina je i dobio takav šarlatinski naziv - Smradus bescrupulozus.
Kad je Pokvareni Političar na vlasti koja je izuzetno visoka i široka (a ume da bude neverovatno ogromna), tad je veliki deo Nacionalnog parka Srbija u njenoj senci i malo šta uspeva. Najviše trpe ionako slabe i neotporne vrste kao što su: Zapostavljeni Građanin (gladan Ustavnih prava i sloboda (Civilizatium minimum), kojih u senci Vlasti nema ni od korova) i Goluždravi Penzioner (čija se ishrana svodi na Penzijicu (Myzeria), a koja zakržljava u senci Vlasti Pokvarenog Političara).
Za proces penjanja Pokvarenog Političara na Vlast važna je i mirišljava biljka Demagogija (Uvlacus populis), jedina koja dobro uspeva u podnožju svake Vlasti.
POREKLO IMENA SMRADUS BESCRUPULOZUS
Postoji teorija o tome da prvi deo imena, smradus, dolazi od potrebe Pokvarenog Političara da se popne na Vlast i da odande ne siđe sve dok se ne usmrdi.
Međutim, ništa manje ubedljivi nisu ni oni koji tvrde da smradus dolazi od njegovog "smrdljivog" odnosa prema onima preko čijih leđa se popeo na Vlast, a kojima baca samo ogriske njenih slatkih plodova.
Treća teorija kaže da ova druga osobina (smrdljivi odnos) ne može biti zaslužna za prvi, već isključivo za drugi deo njegovog šarlatinskog imena - bescrupulozus, objašnjavajući to ukupnim odnosom Pokvarenog Političara prema svemu i svima oko sebe, dok je na Vlasti.
DEMAGOGIJA
(Uvlacus populis)
Teško da Pokvareni Političar uopšte i može da se popne na vlast bez Demagogije. Ona je neka vrsta halucinogene, mirišljave puzavice, koja obavija vlast od korena do samog vrha. Pokvareni Političar koristi Demagogiju u procesu penjanja na Vlast, ali i da bi se na njoj održao.
MAGOVI
(Magus magicus)
Magovi su bića koja se mogu videti samo na Hipnoviziji i to svake večeri oko 19:30. Oni koriste lepljivost Hipnovizije da bi ulovili sve one naivne žrtve kojima se za Hipnoviziju zalepe oči, uši i mozak, pa ne mogu da ih odlepe. Veliki su majstori da od svega naprave ništa, a da to predstave kao nešto. Da govore nešto, što ne znači ništa, a da za to vreme pouzimaju sve. Da obećaju svašta, podele bonove za ponešto, a posle i za bonove teško da može da se nađe išta. I nikom ništa. A za sve to, priznaćete, treba puno magije.
HIPNOVIZIJA
(Ecranela hipnotica)
Halucinogena, lepljiva biljka, rasprostranjena po čitavom Nacionalnom parku Srbija. Najradije se hrani mozgom žrtve, koji prethodno dugotrajno i temeljno ispira.
NEPLAĆENI (ILI DRŽAVNI) LEKAR
(Primarius platus)
Podvrsta neplaćeni Lekar iz dana u dan ima sve manje pripadnika, zbog fenomena sličnog kašnjenju Penzijice (Penzijica - Myzeria, kržljava biljka zbog koje izumire Goluždravi Penzioner), koji se zove kašnjenje Platice (Platica - Smeyuria) - takođe izuzetno kržljava biljka, zbog čijeg kašnjenja pored ove podvrste izumiru još neke vrste u Nacionalnom parku Srbija, kao što su Prosvetni Jadnik i Zapostavljeni Građanin.
MITO
(Mitus)
Mito je biljka iz porodice Korupcija (Coruptia), koja cveta u svim delovima Nacionalnog parka Srbija, a čiji plodovi rastu i dozrevaju po torbama, gajbama, flašama, džepovima i kovertama žrtava koje dolaze u jazbinu Podmitljivog Lekara, a koje on vredno prikuplja i skladišti. To su, dakle, neobični i različiti plodovi. Razlikujemo ih prema formi u kojoj se pojavljuju, pa su tako najpopularnije dve forme: Kovertirani Mito (Mitus covertus) i Flaširani Mito (Mitus becrius). Jedna je od retkih biljaka kojoj smeta sunčevo svetlo. Najbolje uspeva u senci, u zamračenim delovima Nacionalnog parka Srbija. Tek u poslednje vreme može se videti i na otvorenom, usred bela dana.
PROSVETNI JADNIK
(Profus yadibedus)
je jedna od onih vrsta koje su nastale mutacijom, i to od vrste Prosvetni Radnik (Profus autoritetus), a usled intenzivnih klimatsko-socijalnih promena. Problem je u tome što je Prosvetni jadnik vrsta koja još nije dovoljno prilagođena životu u Nacionalnom parku Srbija, a Prosvetni Radnik je, kao vrsta, gotovo izumro. Kao što mu je i ime mutiralo iz Radnika u Jadnika, kod njega je, sledstveno tome, sve poremećeno: tako radni dan postaje jadni dan, radna subota - jadna subota, radni vek - jadni vek, minuli rad - minuli jad, broj radnih dana u godini - broj jadnih dana u godini.


DODATAK
ARKANIST (lat. arcanus tajanstven, tajan) poznavalac tajni u pojedinim strukama.
Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza (Beograd, 1954), str. 74 - Na svetlo dana izneo Filip Mladenović
Ovo je sertifikat koji, s pečatom Ministarstva kulture Republike Srbije i potpisom ministra, imaju čast da dobiju oni koji kupe novi CD Zorice Brunclik.
Republika Srbija
MINISTARSTVO KULTURE
Broj: službeno
5. april 2000. godine
Beograd
Zorica Brunclik je bez ikakve sumnje i bez obzira na različite ukuse, samosvojna ličnost i upečatljiva pojava na našoj muzičkoj sceni. Vokalna tehnika i poseban vid senzibiliteta ostali su prepoznatljivi tokom svih dosadašnjih godina njenog umetničkog stvaranja. Osoben autorski pečat i specifičan vid estradno-scenskog eksponiranja za 25 godina vokalnog rada stavili su je u sam vrh naše muzičke scene.
Sasvim je izvesno, da ovako plodna, umetnička karijera kakva je njena nije izraz pukog slučaja, nego je prirodna posledica spoja talenta, inspiracije, pregalaštva i umetničkih nemira.
Bila je i ostala uzor mladim stvaraocima da istraju u naporima da nađu svoj autentični izraz i opstanu na sceni koja ponekad liči na pravu arenu bez posrtanja i vidljivih kriza. Taj spoj posvećenosti poslu i prirodnog dara ostavio je poseban trag na domaćoj sceni u vokalnom angažmanu Zorice Brunclik čiji su pokazatelji vreme i publika.
Ako je čuveni mislilac rekao: da je ravnodušje jedini pravi pokazatelj odsustva svake vrednosti, ako se s druge strane zna, da za 25 godina umetničkog rada Zorice Brunclik nije bilo nezainteresovanih i hladnih već samo onih koji su je hvalili i onih koji uspeh nisu mogli da joj oproste, onda je više nego jasno, da je naša umetničko-estradna scena u njoj dobila ličnost koja ima moralni stav i stilsku prepoznatljivost zbog čega je i uspela da pretraje sve mene i izazove društvenog i muzičko-scenskog života i da ostavi vidnog traga u našem kulturnom životu.
MINISTAR
Željko Simić, s.r.

 

 

Top

Šta je javljao "radio Mileva" od 24. septembra do 5. oktobra


Poslednja Titova pepeljara
Danas, 14-15. oktobar 2000.
Potrošilo se, pohabalo se, pokvarilo se... Ponešto je i izgorelo. Voljom prvih ili drugih uzurpatora ili voljom komande moćnog NATO-pakta stradalo je dosta imovine koju je koristio odavno upokojeni predsednik odavno upokojene SFRJ - kako one uzapćene od prethodnih vlasnika tako i one na razne načine stečene tokom dugog predsednikovanja.
Postoji škola mišljenja koja tvrdi da je pepeljara kojom je, u jednom od prvih post-izbornih izveštaja beogradskog "radio-Mileve", bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević (u nekoliko dramskih verzija) gađao svoje saradnike bila zapravo poslednja iz velike serije Titovih čikobernica.
U noći u kojoj se slegao suzavac - o kojoj ćemo sigurno slušati mnogo od onih koji su je proveli po raznoraznim budžacima za koje se nedavno odomaćio naziv "mišje rupe" - noći u kojoj su ošišani momci u trenerkama tumarali gradom, očajni što su izgubili poslodavce, a pacovi merkali kako da pretrče do govornice, gotovo sve ove glasine postale su nevažne - čak i one za koje će se ispostaviti da su bile tačne.
Glasina je bez sumnje deo narodnog stvaralaštva. "Pouzdane informacije" bujaju u atmosferi u kojoj ne postoje mediji. Tokom devedesetih u Srbiji je trač postao dominantna forma urbanog folklora. A tradicija sakupljanja narodnog blaga duga je u Srba - starija i od čuvenog Vuka St. Karadžića. Kako to nalažu pravila, pribeležene su i verzije - ono što obično nosi naslov "isto to samo malo drukčije". Ovo je samo mali deo izveštaja "radio-Mileve", sakupljenih između 24.IX i 5.X 2000. godine. Možda bi se to moglo svrstati u "predDOSovski ciklus". Glasine koje su kolale na dan preokreta predstavljaju poseban krug, možda neku vrstu pandana "Početku bune protiv dahija". Naravno, i one koje su usledile nakon čuvenog četvrtka čine zaseban korpus. Verujem da će i one pronaći svog beležnika.
San svih pisaca (a bogme i obaveštajaca) je da zidovi ili predmeti nekako progovore. Ne može se sa sigurnošću reći da li je poslednja Titova pepeljara još uvek cela ili njene krhotine dremaju na kakvoj deponiji - u svakom slučaju ne treba sumnjati da bi pepeljarina priča bila veoma zanimljiva.

  • S. M. gađao Goricu Gajević pikslom (pre izbora).
  • S. M. tri dana pre izbora primio predsednika, sekretara i upravnika arhiva SANU koji su mu poželeli uspeh u odsudnoj političkoj utakmici.
  • S. M. gađao Goricu Gajević pikslom (posle izbora).
  • S. M. gađao Goricu Gajević vazom.
  • S. M. gađao Goricu Gajević pikslom u nedelju, nakon izbora 24. IX kada mu je saopštila da na kontrakoncertu na Trgu Republike ima 1.000 slavljenika pobede, a on na snimku video sedam.
  • S. M. gađao i promašio Goricu Gajević - kristalna pepeljara se razbila o zid iza nje. Razlog je bio u tome što se ona osmehnula na konstataciju da je razlog poraza na lokalnim izborima bio loš rad "na terenu".
  • Na veb-sajtu vladajuće SPS partije u noći 24-25. septembra izvesno kratko vreme stajala informacija iz koje se videlo da je kandidat Koštunica pobedio na predsedničkim izborima.
  • Na veb-sajtu Savezne izborne komisije u noći 24-25. septembra neko vreme stajala informacija iz koje se videlo da je kandidat Koštunica pobedio na predsedničkim izborima.
  • Povreda Gorice Gajević ušivana u Urgentnom centru.
  • S. M. gađao Nikolu Šainovića pikslom.
  • S. M. ošamario Nikolu Šainovića.
  • S. M. nije gađao Nikolu Šainovića pikslom jer mu je nepovoljne rezultate javio telefonom, nakon što je džentlmenski čestitao DOS-u pobedu na izborima.
  • Nikola Šainović zaustavljen na mađarskoj granici.
  • S. M. pikslom razbio ploču staklenog stola kada su mu građevinari saopštili da "Varadinska duga", most u Novom Sadu, neće moći da se dovrši pre izbora.
  • Ubijen Sulejman Ugljanin.
  • S. M. pao u nesvest kada je video prve rezultate izbora.
  • Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ i najnoviji predizborni disident SPS-a na biračkom mestu pokazao kamerama otvoreni listić sa zaokruženim imenom kandidata V. Koštunice.
  • Glasački listići sportista koji su glasali na Olimpijadi u Sidneju bačeni kada se ispostavilo da su svi za kandidata Koštunicu.
  • Momir Bulatović dao ostavku.
  • General Pavković dao ostavku.
  • Vlajko Stojiljković dao ostavku.
  • M. M. puštena preko mađarske granice.
  • Gužva na grčkoj granici.
  • Gužva na mađarskoj granici.
  • Dragan Tomić preko Crne Gore pobegao u Češku.
  • U ponedeljak blokiran VMA - S. M. i M. M. primljeni, čula se vriska i cika.
  • Borka Vučić dala ostavku.
  • Marko M. u Šangaju sa celom novostečenom porodicom - imaju punionicu Koka-Kole (malu).
  • Ruske carinske vlasti nisu propustile lovačko naoružanje Marka M. koji se spremao na lov u Kini.
  • Ruske carinske vlasti nisu propustile lovačko naoružanje Marka M. koji se spremao na lov u Mongoliji.
  • Marko M. u Mongoliji čeka lovačko oružje.
  • Brat S. M. Borislav, ambasador u Rusiji, izdao naređenje građevinskoj firmi u Moskvi da mu se adaptira stan od 500 kvadrata.
  • Pobegao u Moskvu - ruska policija zatvorila put od aerodroma do grada.
  • Rusija prihvata da dâ azil S. M. pod uslovom da se naseli u Vladivostoku.
  • Brat Borislav doveden iz Moskve da ubedi S. M. da prizna izborne rezultate.
  • Ivica Dačić dao ostavku.
  • Televizija BK ne emituje informativni program jer niko od urednika ne dolazi na posao.
  • Naslednik "Frenkija" na položaju komandanta specijalne jedinice u Staroj Pazovi i igrao na proslavi pobede opozicije odeven u majicu Otpora.
  • Dva aviona spremna na batajničkom aerodromu.
  • Makedonija odobrila prelet dva nepoznata aviona za Kazahstan.
  • Let Jatovog DC-10 koji je trebalo da 22. IX preveze članove hora "Ivo Lola Ribar" u Irak odložen za utorak.
  • Let Jatovog DC-10 koji je trebalo da 22. IX preveze članove hora "Ivo Lola Ribar" u Irak odložen za četvrtak.
  • Većina članova vladajuće stranke dala ostavku, ali ih je S. M. jednog po jednog zvao na razgovor i pretnjama i ucenama sprečio da se ostavke objave.
  • DOS u obezbeđenju inkorporirao vukovarske veterane.
  • M. M. imala nervni slom - hospitalizovana na VMA.
  • M. M. imala nervni slom - hospitalizovana u Urgentnom centru KCB.
  • Ispražnjen Urgentni centar KCB radi nameravanog obračuna policije sa narodom.
  • Ispražnjena bolnica "Dragiša Mišović" radi nameravanog obračuna policije sa narodom.
  • Ispražnjena Gradska bolnica radi nameravanog obračuna policije sa narodom.
  • S. M.-u "krenuo" pesak u bubregu. Nesnosni bolovi.
  • Predsednik izborne komisije na biračkom mestu u Lazarevcu, član SPS-a, po uvidu u rezultate pojeo kontrolni glasački listić.
  • Smenjen Milovan Bojić.
  • Na snimcima RTS pojavljuje se dvojnik S. M.
  • "Babi je pozlilo" - signal da se zasedanje Savezne izborne komisije prekine.
  • "Babi je bolje" - signal da se zasedanje Savezne izborne komisije nastavi.
  • Generali Ojdanić i Pavković sprečili od M. M. zahtevani obračun sa narodom jer su jedini videli glasove policije i vojske - 80% za DOS.
  • za S. M. kupljena farma u Južnoj Africi.
  • Ubijen Vuk Obradović.
  • Na lokal Marka M. (picerija "Non-Stop") u Požarevcu bačena dimna bomba.
  • Imovina Marka M. u Požarevcu se ubrzano rasprodaje.
  • Fahreta Jahić a.k.a. Lepa Brena, zvezda, kupila čuveni zabavni park Marka M. "Bambilend".
  • Slobodan Živojinović, bivši teniser (i muž Lepe Brene), kupio diskoteku Marka M. "Madona" u Požarevcu.
  • Dvanaest helikoptera sletelo na Dedinje - prenosi se nameštaj u Moskvu.
  • Dvanaest helikoptera sletelo na Dedinje - državni udar.
  • Marko M. u Alma-Ati.
  • Rade Marković, načelnik javne bezbednosti, sprema se da dâ ostavku.
  • Borka Vučić doživela moždani udar.
  • Ivici Dačiću perforirao čir.
  • General Pavković preko kuma, poručio uglednom novinaru da prenese Koštunici da je sve pod kontrolom.
  • Mirko Marjanović, predsednik Republičke vlade doživeo srčani udar.
  • Žena Zorana Lilića rekla, u poverenju, prijateljici - "Ne možeš da zamisliš pod kakvim smo pritiskom".
  • Marko M. čestitao pobedu Koštunici.
  • Smenjen Rade Marković, načelnik javne bezbednosti - na njegovo mesto došao Janaćković, bivši ambasador u Makedoniji.
  • Razjarena masa demolirala vikend-kuću prominentnog JUL-ovca Ćutovića na Zlatiboru. Policija mirno posmatrala.
  • Na rudare-štrajkače u Lazarevcu poslati tenkovi.
  • U razgovoru sa predstavnicima grupe G17+ predsednik Savezne izborne komisije (u podnapitom stanju) rekao da je svestan izborne krađe, ali da je on "kapetan broda koji tone".
  • General Pavković pobunjenim rudarima u Lazarevcu nudio dve, tri, šest plata ukoliko prekinu štrajk.
  • Pacijent udario Milovana Bojića, ministra zdravlja, štakom.
  • Počinje napad policije na barikadu na planini Rudnik.
  • Ne počinje napad policije na barikadu na planini Rudnik jer su autobusi sa "specijalcima" zaustavljeni na Čukarici.
  • Kombajn za strna žita Joce Mandića, vlasnika kafića "Beli zec" na Gardošu blokira raskrsnicu kod Karađorđevog trga u Zemunu.
  • Kolona teških vozila krenula iz Čačka prema Lazarevcu.
  • Poništeni izbori u celini.
  • JUL-ovski radio "pokriva" Radio Lazarevac i objavljuje da je štrajk završen.
  • Kamere lokalne televizije snimile razgovor generala Pavkovića sa anonimnim rudarom-štrajkačem koji kaže: "Poruči tvom ludom vrhovnom komandantu da se skloni inače ću mu j... i Miru po sred p...e".
  • Čačanski policajci demonstriraju sa narodom.
  • SPS gradonačelnik Svilajnca sprečen u pokušaju da odnese inventar iz opštinske zgrade.
  • U svečanom holu zgrade SANU pored imena aktuelnog predsednika Medakovića neko je zalepio nalepnicu "Gotov je".
  • U Zaječaru gde je SPS osvojio tesnu većinu tek izabrani odbornici vladajuće stranke raspituju se o uslovima prelaska u DOS.

Sakupio i na svet izdao: Mileta Prodanović

 

 

Top

CJELOMUDRIJA OVOG SVETA

(iz zbirke Mihaila Petrovića - Mike Alasa i prijatelja)

POSMRTNA LISTA
Moja nigda neprežaljena žena Kristina preminula je 3 ov. mes. u 34 ili 36 godini svoga života i predana je materi zemlji. Hvala materi zemlji koja je Kristinu primila. Hvala i lekaru g. R...u koji je sve i svja činio da spase Kristinu, pa kad je nije spasao hvala mu. Al' najviše hvala g-đi Milevi, udovi, koja se za sve vreme Kristininog bolovanja nalazila u mojoj kući. Hvala gospođi Milevi udovi, što je negovala moju Kristinu i mene i time mi olakšala jade. A što se koješta priča za mene i g-đu Milevu, udovu, to za sad nije mesto za ogovaranje, al' dok dam Kristini po godine, biće govora o svemu, a dotle
Stan počekaj, od Doboja Mujo,
I mi konja za trku imamo.

Ožalošćeni
Kristifor Gajić
ovd. meštanin
("Beogradske novine", 1888)


OGLAS
Klavir izgubljen je u putu od Slavije do Kalemegdana; ko ga nađe neka ga odnese na Čuburu i preda M...u K... kasapinu, gde će primiti nagradu.
Miša Đorđević
("Večernje novosti", 1892)


OGLAS
Radi znanja. Pošto sam se zavadio s moju porodicu, za istu koju sam podigao porodičnu grobnicu na Novome Groblju, i u koju je sahranjena samo moja baba Maga, to isključujem moju porodicu iz dalje saranjivanje u istu pomenutu grobnicu i zadržavajući jedno mesto za mene, ostalu komociju izdajem pod kiriju, odnosno jedno veliko mesto i dva mala. Kome treba, upravo ko umre, neka se meni obrati.
Dolepotpisanom
Sreja Mekić, ovd.
("Dnevni list", 1890)


DNEVNE VESTI
...Usled nepredviđenoga uzroka, bavljenje Gospodina Ministra u našoj sredini svedeno je na dva sata. Sa toga uzroka u mom pozdravnom govoru izostaće istoriski deo, a iz banketa đuveč sa ovčetinom i guska na podvarku. Zato se poziva građanstvo, koje je pozvato, da se posle ispraćaja ministrovoga vrati natrag u salu, gde će čuti istoriski deo govora, i jesti đuveč i guske na podvarku.
(Požarevački "Građanin", 1893)


OGLAS
Moja žena Katarina, nazvana Kaja, ostavila me je pre nekog vremena, slušajući sovjete naših zajedničkih neprijatelja, zavidljivaca kojekakvih, kojima je cjelj bila da pomute našu bračnu sreću i familijaran život. Ovim je sada pozivam rečenu moju suprugu Katarinu t.j. Kaju, da mi se u roku od danas pa za petnaest dana vrati svome zakonitom suprugu da i dalje prakticiramo bračni život i supružanske dužnosti. A u slučaju da mi se u rečenom roku ne vrati, po isteku toga roka biću prinuđen povesti protivu nje bračnu parnicu, i onda do viđenja gospoja Kajo, fantazijo nazvana, u konzistoriji, a pitaćemo se onda i za narednika lepoga Miku nazvatog, a takođe i za tvoju tetku da mi se kaže od čega ona živi.
Ponizan:
Jovan Mikić
ukazni poštar
("Dnevni list", 1889)


SLUŽBENA OBJAVA
Sud Opštine Grada Skoplja objavljuje građanima, da u opštinskom odboru ima četiri mangup svinje.
Poziva se sopstvenik, da se sa urednim pasošem stočnim javi Sudu radi prijema istih.
Iz Suda Opštine Gr. Skoplja br. 2641 od 30. januara 1934. god.


OGLAS
Mome bračnom mužu Damjanu Blažiću, zemlj. iz Gor. Trešnjevice.
Moj oglas od 3. novembra 1909. godine koji je oštanpan u "Srpskim Novinama" od 4. novembra 1909. god. SNBr 244 u kome sam bila navela: "da me pastorci zlostavljaju i da sam zbog toga pobegla od tebe i da ti se neću vraćati", - povlačim i ima se smatrati kao i da ne postoji, jer sam isti oglas učinila po nagovoru od rđavih ljudi, a naročito od Živojina Milićevića iz Vukosavaca koji se za sada nalazi u pritvoru i okovu kod ove sreske vlasti za više njegovih zločinih i prljavih dela, i koji me je bio zaveo da bi upropastio našu kuću.
Ovaj sadašnji oglas činim zato što sam se pokajala za moju grešku i vraćam se tebi i našoj kući na produženje bračnog života, a tebe molim da moju grešku oprostiš i predaš zaboravu, a ja ću se truditi da se potpuno pridržavam propisa.
14. januara 1910. god.
srez Jasenič. okr. Kragujevački
Stanija ž. Damnjana Blažića
iz Gor. Trešnjevice
srez Jasenički
okrug Kragujevački
Svedoče:
Pavle Ćirić
Stevan Blagojević
Sreten Tomković
("Srpske novine", 48, I 1910)

 

Top

MALI OGLASI

(iz zbirke Dragana Živančevića iz Novog Sada)

EKSPLOZIVNE kuće na ekstra lokacijama prodajemo. Advokat - agencija.
PRODAJEM hitno dvosoban stan Zemun - veoma povoljno, sve kombinacije grejanja i kuvanja. Tel. 011/172-137
ELEKTRONSKA pisaća mašina, memorija, nemačka, nova - za pištolj. Tel. 417-048
MAJSTOR u kući! Popravljamo sve! Pravimo sve od igle do lokomotive. Telefon 432-534
MOLIMO pasoše na pregled. Au nemam vizu. Viziramo pasoše za sve evropske i vanevropske zemlje. Informacija i usluga PERIX. Tel. 337-524
PRODAJEM mamutsku vilicu sa dva zuba. Telefon 397-358
BUNDA štakora - kragna vizon br.52. Tel 011/341-862
TRAŽIM posao imam trofaznu struju. 011/429-789
MLAĐI penzioner - traži honorar. 011/161-729
ČUVAM decu ili starije oko Dorćola. 011/762-003
BIZNISMENU pečem kore za rozen tortu. Tel. 011/595-049
VEŠ mašina "Gorenje" 12 programa; nijedanput neupotrebljena. Telefon 54-680
BUGARSKI električni aparat za pečenje paprika za minut. Tel. 011/545-063
NEONKE 40 i 60W. Uveče. Tel. 011/502-036
SOBA sa nišom vlasništvo kuće. Tel. 011 675-656
PRODAJEM lokal od 100 m2 preko puta mlekare (sirovo stanje). Telefon 461-801 radni dan, ili 338-488
BRAČNI par veterinara sa psom traži stan u Beogradu sa telefonom, plaćanje mesečno. Tel. 011/508-462
PRODAJEM šumskog ježa menjam za diskete. Tel. 011/2548-502
MENJAM izvanredna krzna mrkog medveda za telefaks. Tel. 011/410-856

 

 

Top

988, IZVALITE!


VAŽNI TELEFONI:
  • Razna obaveštenja - 9812
  • Brojevi pretplatnika - 988
  • Buđenje - 9811
  • Telegrami - 96

Kliknite ovde ako vas zanima kako s odgovarajućim službama komuniciraju Zagrepčani.
Da li mogu dobiti belu apoteku Matijinu?
Šta znači sanjati zub?
Gde se nalazi salon za sunčanje?
Molim Vas ime nekog ko se bavi nekim hobijem.
Kako nastaje mazga?
Kako se zove muž od žirafe?
Da li mačka ima obave?
Da li u Kotežu ima puno komaraca?
Da li u svom razvoju moljci dobijaju krila?
Da li se kaže krmenadla ili kremenadla?
Molim Vas pozivni broj za Hamburger?
Kako mogu poslati smrtonosni telegram?
Gde mogu da kupim roze samolepljivi papir?
Da li Sarajevo smatraju balkanskim gradom svetlosti?
Da li postoji telefon za muzičke top liste?
Meni treba dolar.
Do koliko radi muzika na telefonu?
Da li vi radite sada, tražio sam vas pre neki dan, niste bili tu...
Koliko je ubrzanje geparda?
Zašto se burma nosi na desnoj ruci?
Kada su se prvi put u Jugoslaviji pojavile pivske flaše?
Da li mogu da saznam koliko je LOTO imao brojeve?
Kako se zove mladunče nilskog konja?
Da li u Srbiji postoji udruženje lažova?
Da li možete da mi date prognozu za vikend, za Obrenovac, hoću da pečem prase.
Da li vi dajete adrese ulica i stanova?
Da li koka može da snese jaje bez pevca?
Koliko košta živi delfin?
- Da li se može dobiti Beograd iz Titograda?
- Odakle Vi zovete?
- Iz Titograda.
- Pa kako ste nas onda dobili?
- To se i ja pitam.
Daj mi železničku stanicu za autobuse.
Alo... jesu li proradili ti vaši terminatori?
Kada leš odleži jedan dan na sobnoj temperaturi kolika mu je temperatura tela?
Ko je izmislio sladoled?
Kada je najbolje da se ide kod zubara, u koje doba dana?
(7h ujutru)
- Izvolite?
- Da li sam vam prvi od jutros?
Da li mi možete reći sa kim sam udvojen?
Sa čim mogu da omekšam kožnu tašnu?
Da li imate nekog privatnog kriminalca, ukrali mi kola?
- Molim vas drugarice, malopre ste mi dali netačan broj.
- Niste bili kod mene.
- Ne, nisam bio, zvao sam telefonom.
Molim vas, da nešto pitam, malopre mi je vaša koleginica dala broj 9812, ali tu nešto nije u redu, ja 9 i 8 imam na brojčaniku ali 12 nikako da nađem.
Dajte mi maticu iseljenika, ove što skupljaju ove što beže.
Gde se održavaju mikrotalasne pećnice?
Pratim ovu emisiju "Maksimizacija"...
Molim vas broj Austrougarske ambasade.
Koju službu da zovem da mi istera ose iz stana?
Zašto nama u bloku 23 ne rade televizori?
Kako se kaže kada se kobila porodi?
Dajte mi zaraznu bolnicu.
Dajte mi broj "SS" telefona.
Molim vas broj telefona onih što daju toplu vodu.
Dajte mi broj onog Milorada za muštikle (muštikle "Milord", prim. prev.).
Dajte mi broj s ovu televiziju da isključim ovu skupštinu.
Treba mi ribljak na Zelenom vencu.
Dajte mi kursnu listu Francuske ulice i Zelenog venca.
Dajte mi BIG MEK na Slaviji.
- Molim vas budite tepih servis u Vojvode Stepe.
- Pa ne bih baš da budem tepih servis.
- Dobro, onda servis za pranje tepiha.
- Koliko treba da držim jastuk da ugušim coveka?
- Pa, dok se ne uguši.
Molim vas menjačnicu u Francuskoj.
Koja škola se završava za optičara?
Molim vas seme za prolećne radove.
Kažite mi broj kluba žena negativnog rezus faktora.
Dajte mi Novo groblje, parcelu 318.
Kapelu mi dajte, tamo su mi odvukli babu.
Dajte mi pozitivni broj za Nemačku.
Ko je izmislio minut ćutanja kad neko umre?
Kada je jeftina struja za telefone?
Pošto košta tarifa razgovora sa SAD?
Da li prodaju ležajeve na Železničkoj stanici?
Kada počinje prolazni rok za fudbalere?
Da li u Beogradu postoji Vaginalistička crkva?
988, izvalite!
Alo, broj Dafine kod Ajaks-a?
Dajte mi broj telefona za otcepljenje veze.
Dajte mi CNN-ovu apoteku. (ICN, prim. prev.)
Broj telefona za motokultivatore.
Molim vas penzijsko na invalidskoj kosi.
Robnu kuću za pse i njihove vitamine.
Kolika je karta za zapadnu utakmicu Zvezda-Partizan?
Pozitivni broj za Sremčicu?
- Gospodine, kakva Vam je to ulica?
- Pa, asfaltirana...
- Molim vas broj Nikolić Dragana - Prle
- Molim?
- Prle, Nikolić...
- Ulica?
- Pa znate, Povratak otpisanih...
- Dajte mi broj Klasa.
- Jel' u Francuskoj?
- Ne, ne, Jugoslavija - Beograd.
Koji je pozivni za Beograd kad se zove od tamo negde?
Da li vo može da razmišlja?
Da, ide iz Ustaničke do krajnje zadnjice sedmice.
Da li je isti pozivni za Slaviju i Novi Beograd?
- Pozivni za Novi Sad?
- 021.
- Ima li još neki?
Koliko ljudi gaji koze u Beogradu?
Servis na Kalenić pijaci, čovek se zove Jovan Rajić?
- Koliko košta minut sa Indijskim okeanom?
- Zvali ste brod na Indijskom okeanu?
- Ma ne, zvao sam Zair.
Da li je broj 15320 dobio prinovu?
Pomagajte, gde se nalazi polni organ pevca?
Rad i Crvena zvezda će igrati na Radovom spomeniku.
Seko, čuo sam negde u gradu neka banka menja nemački novac za marke.
Molim vas dve pizze i koka-kolu na adresu...
Molim vas rezultat Partizan - Gandi Junajted.
Da li je buldožer - buldožder ili obrnuto?
- Buđenje.
- 462568
- U koliko?
- Pobogu, ustajem kad i ceo svet!
- Alo, nemam struje, kada ću je dobiti?
- Koja ste grupa?
- AB pozitivna
Da li su ovi iz elektrodistribucije vernici ili ateisti kad na Svetog Nikolu isključuju struju?
Molim vas, "Vitalis", onaj za igle.
- Molim vas, vremensku razliku sa Australijom.
- +9
- Ma ne treba mi temperatura, već vreme.
Broj u 27. marta na Slaviji velike pošte za socijalnu pomoć?
Molim vas terensku službu Beobanke.
Molim vas, da li mogu kartom koja je kupljena za bus 75 da se vozim 83-kom?
Koliko brzo trči impuls do Austrije?
Gde se nalazi ulica Đorđa Krepavca?
Gde se nalazi hotel Astoraja?
Kada je Titov grob otvoren za posetioce?
- Dajte mi Taxi Bell
- 3281...
- Uf, tu ima puno brojeva, odoh ja peške.
Dajte mi grobljanskog lekara.
- Kako da iz Cvijićeve stignem do Dragiše Mišovića?
- Kako idete, kolima ili autobusom?
- Taksijem.
Dajte mi broj Opelatovog servisa.
Ide mi se na aerobik, gde ga ima oko 21h?
Gde je Titin grob?

 


Top

Poruke sa pejdžera

Trange frange, dođi da mi zvizneš dange /Sanja
Javi mi se na kućevni telefon...
Molim vas, da li je ova sprava u pogonu?
Da li poruke mogu da se šalju ekspresno brzo da ih ja odmah dobijem na pejdžer, ili to mora preko vas?
Kumo, javi mi kako si prošla na izložbi pasa.
Subota uveče: Javi mi se hitno u ponedeljak ujutro.
Nemoj da se voziš sa kolima na Crnu Goru /Gagec
Da li biste bili ljubazni da me prenesete na pejdžer broj...
Dovučuj se u kafić /Mitar
Zaboravio si pejdžer kod mene, vrati se...
Srećna Nova godina i Hristos se rodi sa malim zakašnjenjem.
Moramo da se nađemo u toku večeras, javi mi se odmah.
Zovem se 9557, koliko sam poruka imao danas?
Molim vas da mi renovirate poruke od juče...
Molim vas, pre nego što ostavim poruku, samo da vas pitam, kada on dobije poruku da li čuje vaš ili moj glas?
Dobar dan, ja sam nosač pejdžera broj...
Javi se ili se ne javljaj /Suljo i Okica
Otiđi po Snežu u računovodstvo i odnesi je u SDK...
U Novom Sadu sam nisam bio u Beogradu, javi mi se kući u Podgoricu.
23:07h Izvinjavam se što zovem ovako kasno...
Da li postoji mogućnost da mi remontujete poruke na broj...
Pošto mi ne odgovara na poruke već 15 dana, da li možemo da promenimo broj?
Možete li da pustite poruku dvaput jer mu pejdžer ne vata uopšte?
Javi mi se odmah ili čim prvi put stigneš /N
Imam poruku za mog druga. Je l' vi znate njegov broj?
Molim vas repetiraj poruku za...
Nisam čuo sinoćnu poruku...
Hristos se rodi tebi i tvojoj porodici.
Nazovi me, barem da mi kažeš zašto me ne zoveš.
Prošao si kroz moje srce kao krava kroz kukuruz.
Nedostaješ mi kao probušeno nebo mesecu.
Uzmi iz Ilinke ako ima ono da nam dâ da bih vratio.
Konji su dobri za jahanje, ali ništa bez tebe.
Javi se u hotel Hyatt na recepciju, traži recepciju, u potpisu recepcija!!!
Oslobodi pagette, zauzet ti je.
Dobro veče. Šaljem poruku čoveku, u Kragujevcu je, da li je potrebno da vam kažem i pozivni broj 034?
Javi se Ljiljinoj Ljilji /Ljilja
Javi se kad budeš mogao do u nedogled /Goca
Ti meni brak, a ja ću tebe /Razbijač
Molim Vas da mi se javi pejdžer...
Javi se, ili ću preseći vene plazma keksom.
Volela bih da sam tlo po kojem hodaš, samo skini patike da ti ljubim stopalo.
Nemoj da si mi se danas pojavio na oči, dođi hitno u kafić.
Vaskrs se rodi.
Dobro veče, molim vas duplikat za broj...
Jovice nazovi me putem telefona /Pero
Javi mi se na mobilni zovem te za 5 minuta.
Tri puta mi se hitno javi.
Hristos se rodi neka mu je sa srećom /Branka
Molim vas, pošaljite mi sve poruke od početka agresije.
Srećan ti Vaskrs, javi se ako možeš.
Da vas pitam, da li vi znate kada je klijentu potrošena baterija?
Imam poruku za kompjuter ###.
Moje fundamentalne performanse su adekvatno locirane.
Dobar dan! Znate, ja sam supruga od ovoga... pejdžera ###.
Da li ste zapamtili broj telefona?
Imam poruku za učesnika broj...
Jesi li zaboravio gde stanuješ? /Žena
Život mi je bez tebe kao Srbija pod sankcijama /Zaljubljena
Hitno čekam da mi se javiš!
Peglam svilenu suknju, ali šta da radim sa podbulim kapcima? /Milena
Sve je spermno za polazak /sekretarica
Kada padne mrak, ugroziću vam brak /Lover
Lela, mama ide pred Sabornom crkvom, kad se vrati doći će vam u lokalu /mama
Tri puta hitno javi se tri puta kući /tri puta ujko
Klijent izdiktira poruku i pita: Izvini, a da li ja smem posle 2 minuta da nazovem i pustim jednu drugačiju na isti broj pejdžera?
Mobilne Kazanove, mogli ste da platite telefonski račun /privremeno isključene
Obrane su jabuke zelene, tebe nema da dođeš kod mene. Klijent objašnjava: "To mi je šifra za dužnike koji mi ne vraćaju pare."
Jel' to pejdžing stanica?
Pređi na Tetris, to ćeš lakše da ukapiraš, ili se javi.
Molim Vas, pošaljite ovu poruku 2 puta, znate, on je moj direktor i ako ne primi poruku dobiću otkaz!
Mače moje, kako ja tebe volim i jedva čekam doživljaje na grani.
Dajte mi reviziju novogodišnjih poruka...
Javi mi se u mobilni, tri put itno.
Jel' možete da me spojite sa pejdžerom...
Deltadžet? Imam poruku...
Uključi se, pa se javi na pejdžer.
Možete li mi reći gde se vlasnik pejdžera trenutno nalazi?
Da li mogu da vam predam poruku?
Javi se hitno kući na mobilni ili na pejdžer /tata
Zapišite tu poruku, ali mu je dajte brzo...
Požuri hitno da bih vratili kasetu u klub!
Dajte mi za bidžer...
Mislim da ću brže ozdraviti sa suknjicom. Butik radi do 20h. /Ljubi te Z.
Drži volan, tapši, i gledaj gde voziš /X
Ja bih molio da mi se broj pejdžera javi u Skoplju.
Ja sam vlasnik pejdžera ###, molim vas da mi rekonstruišete današnje poruke.
Javi mi se za 10 minuta, ili se posle čujemo kasnije.
Da li je to organizacija za pejdžere?
Na koju kilometražu deluje taj vaš pejdžer?
Dokumenta će se znati kada će biti gotova posle 10h.
Javi mi se hitno, e pa to "hitno" pustite neka ide na traci.
Dobar dan, molim vas ako mogu da preslušam poruke.
Ako ne možeš da me dobiješ, probaj opet.
Samo da ti se javim, da vidim da li si dobro.
Mnogo sreće povodom rođendana.
Recite voditelju da ućuti /slušaoci
Ja već dugo imam pejdžer. Ako mislite da nas zajebavate, bolje i vi i mi da idemo u pizdu materinu!
Javi se odmah ili mi pusti pejdžer.
Telefon mi je blokiran, zato mi se javi na aparat.
Imam poruku za pejdžing sistem "Rade".
...i u posveti Desa.
...u kontekstu Pera.
Izvinite, da li bi ste mogli da mi pročitate sve smešne poruke koje ste primili u toku dana?
Premotajte mi zadnju poruku.
Molim vas, da li je uključen preparat ###?
I, molim vas, pošaljite poruku dva puta pošto mu ne radi filter na pejdžeru.
Ako možeš javi mi se, na mobil-u sam, dostupan sam.
Htela bih da prijavim razgovor za broj ###.
Ostavi mi telefon Spaletovog mobilnog telefona.
VELIKI, nedostaješ mi /MALA
Donesi cveće da ne bi dobio venac /Drug
Bolje da me bije loš glas, nego dominantna devojka /Veselin
Sine, stigao je prevelik račun za telefon, mama će da provali da smo zvali HOT LINE /Tata
Điha điha sve četiri noge, samo jedna kruta /Ivana

Top

BISERI SPORTSKIH KOMENTATORA


Zvonko Mihajlovski:
  • Dragan Ćirić, fudbalski plesač na tankoj žici virtuoznosti.
  • Dragan Ćirić, igrač duge kose ali velikih mogućnosti!
  • Kolega, može mali remize ove utakmice?
  • Navijači ne prestaju da navijaju iako pada kiša.
  • [C. Zvezda-Helsinki, 1997] Finci danas nisu bili fini, ali je Crvena Zvezda bila bolja.
  • Dejan Stanković je umetnik i ništa više, a biti umetnik i ništa više u njegovom poslu znači - biti sve.
  • On je pravi golgeter. Njegov posao je gol. Njegov hobi je gol. Verovatno i kada spava sanja gol.
  • I onda je kudravi gaučos krenuo krivudavim putem kokainskih noći.
  • Lopta kadkad ume da bude đavolja koža naduvana vazduhom.
  • Krilo nikad ne pada daleko od beka.
  • [Jedan od derbija Crvena zvezda - Partizan] Evo izlaze Partizanovi igrači... a evo i naših.
  • Završen je još jedan derbi večitih rivala, fudbalska predstava van granica prostora i vremena.
  • Faustino Asprilja je rođen i odrastao u vrletima istočnih Kordiljera.
  • Ni loše vreme, ni svi minusi gospodina Celzijusa nisu mogli da pokvare ovu fudbalsku predstavu!
  • Kakav predivan pogodak. U fudbalu se događaju mnoge lepe stvari. [počinje usporeni snimak gola] I pođimo zato sada uz pomoć magnetoskopa u potragu za lepim!
  • I završen je još jedan pokretni praznik fudbalskih slika.
  • Čudan način dodavanja - jako i nikome!
  • Najdoski je odlično skočio, ali nažalost preko prečke.
  • Zadovoljio je trenera i zato sada igra.
  • Dok je lopta u vazduhu, da vam saopštim spisak timova.
  • Kakav udarac, pocepao je vazduh na vodonik i kiseonik!
  • Brazilska odbrana - planinski venci Siera Madre!
  • Koncert zvižduka za igrače, čisto da se malo muzički obrazuju!
  • Lopta je proletela paralelno sa Ibarskom magistralom!
  • To je bila veća opasnost za avione tipa Avaks, nego po gol Pandurovića.
  • Prepun stadion Partizana, 50.000 ljudi. Zamislite, 100.000 dlanova!

Dobrosav Gajić:

  • Zoran Savić je imao malu porodičnu neprijatnost ovih dana. Umrla mu je majka.
  • Američki košarkaši su visoki 2 i više metara.
  • Nosioci pobede uspeha...
  • Treba odigrati mirno, elegantno, lepršavo...
  • Stižu oko 13:30, narodski rečeno oko pola dva...
  • Uspeh jugoslovenskih zlatnih plavih košarkaških reprezentativaca...
  • Dokazali su da se jugoslovensko nebo još dugo, dugo neće ugasiti...
  • On je najmlađi igrač na prvenstvu čije trenutke upravo privodimo kraju...
  • Oni su se sastali na kratkotrajnim jednomesečnim tridesetodnevnim pripremama...
  • Oni sutra tačno u 12 časova treba da stignu ispred savezne Srbije...

Milojko Pantić:

  • Sakrio je Savićević loptu i izgleda da nema nameru da je vrati protivničkim igračima.
  • Ovaj sudija je poznat po tome što kartone deli kao novogodišnje konfete.
  • Prodato je 30000 gledalaca...pardon ulaznica!
  • [Krupan kadar na protivničkog igrača] Ovo je čovek koji je napao našeg Dejana - sa leđa.
  • Hvala Bogu i Zoranu Đinđiću, u Beogradu se danas ponovo igra fudbal!

Nedeljko Kovinjalo:

  • Ko je to sa brojem dvadesetpethiljadastosedamnaest?
  • [Geteborg 1995, maraton] Ova takmičarka je imala dobar rezultat na Njujorškom aerodromu, a takođe učestvovala je i na Beogradskom aerodromu.
  • [Geteborg 1995, koplje] Stiv Bekli je visok... - i tačno 87 metara!
  • Teško je bilo, ali kako kaže naš narod, sve je dobro što se loše svrši.

Gojko Andrijašević:

  • [Utakmica Šalkea 04, za Šalke igra broj 23 Marko Kurz] Lopta do Kurca.

Vladanko Stojaković:

  • Da, da...dođi 'vamo bato, to se ne sme. Žuta karta!
  • I odlična intervencija Ljukovčana. Da vidimo, zašto se sada Nemci raduju... Pa da, to je gol!
  • Mekmanamanaman. (McManaman)
  • Na stadionu se okupilo oko 30 hiljada dinara.

Jordan Ivanović:

  • Što bi rek'o naš narod - deja vu!

Srđan Knežević:

  • Poštovani gledaoci, izvinjavam se zbog ovog prekida. Upravo su nam organizatori Olimpijade zabranili da pušimo u reporterskim kabinama. Evo, i kolege Španci se bune, nisam samo ja...
  • Pa pogledajte, dragi gledaoci, ovo telo. Boginskaja je najvisočija od svih gimnastičarki i vidi se na njenoj izduženoj figuri. Jednom rečju - ŽENA!
  • Pogledajte samo kako je građen ovaj mladić. Svaka majka bi ga poželela u svome domu, a tek ti predratni švalerski brčići...
  • [rukomet] Cela Jugoslavija je sada sigurno na rukama!

Duško Korać:

  • Još jednom ćemo čuti američku firmu!
  • Ovo je Keli Erikson, sićušna Šveđanka, skakačica u vis, a ovo je njena majka, mama Marija, koja prati svuda svoju ćerkicu i ne ispušta je iz vida. A čovek koga upravo vidite je snažni momak Džon Godina, bacač kladiva. Njemu nisu potrebni ni mama ni tata da ga prate po takmičenjima...
  • Sudija je uzeo prokurin kapi za oči i sada mnogo bolje vidi.

Nepoznati komentatori:

  • [Nepoznati komentator, kome je to bila poslednja utakmica] Gol, gol,... kurac, prečka.
  • Kiša pada oko korner zastavice, kiša pada po celom terenu.
  • Ko je njega uopšte i zvao u reprezentaciju, ja njega ne bi ni zvao, on je poslednji čovek kojeg bi ja pozvao da igra...
  • A danas je na našem najvećem stadionu Marihua..., pardon, Marakani...
  • Ovo je takmičar iz San Marina, male ostrvske državice usred Atlantskog okeana.

 

Top

BISERI NAŠIH PACIJENATA

Ovo su dugogodišnji zapisi dr.Aleksandra Revišina urađeni zajedno sa petoricom kolega, a na osnovu autentičnih izjava pacijenata na Urološkom odeljenju bolnice u Zemunu. Preneti su sa neznatnim izmenama.
Snimali me na niskom nivou.
Muška žila mi sve manja i manja. (Dr. Revišin kaže pacijentu: "I meni".)
Oseća nesebično mokrenje.
Loše stojim sa prostatutom. (prostatom)
Tako me tu lečke žicne, a sinovac mi radi u statutu. (institutu)
Ne mogu da mokrim u dubećem stavu.
Pobacila sam kamen iz bubrega.
Lekar: "Nemojte sedeti na hladnom."
Pacijent: "Mi političari imamo 'Politiku' i ja uvek sedim na njoj".
Imao sam zapaljenje bubrežnog mišića.
Jaja mi se ugrudvala.
Doktore, mnogo sam razočaran. Ovaj moj vršnjak ni glavu da digne.
Imam apostrofiju testisa.
Dr. Revišin: "Spremite se za pregled." (rektalni)
Pacijent: "Hoću hoću, ali samo da bude bratski".
Pacijent, posle rektalnog pregleda: "A vi tako mene na brzinu..."
Ja sam paničar i bojim se da mi se prostata ne nagomila u kanale.
Dr. Revišin: "Uveče da odsedite 10-15 minuta u toploj vodi."
Pacijent: "Jel' na penisu?"
Lekar: "Jeste li videli okom krv u mokraći?"
Pacijent: "Da, pre neki dan su mi bile krvave oči."
Bio sam na pregledu prostate i gledao me neki doktor, ali ja pravo da vam rečem, ne znam čime me je pregledao.
Imam ladan bol tu od dole.
Imam tekst opterećenja srca.
Bole me bubrezi. Možda je od kajša od pantalona.
Izlazi mi sok iz čmara.
U spermi imam neke grudve koje su tvrde. Ma ne da su tvrde, nego TVRDE.
Kad svršavam levi testis oće da mi izađe kroz penis.
Šiptar koji je bio na mnogo pregleda: "Bio sam idi mi - dođi mi."
Ponekada mi mokraća prosmudi.
Lekar: "Jeste li imali stolicu?"
Pacijent: "Pa tako - malo prdnem, malo litnem."
Boli me prostaka.
Ma pustite me kod muškog ginekologa samo da pitam nešto.
Štuca mi glavić.
Imam kisele bolove tu dole.
Uhvati me malaksija.
Znate, ne presvlači mi se kožurica.
"Kakva vam je stolica?"
"Samo jednom sam imao rastur."
Je li vam to od rođenja? Ne, to je još od pre.
Rekao mi je dr.Nikolić da bolujem od prostote.
Imam tužne bolove iznad levog jajeta.
Imam perverznu kožicu. (frenulum)
U stomaku mi grmi, puca i lupa.
Na mom imam belo pranje.
Imam grozne pekove.
Nije došao do izražaja. (hteo da kaže da nije imao seksualne odnose)
Pri mokrenju popustim i unazad.
U čmaru mi ključa voda, a oko uda kao da su mravi.
Nešto mi je dole svrabljivo.
Imam pečenje na vrhu udeta.
Kad izvršim erupciju. (kada svrši)
Pre sam piš'o po dva fata. (fat = 2 metra)
Ja se bazir'o na išijas, a ono ispali bubrezi.
Povredio sam štaniclu. (scrotum)
Otičem ispod očiju, a ništa mi nije vlažan stan.
Imam obešenost jajeta.
Lično ga peče kad mokri.
Ja vas skromno poštujem.
Što mali mi više, a on mi ladan i obrnuto.
Energičan je na lekove.
Peče je angina. (vagina)
Ko konja kad ponudiš da pije vode, tako i ja njega ponudim i on uvek piša.
Peče me muška polna cev od pola pa napred.
Bolovi nisu jaki, ali su zato tupi.
Ufati je ovdan (slabine), a onda ufati u stomak pa sastavi se sa glavom i padne u nesvest.
Imam mučninu u penisu.
Bio je lepota - 16 cm. Sada je pokvaren i ja sam poražen. (impotentan)
U malenkosti (mladosti) mi je jaje bilo veće.
Imao sam neku prašinu u bubregu.
Vršnjak mi se iskrivio.
Na mišiću (penis) mi se nešto belo fata.
Peče me organski pol.
Boli me desna moštanica.
Imam bolove u guznoj duplji.
Žmicka mi kad idem.
Povraćao sam i napred i nazad.
Ima skrenozu. (sklerozu)
Prvo mi kvrcalo, a onda sam imao dva prepada bubrega sa sevanjem u testis.
Boli me leva dupna kost.
Naleteo sam na neku honorarno, pa mi kesa nema pad, a rupa od mokraće se proširuje.
Na svaki mesec dana imam plod sa ženom.
Zuji mi u jajima.
Dobio sam malo mutne vode.
"Zbog čega ste došli?"
"Zbog odozdo."
Ciganin: "Imao sam sobu 3x3 pa smo se jebali, da izvineš ko mršave svinje. Kako god se okrenem noćom, ona stvar mi pred nosom".
Boli me desni tenis.
Prostata mi vlaži i švicuje, naročito sa desne strane.
Inače, ja sam bolesnik na levom bubregu.
Na vrhu prirode, da izvinete, hladno mi je kao led, a onda mi je hladno i oko srca.
Zabole me kičma trtanica.
Ide mi vruća para iz zadnjice.
Pa šta da radim, moram da jedem, mokraća traži svoje.
Bolovi su prilično užasni.
Da to nije možda spontani rad bubrega?
Imala sam smešnu mokraću.
Imam vedriji testis.
On: "Imam vanmaterično ronično zapaljenje."
Ona: "Svi u porodici imaju neofritis bubrega."
Molim vas, gde je ovde intimna nega?
Imam plastični srčani zalizak.
Bila je kod gastriologa.
Nemamo propust mokraće.
Imam ogorčene bolove.
Došao sam da skinemo tiketu. (kateter)
Boli me desni rotar. (ureter)
Lično me kičma boli.
Treba mi recept i lek za prirodni pokret.
Ujutro osetim zamor levog bubrega.
Pre dva meseca smo izvadili tiket, pa sada opet teško mokrimo.
Pijem fanfule i take lekove.
U mokraći imam ešin koli i bolujem od cisto - bešike.

 

Top

Biseri prosvetnih radnika*

  • Ja nisam rekla to što sam rekla kad nisam kazala!
  • Kako su dati popovi u njegovim crkvama?... ovaj, u njegovim novelama?
  • Ponekad se grade i porodice za stanove radnika.
  • Najčešće se dešavaju lomovi, padovi ruku, nogu...
  • Imate otiske cipela po nogama.
  • Na žalost, vođena su samo dva svetska rata.
  • Dozvolite mi da u naletu svršim
  • Mi iako moramo, ipak trebamo.
  • A vama se ne diže kad ja ulazim?
  • Pa to već i deca na grani znaju.
  • Profesorku fizike, dok je pokušavala da naelektriše polivinilsku šipku, prekinulo je zvono, i pošto smo svi mi nestrpljivo ustali rekla je:
    - Vama se diže a ja još nisam svršila.
  • Deco, i mi profesori smo nekada bili ljudi!
  • Korelacija između istorije i biologije je da su naše rodoljube udarali po bubrezima.
  • Čim ja malo sednem, miševi kolo vode.
  • Šta ulaziš ko kuče u kuglanu.
  • Preveo si ga k'o da je Turčin preveo na grčki.
  • Izbaciću vas k'o kofere i to prazne da mi bude lakše
  • Ova tabla je poslednji krik tehnike.
  • Sunđer je kao plač matere božije, drugi deo.
  • Imaju grobnice da možeš da ubaciš petosobnu porodicu.
  • Redar nek ide nek pokvasi tablu.
  • Ćuti i pričaj!
  • Mrki Vuče, podigni rogove, da ti viđu glavu na prstima.
  • Pogubljen je i bio je osuđen na smrt.
  • Spontano su se sreli pod pritiskom Turaka.
  • Brom je tečnost tamno mrkog mirisa.
  • Šta sediš tu kao ovca koja je pojela mačku?
  • Skloni kosu sa očiju, pune su ti uši kose pa ne vidiš.
  • Taj primer imamo u "Jesenjem večetu."
  • Jel' slušate vi šta ja pišem?
  • Između ja i snave.
  • Zar i ti, brate Brute?
  • Ove epruvete nisu dobro neoprane.
  • - Nastavniče, meni je slabo. Mogu napolje?
    - I meni je slabo, možemo zajedno.
  • Kako doći do starog papira?
    Istrgnete papir iz sveske, pa ga izgužvate, pa ga ispravite, i to vam je postupak dobijanja starog papira ako vam je žao da pišete po novom.

 

Top

GRIMASE PO VAZDUHU

(iz đačkih pismenih zadataka)
Sakupio Miladin Ćulafić
RAD, Beograd 1985.
Možda bi mi život bio zanimljiviji da se nisam rodio.
Duša, ako je to duša, kod mene se pojavila u I razredu osmogodišnje škole kada mi je učiteljica prilijepila šamarčinu.
Moja duša, to je sivilo zore pred svanuće dana koji neće svanuti.
Podizao bih fabrike, standard, škole i drugo.
Zabranio bih sirotinju.
Kada bih bio zima moj studeni bijeli pokrivač ne bi padao na siromašne ljude.
Uveo bih besplatno putovanje autobusom, vozom, brodom, avionom i dr. Zatim bih uveo besplatno liječenje svih naroda.
Da sam se rodila makar sto godina kasnije!
Čovjek će jednog dana moći da svoj godišnji odmor provede na Mjesecu, Saturnu, Veneri, pa možda i na suncu.
Stvarno mnogo je vremena prošlo dok se čovjek usudio da tako veliku silu Dunav stavi u svoju korist.
Moja majka otišla je u partizane, jer zaista drugi izlaz sem smrti nije postojao.
Nakon mjesec dana došao je kući sa operacije. Izvadili su mu više od pola organizma.
Mašina je izbacivala slamu sa opiljcima od pšenice dok su djevojke i mladići s pjesmom slagani na jednu gomilu.
Sama riječ bugarštice potiče od "bugariti" što na bugarskom zbači tužno pjevati.
Mlade godine provela je u najljepšem svom životu.
Uredili smo parkove, ulice i druge ustanove.
Skoro su svi bili kraj radija i slušali rezultat sa zemljotresa.
U svojoj desetoj godini umro mu je otac.
U to vrijeme pisala sam jedan dnevnik o mojoj biografiji u životu.
Nedjeljom lovci neumorno tumaraju po šumama i kvare praznično raspoloženje divljači.
U početku je radio kao sadista u pozorištu.
Imao je samo jednu nogu i pola druge ruke.
Bili su mrtvi, ali srećni.
Dok sneg tumara po zalutaloj šumi kao Ivica i Marica.
Prsti se nalaze sa spoljašnje strane organizma.
Crncima je želja da jednog dana pređu u bijelu kožu.
Prsti služe čovjeku za ishranu.
Život mladih treba da je pun uzbuđenja i da je bez posledica.
Morali su da zakolju cijelo jagnje.
Bio je najmlađe i jedino dijete svojih roditelja.
Zašto ne bismo živjeli u miru iako smo ofarbani u razne boje i druge rase.
Svaki čovjek je nekad bio malen, a neki su to i sada.
Da nema čovjeka prirodi bi bilo dosadno. Ne ni imala sa čime da se igra.
Ko zna šta bi bilo sa ljudskom rasom da nije bilo boga. A ipak smo mu nezahvalni. A zašto i da mu budemo zahvalni?
Bolje je i živeti nego ne biti živ.
Neko uđe u život kao vaška u ovču vunu i živi bezbrižno a neko uđe u život kao žaba pa stalno krekeće i kuka.
Život, po mom mišljenju, je ostvarenje najveće želje svih nerođenih.
Cvijet žuto-zelene-plavo-crvene-ljubičasto-bijele boje.
Koliko ima ptica, zečeva, miševa, vjeverica i drugih živih ljudi u šumi.
Zar nije lijepo gledati sunce i kišu kako idu zajedno ulicom i smiju se.
Danas je ljudski rod sveden na minimum.
Ljudi liče jedan na drugog i po tome što su svi različiti.
Crni ljudi još i danas se bore za svoja prava.
U tom periodu je bilo teško vatru, vodu, grmljavinu i druge pojave koristiti u svakodnevnom životu.
Teže je steći pravog prijatelja nego napraviti avion.
Ono što je na početku nedokučivo na kraju postaje zanemarljivo.
Svi smo mi zemlja posuđena od zemlje. A zemlja nije ničija.
Možda je ubijeni u ubici ubio čovjeka.
Sunce budi iz zimskog sna medvjede, crve i druge opasne životinje.
Sunce je bacilo svoje paralelne geometrijske zrake.
Danas je jesenji dan u kojem lišće pada po nama kao neka odlikovanja.
I sve u svemu ne bih moju glavu sa nekim pa čak ni sa kim mijenjala za drugu.
Moja glava je neiscrpno bogata ali čime?
Pao je ne vjerujući da je mrtav.
On se rodio, živio, patio, da bi na kraju sve to zaboravio jednim lakim izdisajem.
Njegov život bio je pun borbi između samoga sebe.
i živio je sve do svoje krajnje smrti.
Spominjaće ga svaka ptica, svako dijete i istorija.
Bio je nezadovoljan životom i njegovom kratkoćom pa nije htio ni da ga okusi.
Kasnije se monolog pretvorio u svađu.
Naša je zemlja vrlo naprednija.
Kod nas u našoj državi možemo reći da je život udešen.
Samo još u Jajcu mogu se naći tragovi prošlosti naše zemlje.
Borci za slobodu, ravnopravnost i velike ideje otišli su na rad u inostranstvo jer ovde više nemaju posla.
Pliva je hučala, a važna odluka je donesena.
Toga dana vlada prijatno društveno raspoloženje u svim kućama.
Čuli su se podvizi i pljeskanje.
U Jajcu, gradu koji se i danas spominje.
Neki nisu došli na zasijedanje, jer su naišli na neprijateljsku zasjedu.
Danas svaki čovjek u našoj zemlji očekuje sa nestrpljenjem 29. novembar jer se toga dana ne radi dva dana.
Dan slobode i pravde, dan kada svi imaju pravo.
Neprijateljski avioni koji su napadali kao neki divljaci i nisu razmišljali šta da rade sa narodom nego su ih nemilosrdno ubijali, vješali i mučili na razne načine.
Na dan praznika kao da svaki predmet želi da bude na najvišem nivou, kao da se propinje na prste.
ali to što je taj borac poklonio otadžbini bogato je nagrađeno.
Potkraj svoje smrti napisao je najbolje pjesme.
Tako pisano djelo mogao je svako razumiti od čobana pa do knjaza Miloša koji je bio nepismen.
Čitajući Vukov rječnik vršimo numeričko bogaćenje sopstvenog raspolaganja riječima.
Sada je Njegoš na Lovćenu, odakle, uz pomoć sunca i drugih zvijezda obasjava Crnu Goru.
To je najbolje djelo koje je Marin Držić dosad napisao.
U toj pripovijeci prikazao je sudbinu mnogih ljudi širom Bosne, možda i moju.
Višu gimnaziju je pohađao u Beogradu kod svoje sestre Milke.
Svoje zadovoljstvo nije iskazivao i jelu i piću nego na papiru.
Satiričar je čovjek koji se bori protiv ondašnje vlasti.
Život M. Držića sastojao se uglavnom od komedija.
Vuk St. Karadžić morao je da se bori ne samo na peru već i sa policijom.
Aleksa Šantić rekao je sve od A do Š.
nezadovoljan ondašnjom sadašnjicom
Svi Glembajevi živjeli su od pljački, ubistava a naročito od samoubistava.
Pod vođstvom Matije Gupca ovaj roman napisao je August Šenoa.
neko tumorno raspoloženje
dugotrpni krik bola
Smrt ima samo početak a kraja nema.
Kada bi čovjek znao kada će umrijeti ne bi valjalo. Prije bi smrti umro.
njihovi grobovi odjekuju ćutanjem leševa
Žaleći zbog svoje rane smrti...
Možda povorka ide polako da bi pokojnik koji trenutak više osjećao toplotu sunca i suza.
Jedino prolaznost neće umreti.
Zgrade u Americi su mnogo velike, a ljudi mali.
Svako biće ima u sebi klicu da postane čovek.
Radijum svetluca samo noću, a ime Marije Kiri svetlucaće vekovima.
Nek me sreća posluži pa šta bude!
Put prepušten snijegu, vjetru, kiši i narodu.
Srce je deo bez koga je neophodno živeti.
Videći ga osakaćenog narod mu je počeo nemilice da daje.
Kad je postao svjestan svega, pao je u nesvijest.
Prozori su obostrano korisni.
Neko je srećan na ovom svetu, a neko na onom drugom.
Sata se ne tiče koliko je sati.

Top

BEOGRADSKI MOSTOVI PREKO REKA I VEKOVA

U Beogradu ima dosta lepih mostova. Ima i staromodnih, vekovnih, pa čak i onih iz praistorije. Beogradski mostovi su mostovi mira, družbe među narodima, prijateljstva i bradstva i jedinstva. Mostovi su svi građeni zajedničkim snagama, mukama i prijateljstvom raznih ljudi, dece svih naših pokrajina i republika. Mostova ima razni - drveni, gvozdeni, čelični, kameni i prirodni mostovi. Naj tvrđi mostovi su mostovi prijateljstva, bradstva i jedinstva. To su Titovi mostovi. Te mostove nemože rastaviti ni jedna mašina, ni čovek, ni oluja ni jedno ljudsko biće na svetu.
Svi su mostovi građeni u bratstvu i jedinstvu naše domovine. Mnogi mostovi su uništeni za vreme prvog i drugog svetskog rata. Posle rata su svi mostovi obnovljeni zajedničkim snagama ljudstva. Neke je trebalo popraviti neke dograditi, sagraditi, obnoviti, ofarbati i ponovo sagraditi.
U Beogradu ima dosta lepih mostova. To su mostovi preko Save, Drine, Sutjeske Dunava Morave i još lepših mostova ima. Ovo su samo neki mostovi od svih mostova koji ima. U Beogradu ima mostova koje sam pomenuo, mada sam tu uključio neke druge mostove van Beograda. U Beogradu su lepi sledeći mostovi: preko Save, onda pančevački most, preko dunava u Novom Sadu koji vodi za Petrovaradin, most za novi Beograd kuda idu tramvaji i još puno lepih mostova.
Ja nebi imao više šta da kažem osim da su mostovi pretrpeli velike okršaje, i štete u drugom svetskom ratu, i da se na njima vodila velika borba za život i smrt. Krv se lila u kojoj su borci zagazili do kolena. Danas treba da budemo ponosni na naš grad Beograd i naše lepe i očuvane mostove prijateljstva bratstva i jedinstva. Titovi mostovi se spajaju sa svim zemljama sveta i spajaju međunarodne puteve. Mostovi su izloženi uvek vrelom suncu, kiši, vetru, hladnoći, susnežici. Zato se treba ponositi na Beogradske mostove.
To je sve o mostovima koji su prošli kroz godine, vekove i hiljade godina. Ja to sve mogu da kažem o mostovima. To je sve.
Autor je učenik osmog razreda jedne beogradske osnovne škole. Ovo je njegov pismeni zadatak iz srpskog jezika. Od zaborava sačuvala njegova nastavnica.

 

Top

U ULOZI PATULJCA

Za vreme raspusta otac i ja odemo u Ameriku na Majami. Tamo idemo svake godine. Tamo imamo kuću na sprat, dve garaže i veliko dvorište. Tu mi se sviđaju kelneri jer kad nema ništa da se jede i pije, pozovem prodavnicu, naručim i kelner donese kod tog čovek kući koji je to naručio. To se najčešće koristi kad dođu gosti, a nemaš ni sa čim da ih ponudiš.
Imaju lepe plaže i hotele. Tu ima i lepih nebodera od 30 pa i više spratova. Najveći neboder ima 50 spratova, a nalazi se u Njujorku. Tamo ima reli staza, a ima i fabrika za izdavanje motora, automobila i kamiona. Prvo platiš koliko treba i uzmeš šta hoćeš. Svake godine održavaju se trke. Mi smo u trci kamiona do 20 hiljada kubika. Mi imamo kamion od 15 hiljada kubika. To je slično kô u Amazoni, tamo idu džipovi, a ovde kamioni. Tu se izdaje na 1 mesec i na 5 godina.
Tu imamo radnju za opravku automobila i kamiona.
Kad su praznici svaka kuća mora da ima američku zastavu i svoju, iz koje je zemlje. Tu ima Rusa, Poljaka, Čeha, Rumuna, Albanaca, ima ih iz raznih zemalja sveta. Tu svi imaju jednaka prava. Kad je npr. praznik Poljaka tad ga svi slave, i tako redom, kako je kome praznik svi ga isto slave. Ima dosta dobrih kola, motora i kamiona.
Imam i dve jahte sa dva JOHNSON motora od po 50 konja. Jedna jahta ima 100 konja. Ima i dosta ajkula od 50 i više metara. Zato se do sada nisam kupao u moru videvši ajkule u blizini. Dnevno ajkula proguta oko 100 ljudi. Novine koje tu izlaze pune su mrtvih od ajkula. Neki i prežive bez ruke ili noge. Najviše ih ima u podne. Nekad ih ima 10 do 20 i to uvek u grupama po 3 ajkule.
Niški omladinski list "Glas" u broju 9 od 29. IV 1965. doneo je nekoliko odlomaka iz pismenih zadataka učenika Učiteljske Škole u Aleksincu...
MLADA I NEUKUSNA
Bila sam još mlada i neukusna. Pastiri su gonili stada ovaca među kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nešto zaigra ispod nogama. Svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce siđe u petama. Malo posle iza toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita šta to bi, ja si reko u sebi, pa to smo učili u školu na zemljopisu i reko decama: "to su arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom površinom."
LJUBIMAC PREDMETA
Pošoj sam da se upišem za u Učiteljsku školu preko prijamnog ispita pretkodno. Ušo sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujući tako pogleđivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajući se na sedištu autobus je prispeo na železničkoj stanici. Tu sam uvideo još svoji drugovi koji će s upišu za u Učiteljsku. Svi smo se penjali u voz uđemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan čovek sa džakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zečića. Ne obraćajući pažnju na našoj galami mali zečić poče skakuće po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu školu koju sada pogađam dosta je lepša i poukrašenija od onu što sam tamo pogađao. Ja marljivo učim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zauzet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujući tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grančicama pod sjajnim sunčevim zracima tako idući mome drugu.
KRALJEVIĆ MARKO BOMBAŠ
U Narodno oslobodilačkoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tečnost koju možemo da nazovemo drugačije krv, protiv nemaca fašista idomaćim izdajicam, pa čak i poginuli dajući svoj život Sava Kovačević, Ivo Lola ribar, Marija na prkosim, Karađorđe zvani Petrović, Uča Gvozden, Marko Kraljević i drugi naši sinovi, koji su branili i koji će braniti svoju zemlju dokle god je života u njima.
O BOŽANSKOJ KOMEDIJI
Ovu komediju napisao je najveći pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Božanstvena zato što Danta moro da dobije božansko nadaknuće da bi mogo da prođe kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo čeka njegova devojka koju je on strašno mnogo volo pa možda neće da joj se zasviđa koja se zvala Beatriča, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa što sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove još i komedija zato što je to što pisac piše izmišljeno i što mi to neverujemo pase smejemo kada čitamo što tu piše. Da napiše ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne voli joj samo dušu kao Daneta već i oči i kosu i vidi je kako se vozi u čamac pa se plaši da se ne prevrne. Vodi ga na onaj sveti i tamo nađu papu kako visi na glavačke na dole koji je tada živeo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljačkao seljake koji nisu imali šta da jedu pošto im je sve uzimao ovaj pata i drugi buržujci. Odavde mi može da izvedemo zaključak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao što ih i mi isto tako mrzimo i mrzećemo ih i neće se ugledamo na njima već ćemo marljivo učimo i izgrađivati zemlju i drugi svesni objekti.

Top

IZ ISTORIJE I TEORIJE KNJIŽEVNOSTI

(kolektivno delo učenika jedne beogradske srednje škole)

 
Komedija je drama puna duhovitosti i zbog toga je najčešće smešna.*
Komedija se deli na višu i nižu i komediju karaktera.
Drama u užem smislu se odvija srećno, ali se nikada ne završi.


STARI VEK
Gilgameš je glavni junak iz pesme Osma ploča.
Prelazio je (Gilgameš) puno puteva da dođe kod oca i da sazna kako je postao.
Bog je poslao na zemlju Edipa da bi se borio sa Gilgamešom... Edip je na kraju umro.
 
Stari zavet traje od 4. do 1. veka p.n.e., a Novi zavet od 1. do 2. veka n.e.
U Starom zavetu se radi o potopu noja.
Noju je Bog dao zemlju da sa svojom porodicom napravi dosta nojeva.
Hrist je bio Hektorov najbolji prijatelj. Bio je ratnik hrabrog srca.
Hristovo učenje se zasniva po Novom zavetu. U tom Novom zavetu se priča o Hristovom učenju i njegovim zakonima.
Isus je ovim metaforama ("Vi ste so na zemlji") hteo svojim učenicima da kaže da zemlja bez njih ne može, bila bi bljutava.
Isus Hrist je bio okačen na krst.


POČECI PISMENOSTI KOD SLOVENA; SREDNJI VEK
Sloveni su se naselili u rodovskom uređenju.
Staroslovenski jezik je prvi slovenski jezik.
Staroslovenski jezik su napisali makedonski Srbi iz okoline Soluna.
Staroslovenski jezik je jezik koji je uzet iz govora makedonskog jezika.
Staroslovenski jezik je književni jezik nastao od humora makedonskih Slovena.
To je bio čist književni jezik, i razvijao se čisto kao svet kulture.
Sloveni su se mučili bez pisma. Sklapali su rimsko i grčko pismo.
Sloveni su se mučili jer nisu imali pismo. Krstili su se vizantijskim i grčkim slovima, to jest, od njih su pravili neke slovenske reči.
Razlog nastanka prvog slovenskog pisma je to što ljudi nisu mogli da čitaju pisma starih Slovena.
Kirilo i Konstantin kada su se zamonašili dobili su imena Ćirilo i Metodije.
Učili su naš narod jezikom.
Glagoljica je najstarije pismo koja je nastala od reči glagoljati, što znači pričati.
Glagoljica je nastala od staroslovenskog pisma.
Fontansko pismo.
Tvorac glagoljice je Ćirilo, ali se tačno ne zna njen tvorac.
Ćirilo je izmislio ćirilicu, a Metodije latinicu.
Sa govora Grka Metodije preveo slovo i nastala je glagoljica. Glagoljica se u pisanju i govoru ne koristi.
Glagoljicu su sastavili Ćirilo i Metodije, međutim oni su smatrali da je azbuka koju je sastavio Vuk Karadžić najrasprostranjenija i da se više koristila.
Monašivši se ubrzo je Ćirilo i Metodije u Rimu umro.
Ćirilo je umro u Rimu u poseti kod babe (pape).
Pošto u vreme Ćirila i Metodija nije bilo pisaće mašine knjige su se prepisivale ručno.
Ćirolije i Metodije.
Za vreme staroslovenskog jezika knjige su se prepisivale rukom; dobijale su oblik govornog jezika samog prepisivača u vidu produženog glasa. To se zove recenzija.
Svaki prepisivač je bio iz drugih krajeva pa su svi prepisivači u taj tekst unosili osobine svoga kraja.
"Slovo o pismenima" je napisao nepoznati momak (monah) nazvan Crnorizac.
Crnorizac Hrabar pseudonim ili doslovno rečeno: kaluđer koji se istakao u nauci.
 
Miroslavo velođen je najpoznatiji spomenik napisan književnim jezikom. Ona (Miroslava?) je napisala i islikala dva zapisa.
Miroslavo jevanđelje je najpoznatiji spomenik pisan književnim jezikom. Miroslava je ispisala naslove i islikala bojama i zlatom, i ostavila 2 zapisa izuzetne književne vrednosti u kome govori o svom radu.
Njega se prepisali nepoznati prepisivači, od kojih je najpoznatiji Grigorije Dijak.
Napisala su ga dvojica prepisivača iz Gligorije.
Prepisala su ga dvojica pripovedača od kojih je najznačajniji Gligorije Dijak.
Prepisala su ga i ukrstila dvojica prepisivača.
Gligorije drug.
Miroslavljevo jevanđelje je pisao Miroslav. Miroslav je pisao alelijare. Bio je alelijar (đakon).
Miroslovo jevađeva.
 
Stunečki hipik (Studenički tipik).
Žitije svetog Simeno je najstarije delo, kao i Studenički tipik.
"Žitije sv. Simeona" predstavlja uvod u studentski tipik.
U delu "Žitije sv. Simeona" se prikazuje žrtvovanje sveca.
Sava je svog oca sv. Simeona opisao kao dobrog sveca.
Sava Nemanjić je u žitijama sv. Simeona opisao zadnje godine, dane, sate i minute svoga oca.
Sveti Sava očevu smrt opisuje kao događaj koji traje nekoliko dana.
Dok je Simeon ležao na rogozini za glavom pod kamenom. Izgledao je slomljeno, ali ipak srećno.
 
Jefimije je napisao biografiju kneza Lazara.
Pohvala kneza Lazara je izdana 1402. godine.
Tekst je izvezla Jefimija na pokrovu sa mnoštvima kneza Lazara.
Knez Lazar je samo psihički umro, fizički je još tu.
Jeremija se molila.
 
"Slovo ljubve" je pesnička poslovica.
"Slovo ljubve" je pohvala ljubavi koje je dosta Stefana posvetilo svom bratu Vuku.
Despot Stefan se posvetio svom bratu Vuku, sa kojim je bio u zavedini.


NARODNA POEZIJA
Kratke pesme su dezinterične (treba deseteračke), a duge bugarštice.
Pesme kratkog stiha zovu se guslarske ili desetarske.
Bugarštice su se pevale u srpskim horovima (treba dvorovima).
Bugarštice su se pevale u srpskiim hodovima. One su se predale u Dalmaciji.
Poslaničke (treba posleničke) pesme - pevaju se najčešće uz zemljoradničke.
 
Osnovni motiv u "Banović Strahinji" je usamljenost, jer sam čita pismo od stare majke.
Banović Strahinja je niko i ništa, a i nije i neko i nešto, ali jeste mali feudalac iz malene Banjske.
Bio je neko ko je voleo svoju majku i u svojoj ženi video majku i čije se junaštvo ogledalo u odbrani zemlje i svog naroda.
Iako je bio junak zbog ljubavi, ljubav će mu doći glave.
Vlah-Alija je udario Baneta.
Banović Strahinja poklanja život svojoj ljubi zato što bi pri polasku na Kosovo osećao usamljenost.
Uzima svoju ljubu od Vlah-Alije i sa njom se ženi.
Ljuba ga je izdala, ali joj je on oprostio i primio je u svoju tazbinu.
Banović Strahinja je štiti i odbranjuje, i sam sebi nabacuje njenu krivicu.
Banović Strahinja je dokazao da više voli ženu od Turčina.
Banović Strahinja živeo je u Kruševcu. Pa je odlučio da ide u Kruševac. Kada je bio u Kruševcu dobio je pismo od majke, u tom pismu piše da se vrati kući. Banović Strahinja odbija majčino pismo hoće da ide na Kosovo. Pita devet jugovića da idu na Kosovo, devet jugovića odbijaju, da idu na Kosovo. Banović Strahinja kreće sam na Kosovo. Na Kosovu sreće Vlah-Aliju ima megdan sa Vlah-Alijom. Strahinja Bane imao megdan sa Vlah-Alijom i dobio je megdan. Uzima ljubu i vraća se u Kruševac.
 
("Dioba Jakšića") Ali kada dolaze do podele vrana gavrana i konja sokolova, oni su se posvađali.
(Komentar predmetnog nastavnika: "Ovo mi je toliko smešno, ja svaki put umrem!")
 
Marko Kraljević u pesmi "Marko pije uz Ramazan vino" predstavljen je kao neko ko blati post.
Imao je konja Šarca koji mu je bio najbolji drug protiv drugih konja i Turaka.
 
U pesmi ("Ropstvo Janković Stojana") se takođe opeva i majčina ljubav prema sinu. Kad ga je videla, ona se odmah srušila na zemlju.
Zatim odlazi na dvor, gde se susreće sa svojom sestrom i sa svadbom njegove žene.
 
Ciklus Oslobađanje Crne Gore od Srbije


DOSITEJ OBRADOVIĆ
Dositej je stvorio jezik na narodnom jeziku.


VUK KARADŽIĆ
Vuk Karadžić se zalaže za narodni jezik, da to bude jezik kojim narod govori.
Vuk se zalaže da srpski bude narodni jezik.
Vuk iz stare glagoljice izvlači i izbacuje sve dvoglase i troglase, a ostavlja samo jednoglasnike.
Vuk ubacuje ona slova koja se pišu kao što se čitaju.


NJEGOŠ, "GORSKI VIJENAC"
"Gorski vijenac" je spev, jer je sve u stihu i nema zagrada.
"Gorski vijenac" pripada spevu, jer se roman sastoji iz dijaloga.
Njegoš piše posvetu "Gorskog Vijenca" poturicama.


JOVAN STERIJA POPOVIĆ, "KIR JANJA"
Kirjanja je napisana grčkim jezikom zato što se Dositej nije rugao grčkom jeziku na taj način.
Kirjanja je iz Grčke. Pokušavao je da napiše knjigu na srpskom, ali mu nije išlo od ruke, jer nije znao ceo srpske reči.
Kirjanja je bio tvrdica, nije dao ženi da gubi.
Sterija kažnjava Kirjanju tako što mu pokrada sve pare koje ima.
Sterija kažnjava kir Janju time što mu ne daje novac da popravi štalu.


MILOŠ CRNJANSKI, "SEOBE"
Zove se poetski roman, zato što se sastoji od epiteta i poređenja.
Zove se "Seobe", zato što svi oni žele da beže, ali niko to ne radi.
Pisac daje atmosferu u romanu: vazdušnu prirodnu atmosferu.
Pisac u romanu daje atmosferu da bi ga upotpunio.
Atmosfera ratovanja je bila puna vlage i blata. [tačno tako!; up.ur.]
Aranđeo je bio zaljubljen u Vukovu ženu, pa je zato Vuk pobegao i otišao u "Seobe".
Ratovao je za svoj narod, u nadi da će biti bolji, da se neće stalno seliti, a za sebe je hteo samo viši čin. Iz Seoba je došao razočaran.


IVO ANDRIĆ, "NA DRINI ĆUPRIJA"
Poznati roman "Na Drini ćuprija" napisao je naš još poznati pisac Ivo Andrić.
Drina je mutna zelenog predela.
Legenda je posvećena mostu.
Most je nastao tako što je Mehmed paša Sokolović prisećajući se svog detinjstva i danka u krvi kada su ga odvojili od majke na reci. To mu je zadavalo bol pa je sagradio most koji je bio povoljan za trgovce.
Naravno, tu je bilo i žrtava, kao i ljudi koji su svojom zaslugom nabodeni na kolac.
Na mostu je bio natpis kada je sagrađen poetski tekst. Most je veliki, star, jednog proleća se pojavljuje Abidaga.
Posle svih opasnosti koje je most pretrpeo možemo ga nazvati arhitektonskim pobednikom...


DUŠAN VASILJEV, "ČOVEK PEVA POSLE RATA"
Zaratilo se u pesmi.


BAJRON, "POEMA ČAJLDA HAROLDA"
Poema Čarla Harlda
Poema Čajda Harolda
Poema Čajlda Hajnolda
Poema Čarla Hajlda
Poema Čajalda Harolda


LORKA, "ROMANSA MESEČARKA"
Ovde je reč o mrtvoj devojci, koja veruje da će joj voljeni doći.
Ona visi nad vodom, što pokazuje da joj je teško.


ALBER KAMI, "STRANAC"
U romanu "Stranac" opisuje se hladnokrvna sudbina jednog čoveka.


* Šala je ozbiljna stvar, a ako nije ozbiljna, onda je prosto smešna. - J.V.Staljin

Top

ORIGINALNI KNJIŽEVNI RADOVI

(iz pismenih zadataka učenika jedne beogradske srednje škole)

 
ŽIVOT
Život je priča. Mi je živimo, sažaljevamo sa njom.
Listam svoj život i osećam kako me oči bole od te monotone celine.
Na samom početku, verujem da nisam bio ni svestan svog postojanja.
Kroz mnoge godine života, i od samog mog rođenja, sve do danas, pa i dalje kroz moj život...
Shvatila sam da je život igra, koji se poigrava sa drugim životima.
Mi koji imamo sreće da smo još živi u ovom nesrećnom životu.
Na kraju mirno, bez griže savesti, dolazi smrt i postajemo zaboravni.


PRIJATELJSTVO
Prijateljstvo. Ljudi se često pitaju šta znači i da li postoji ta reč.
Prijateljstvo je važna grana čovekovog karaktera i čovekovog osećanja prema svom najboljem prijatelju.
Pravi prijatelj - ta reč ima obilno značenje.
Teško je naći pravog prijatelja, ali kada ga nađeš ne treba izigrati njegovo poverenje i ne dozvoliti da vas neko ne posvađa, jer je samo privremeno prijatelj, a kasnije veliki neprijatelj.
Kada sa nekim odrastete i podelite svaki trenutak dobrog i lošeg osećanja, steknete poverenje veće od rođene sestre.
Ovakvog druga koji me poštuje neću nikad zaboraviti i uvek ćemo se družiti.
Moja navodna drugarica Suzana uvek je imala neku manu na mene.
Ta moja najbolja drugarica, koja to više nije, rekla mi je: "Raskini sa njim, ja sada trenutno idem sa njim". Ja sam je samo gledala i plakala, a on je pun sreće i radosti što devojke trče za njim.
Od tada nisam imala prijatelja lažova i veoma mi je drago zbog toga.


LJUBAV
Nije smeo da me voli, ali mi je pružao ljubav.
Još uvek ostajem pri svom da je ljubav nekakav hobi, pomalo skup i prosta mogućnost da čovek ispadne smešan i glup.
Bila sam mlada i nisam znala za ljubav, ni za noć, ni za dan.
Spustio si svoje vatrene usne na moje i došlo je do nesporazuma.
Otišao si sa njom i zato odlazim zauvek.
Moj životni moto je oduvek bio: "Ja znam". Zašto i u vezi s tobom mi ne polazi moj moto za rukom.
Onda mi prolaze kroz glavu omiljene knjige: "Samac u braku" i "Otmica muškarca". Da li će se tako i moja ljubavna zagonetka završiti, kao u mojim omiljenim knjigama.
Žele se, upoznaju, dođe do poljubaca i na kraju se desi ono, malo smešno, ali vi sigurno pretpostavljate na šta mislim. Desi se kako kažu i vrhunac u ljubavi, ali koji sa sobom nosi neke posledice.
Mislila sam na dečka koji je na prvi pogled probudio moje zainteresovanje.
Kada sam zaljubljen samo se smejem. Tada niko ne može da me oraspoloži.
Meni je jedna devojčica zapala među oči.
Odmah smo počeli da pričamo, malo on o sebi, a ponešto ja o meni.
Mržnja je mnogo lepa reč, ali je ljubav nešto što što još bolje zvuči.


LEPOTA
Imala je lepotu njenog lica.
Fizionomija njegovog lika je tako jednostavna da nije vredna diskusije.
Ali samo sekund je bio potreban da na tom licu primetim crte, koje opisuju njen karakter u tom trenutku.
On je bio crn, visok, imao je zelene oči, bio je najlepši na celoj planini.
U njenim očima kao da se odvija ciklus monsunskih vetrova koji nanose taman ten prostoru njenih beonjača.
Sada ima dugačku plavu kosu sa braon očima i veoma nežnom kožom.


BOGATSTVO
Ljudi su reč bogatstvo izmislili još od pamtiveka.
Bogatstvo je reč oko koje se ljudi često svađaju.
Među nama ne postoji nikakva prepreka, pa čak ni bogatstvo.


PORODICA
Zašto si ti njen brat?
Iako je moja sestra 5 godina mlađa od mene, ja ne mogu da kažem: "Ja sam pet godina pre tebe ugledao ovaj svet i zato je sve ovo moje", jer nemam šta da uzmem.
Među hiljadama mališana, istog rasta, isto obučenih, ja mogu da prepoznam svoga brata.
Nisam sa svojim roditeljima. Oni su razbacani svuda po belom svetu.
Majka joj je mogla otići nekoliko puta u ludnicu. Nije otišla sve zahvaljujući ujaku, jer je on platio ljudima koji su zaduženi za to da vode ljude tamo gde im je mesto.
Imam jednog sina, i vaspitavao sam ga takoreći očinski.


SRCE
Često šetajući se kalemegdanskim parkom opazim veliki broj penzionera koji imaju srčanu manu, tako da su kola hitne pomoći uvek u blizini.
Da bi smo bili ljudi i da bi neko bio čovek, pre svega mora da poseduje srce. Mada, danas je mnogo tih bez srca, jer da nije takvih danas na ulicama ne bi bilo toliko invalida, toliko mentalno zaostalih ljudi.


PROLEĆE
Proleće je: opet sreća... i daleki kreket žaba, koje u meni bude najlepša osećanja.
Proleće smo dočekali zajedno, a ja sam uspela da shvatim zašto sam baš njega izabrala za ovaj godišnji period.
Najviše volim proleće, jer se tako osećam.
Čovečija osećanja su čudna pojava... Proleće je uzrok smanjene zainteresovanosti za školu i druge obaveze, tako da se javljaju i problemi u porodici.


JESEN
Jesen nam donosi ono što ne volimo, ali to je jedan deo godišnjeg doba.
U jesen nam odlaze ptice pevačice.
Jesen je godišnje doba kada se kreće u školu.
Jesen počinje 23 septembra. Tada sve ptice lete u toplije krajeve, a ja, šetajući se ispod njih, razmišljam.
Povremeno oblačenje na nebu stvaraju ptice selice.
Životinje menjaju svoju dlaku i pripremaju hranu, jer ih uskoro čeka dubok zimski san. I eto, tako protiču prvi jesenji dani u mom gradu (Beogradu).
Leptira više nema. Oni su odlepršali u toplije krajeve.


USPOMENE
Sve što ovde pišem, pišem da bih se ponekad setila onog što mi je sada tako daleko, a onda će mi biti tako blizu.
Prvo nezaboravno putovanje je bilo putovanje u selo, koje nikada neću zaboraviti.
Jedan događaj koji mi je ostao u sećanju je kada sam bila mala, imala sam 10 godina.
U detinjstvu sam bila pošteđena svih suvišnih stvari koje su me mučile.
Te reči će mi uvek biti u mozgu.
Nezaboravno sećanje.


RAZNO
Ne želim da zvučim pesministički.
Rat je veoma ružna misao.
Šetala sam plažom sa koje se pruža pogled obale.
To blesavo stvorenje (kuče) trči prema meni raširenih šapa.
Iz aviona je bio divan pogled. Posmatrajući prirodu, put mi je brzo prošao.
Ležim na suvoj travi položenoj vrednim rukama marljivih seljaka ovog kraja (Beograda).
Sve moje tačke gledišta bile su uprte napolje gde vlada nešto beskrajno i lepo.
Od svega toga, u meni se nalazi posledica koja u tvojoj duši ima pozitivno dejstvo.
Nisam mogla da verujem, ali to si zaista bio ti. Rekla sam sebi: "To je on".
Ja znam šta jesam, a šta nisam, zato što istina uvek vređa čoveka.
Jako sam bila srećna tim osećanjem, jer sam se osećala izvanredno srećno.
Deca uzrasta od sedam godina koriste se psovkama kojima ne mogu dogurati do intelektualca - pravog čoveka.
Jedan od mladića je naleteo na stariju gospođu koja je nedužno stajala.
To je bio intervju našeg folk-pevača, koji je posmatrao nestanak poštovanja mladića prema starijima.
I sve se dešavalo kao da se ništa nije desilo.
Takvim ljudima treba pružiti šansu da isprave svoje grehe, da postanu ljudi.
Živeli su skučeno, jadno, nosili su iznošenu prljavu odeću. Ali ih sve to nije sputavalo da se stide onoga što jesu
Kao osoba sam mnogo dobra, i to mogu da kažem sama za sebe, kao što mi je većina ljudi koji me dobro poznaju rekla to u lice, i to me teši da ne bih promenila mišljenje.
Prošlost je spontano izašla.
Sunce je izašlo iz svoje kuće i obasjalo svojim toplim zracima ljude.
I dok prljava kiša pere ulice...
Oko mene predivna vreva koja se tišinom zove.
Vatra što je nekad zapaljena bila, smrzla se od čekanja.
Imao je glas kao kada bi ušao u bunar i govorio: "Ubiću te!"
Drugi kao da sanjaju preko noći šta će da mi rade preko dana.
U školi sam sedeo u zadnjoj klupi i mislio: "Profesori, kako ste glupi". U sedmom sam izbačen iz škole.
Ujutru oko sedam i trideset uveče sam krenula od kuće.
Na ulazu u pekaru moram da uđem vertikalno.
U početku beše misao, zatim je stigla reč, a onda je pao sneg.
Autor ovog sastava je A. M., učenik četvrtog razreda jedne beogradske osnovne škole. Po rečima njegovog učitelja, on je "duša od deteta."

Dajte svetu ljubavi

Ja bih dao svetu ljubavi! Dao bih svetu ljubavi tako što bih svakoga čoveka koji ne radi natero da radi i svaki učenik bi morao da uči. Onaj ko krade, ja bih mu otsekao ruku kojom je krao, da više ne krade, a onaj ko ne bude radio, on bi dobijao batine, da ne bi mogao da sedi.
I tako bi svi radili i mi bi bili najbolja zemlja na svetu. Naši ljudi bi bili najobrazovaniji ljudi na svetu. Mi bi bila najrazvijenija zemlja na svetu. Ja bih bio kralj Jugoslavije. I ja bih voleo da imamo našu himnu.
I ja bih tako pružio svetu ljubav.

MOJ BEOGRAD

Moj Beograd je beo i smeo,
Moj Beograd je lep i mlad;
On je pun ljudi i dobrih ćudi.
Deca se igraju,
Bebe plaču, a kučići arlauču.
Ptice cvrkuću na drvetu svom;
A bombe padaju, bom-bom-bom!
Kad uplašim se ja,
Moj brat se smeje, ha-ha-ha!
Moj Beograd je lep i smeo,
Ja ga volim što je beo.
Oktobar 1999.
Autor: M. P., učenica trećeg razreda jedne beogradske osnovne škole

Moj grad u maju

Ja živim u malom gradu, u P. U mom gradu je drugačije nego u drugim gradovima. Kada se svakog jutra probudim, ja čujem cvrkut ptica. Sve se budi, cveće i drveće. Maju su se svi obradovali, a najviše deca.
Ja slobodno vreme provodim u učenju i igri. Kada izađem napolje, sa svojim drugarima se igram. U igri svi pazimo jedni na druge da se ne bi povredili. Kada se završi igra, svi odemo umorni kućama.
Kada u dvorištu poraste trava, ja moram da je kosim.
U mom odeljenju imamo najbolju matematičarku Danicu. Kada stigne obaveštenje da se u subotu ide u školu, učiteljica nam pročita da je to radostan dan, a mi pravimo karikature na licima.
Kada stignem kući, majka mi čak neda da se izujem a da me ne pita šta je bilo u školi. Ja šta da radim, takve su majke. Kada dobijem lošu ocenu otac me isprebija kao vola. Dok me otac bije, ja vrištim kao petao.
U mome gradu ulice su pune rupa i niko neće da ih zakrpi.
Maj je najsrećniji mesec za mene, zato što se budi ljubav drugarstva i mojoj majci je rođendan.
(autor je učenik IV razreda osnovne škole)
Izvor: Zadaćnica Filipa Gašpara (8. novembar 2001)

Moj doživljaj poezije Sergeja Jesenjina

Gdje Leje se kupusa zbiše
I zora ih rumenom vodom zali
Zeleno vime siše
Materi klenić mali

Vrlo je teško objasniti pjesmu poput ove. No to ipak nije problem samo ove pjesme nego općenito svih pjesama Sergeja Jesenjina. Budući da sam već napisao ovu pjesmu na početku, lako je zaključiti da ću se u ovoj zadaći usredotočiti upravo na nju.
Prvo ću napisati ponešto o svojim razlozima zbog kojih sam odabrao ovu pjesmu. Sve je počelo kad sam danas došao u školu i saznao da pišemo školsku zadaću iz Hrvatskog. To mi je probudilo sjećanja na prošli sat Hrvatskog kada je profesorica najavila pisanje, ali ja sam očigledno zaboravio. No dobro. Neposredno prije Hrvatskog imali smo sat filozofije na kojem mi je moj prijatelj i suradnik Josip Dvornik rekao da ima nekakvu knjigu od Jesenjina. Ta vijest me je iznimno obradovala zbog toga što sam u toj knjizi prepoznao materijal za svoje novo djelo iliti ovu zadaćnicu. No dobro. Moram priznati da sam prelistao cijelu knjigu koja je puna Jesenjinovih pjesama. U početku sam planirao odabrati pjesmu slučajnim otvaranjem knjige ali bih uvijek otvorio neku dugačku pjesmu, pa sam naposljetku odustao od te metode “Slučajnog odabira”. Tada sam krenuo u potragu prema naslovu. Pokazalo se da ima desetak pjesama sa vrlo zanimljivim naslovima ali i velik broj onih bez naslova. Prvo moram napomenuti da su ove sa zanimljivim naslovom sve dugačke pa sam bio prisiljen odustati i od toga. Preostalo mi je jedino da obradim pjesmu bez naslova. Izbor je pao na ovu koja se nalazi iznad naslova ove zadaće. Zašto? Iskreno rečeno glavni (i jedini) razlog je njezina dužina. Zauzima samo četri reda u knjizi, pa tako i u mojoj bilježnici. Pjesma je vrlo nerazumljiva za mladog mladića poput mene. No unatoč tome ja ću pokušati opisati svoj doživljaj ove pjesme. Kao prvo, ova pjesma govori o nekakvom kupusu i to je ustvari jedino što ja razumijem u njoj. Sada ću pokušati obraditi svaki stih zasebno.Tako ću možda uspjeti shvatiti značenje cijele pjesme u ukupnosti. Prvi stih: Gdje leje se kupusa zbiše. Što reći o ovom stihu? Kao prvo, ne znam šta su leje. To me podsjeća na riječ aleje, što su ustvari nekakve ulice, pa onda pretpostavljam da su to ustvari redovi kupusa. Već sam nešto postigao; preveo sam prvi stih. Gdje redovi kupusa se zbiše. Sada je krajnje vrijeme da prijeđem na drugi stih koji glasi: I zora ih rumenom vodom zali. Moram priznati da mi je ovaj stih razumljiv. Govori vjerovatno o tome da je kupus vlažan od rose pa izgleda rumeno kada je u zoru izložen prvim zrakama sunca koje dolaze iz smjera Japana. Još jedan stih je riješen ali činjenica je da stvari sada postaju gadne zbog toga što su preostala dva stiha stvarno ružna. Treći stih: Zeleno vime siše. Šta bi sad to trebalo značiti? Vime imaju krave, koze, ovce…, ali kakve to veze ima sa kupusom. Još piše i da je to vime zeleno, što je apsolutno nemoguće. Recimo da sam sada gotov sa ovim stihom, ali kao da i nisam zbog toga što sam doživio potpuni debakl u pokušaju objašnjavanja ovog stiha. Nisam baš optimist u slučaju prevođenja idućeg stiha ali barem ću pokušati, zato da ne ispadne da nisam hrabar. Četvrti, a samim tim i zadnji stih glasi: Materi klenić mali. Svaka normalna osoba će bez većih problema zaključiti da je ovaj stih abnormalan i deformiran i da ga ne može nitko prevesti. Vrijeme je da nešto napišem nešto o ovoj pjesmi u njezinoj cjelokupnoj obuhvatnosti. Ova pjesma je dosta nerazumljiva. Što je uzrok? U knjizi piše da je ovu pjesmu preveo neki Golob. On je ovu pjesmu tako dobro preveo da ja imam osjećaj da bi ju mnogo bolje razumio na Ruskom jeziku. To je pomalo žalosno. (*) Žalosno je i to što sam već malo previše napisao o Jesenjinu pa se nisam uspio osvrnuti na probleme u svijetu, i u Bjelovaru, u zadnje vrijeme. Što bi Jesenjin rekao da vidi što se sada događa? Bombe padaju na sve strane, Antrax na svakom koraku. No to su ustvari manje važne stvari za čovjekov opstanak. Važno je to što se Đordan vratio na parket. No to ima i svojih negativnih strana. Opet će vrtoglavo porasti prodaja Đ-ordanovih tenisica (ovako je rastavio riječ Đordan, op.a.). Svi znaju zašto je to loše. Postoji i dobra strana napada na Afganistan. Tamo je donedavno glavna grana proizvodnje bila proizvodnja droge. Sad se talibani ne mogu koncentrirati na to. U Bjelovaru se u zadnje vrijeme gradi obilaznica. Svi ljudi imaju barem jedan bubreg, a ako ne onda nisu ljudi. Kada su bubrezi bolesni onda se ide na dijalizu. Gadno je kad ni to ne ide. U prošlu srijedu su u ROCK KLUBU svirali narodnjaci – srpski. Ja sam malo bio tamo i nije mi se svidjelo. Bila je živa muzika. Pjevač je izgledao ko Haris Đinović samo što nije bio inteligentan poput njega. Sada ću navesti pjesmu Harisa Đinovića:
Ostarit ću, neću znati
Dal' ćeš zamnom
Zaplakati
Ko ja za tobom

Ova pjesma je također u četri reda ali je mnogo razumljivija od Jesenjinove. Iz toga se može zaključiti da je Haris Đinović bolji pjesnik od Jesenjina.
U samom završetku moram istaknuti moj krajnji dojam o Jesenjinu, ovoj pjesmi i cjelokupnom njegovom opusu. Pjesme bi odlično zvučale kada bi bile uglazbljene uz harmoniku. Da je Jesenjin još živ mogao bi pjevati u duetu sa Džinovićem. Kladim se da bi to bio svjetski hit. No šalu na stranu (*). Jesenjin je jedan od najvećih pjesnika svih vremena, ako ne i najveći, i to nitko ne može osporiti, a kamoli ja. Ja sam svjestan da ova moja zadaća baš i nije uspjela ali zato sam označio zvjezdicama(*) koji djelovi ustvari i nisu njen sastavni dio. Ti djelovi su umetnuti zbog mojeg osobnog zadovoljstva. To ću sada objasniti. Ja doma imam sve svoje zadaćnice i uvijek kad sam tužan pročitam ih, te sam odmah bolje raspoložen. Molim vas da mi ne date 1.
OCJENA: NEDOVOLJAN (1)

Top

Događaj iz vojničkog života

Humoreska objavljena svojevremeno u listu Literaturnaja gazeta (Moskva)
(nastala kao varijacija na temu priče A. P. Čehova "Pomračenje Meseca")
Pukovnik - majoru:
Sutra u 9.00 časova nastupiće pomračenje Sunca, to jest pojava koja se ne događa svaki dan. Naredićete da se vojnici postroje u krugu kasarne. Odeća svakodnevna. Prilikom posmatranja te zanimljive prirodne pojave objašnjenja ću davati ja lično. U slučaju padavina i loše vidljivosti vojnike smestiti u gimnastičku salu.
Major - kapetanu:
Po naređenju gospodina pukovnika sutra u 9.00 održaće se pomračenje Sunca. U slučaju kiše u svakodnevnoj odeći u krugu kasarne pretpostavlja se da će doći do slabe vidljivosti. Tada - iščezavanje Sunca obaviti u gimnastičkoj sali. Tako nešto ne događa se svaki dan.
Kapetan - poručniku:
Po naređenju gospodina pukovnika sutra u 9.00 u gimnastičkoj sali uvežbavaćemo iščezavanje Sunca. Odeća - svakodnevna. Da li će padati kiša ili neće - odlučiće gospodin pukovnik. Tako nešto ne događa se svaki dan.
Poručnik - naredniku:
Kad sutra u gimnastičkoj sali počne da pada kiša, a tako nešto ne događa se svaki dan, naš pukovnik će iščeznuti u 9.00 u svakodnevnoj odeći.
Dežurni u garnizonu:
Vojnici, sutra treba da iščezne naš pukovnik. Tako nešto ne događa se svaki dan. Baš mi ga je žao!
Zbog mogućnosti napada fašističke Italije na Jugoslaviju, meseca maja 1940, izvedena je delimična mobilizacija Jugoslovenske vojske s koncentracijom trupa u Sloveniji. Smotri borbene spremnosti prisustvovali su i strani vojni atašei i novinari. Prilikom obilaska niže navedenog puka, stenografisan je govor kapetana Đuraškovića održan vojnicima, sačuvan u arhivu SANU (A-38-119-263). Kapetan je poginuo tokom Drugog svetskog rata.

Top

 

 

SLUŠAJ AMO!

Govor komandira prve čete, Četrdesetog pešadijskog puka, kapetana Luke Đuraškovića, vojnicima na dan 26. maja 1940. u Pomoreki, kod Brezovica. Četa postrojena u razvijenom frontu, prisutni vodnici.
SLUŠAJ AMO! Mi živimo u ozbiljno doba i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro već stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je li tako. Ako nam ko pruži rat, jebo ga otac, mi ćemo prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je l' tako! Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas mater, boje se ratovanja, a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni, fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste, dobiće, ali kurac! Je l' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru i druge naše krajeve?! Pa dabome da imamo! Sada se prave prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne! Je l' vam je to jasno! Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu materinu!
DRUGO: mi, južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji vojnici Evrope. Je l' tako? Dabome da je tako i tako treba da bude!
Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao Italijanima, al' ih nikad neće načiniti hrabrima, makar im kurac dao, neće moći da im da srce junačko. Je l' tako? Je l' vam jasno! E, drugo kažu Talijani. Oni vele: kod nas je sve motorizovano. Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni FIAT i šta sve ja znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo ima jedno, oni nas ne znaju, pička im materina! Je l' tako? Dabome, baš tako, i tako treba da bude.
DRUGO: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina! Talijani i ko zna koji kurci – Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda! A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater, garancijsku i kurvarsku!
DRUGO: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je l' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, još i ne valjaju. Pa dobro gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima odreda?! Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina!...
Pa dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja i... Jebo vam pas mater kuvarsku! Je l' tako?
(Kuvar Trobec javlja se: "Ali gospodine kapetane, iz griza se ne more...")
-"Kuš, ništa te nisam pito. Marš u pizdu materinu! Jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma u mitraljez."
DRUGO: Gde je tu onaj koga su ubile gaće? Aj, tu je! E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile te gaće... Slušaj amo i šta se smeješ?... Svi vi znate da ima i drugih kojima se hoće naša zemlja, pizda im materina! Eno gore one ciganske kurve, kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slavonije i Hrvatske, jebali ih njihovi grofovi, jebo pas mater njima i Hortiju i Telekiju i grofici Marici!
DRUGO: je l' idete vi onako, preko noći malo u Domžale? A? Znam vas ja dobro. Sve ja znam, je l' tako? E, vidite to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma te streljaju, jebo te faraon!... Da li vi mislite tako?... Evo ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog, i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi – u Domžale. Pa ti sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi to sve izgledalo! I kako bi nas fino udesili... majku im žicarošku! Pa to ne sme da bude. Je l' vam jasno? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok... Eto i to su kurve koje se uopšte ne bore, nego samo polažu oružje, kukavice, jebo im pas mater i njima! Pa evo i Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se... borili, a njihova gospoda ministri – tup u avione, beže kurve avionima pravo u Pariz. Ništa manje u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju, ali samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako i ne može da bude tako, naravno.
DRUGO: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi znate, pa vi ste pametni ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu varoš Temišvar? E vidite kažu Rumuni, jebo ih Bog otac: "To je naše"! Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše? Za koji smo krasni mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše? Pizda im materina! Pa, šta mi plaćamo toliko porez, kad je ovo tuđe? Je l' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im kurac tvrd, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu ako su junaci, a mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli!! Je l' tako?! I je l' vam jasno?! E pa dabome da jeste, jer drukčije ne može i ne sme da bude! Naravno!
... A sad, vodniče, daj ljudima voljno!
Ovaj tekst potiče iz Poštanske štedionice, sa odeljenja koje se bavi tekućim računima građana. Vrlo je česta situacija da čovek izgubi čekovnu knjižicu i/ili čekove i tada ulazi u standardnu proceduru. Dobija formular na kome pored nekih opštih generalija treba da opiše i kako je došlo do nestanka čekovne knjižice. Ovde obično treba da upišete približno mesto gde mislite da ste je izgubili ili mesto gde mislite da su vas odžeparili. Sve ovo, naravno nema preteranog smisla, jer je procenat nađenih knjižica skoro ravan nuli, ali forma mora da se zadovolji. Evo šta se dešava kada neko bukvalno shvati zahtev za "opisivanje načina nestanka čekovne knjižice". Događaj je istinit, a tekst je prenet integralno, sa sve greške u padeži.
Zastavnik I klase u penziji (PVL) (PVL - penzionisano vojno lice)
**********
Ulica **********
Broj **
18000 NIŠ
Dana 08.03.1996.god.
PREDMET: Zahtev za izdavanje PVL (Zastavniku I klase u penziji) novu - drugu čekovnu kartu zbog gubitka lično moje čekovne karte pod brojem tekućeg računa ***********
OBRAZLOŽENJE LIČNO MOJE GLASI I TO: Sobzirom da sam proteran iz Rijeke - Hrvatska dana 26.11.1991. u Niš - Srbiju dana 07.03.1996. pošo sam u komandu korpusa kod stambenog organa da vidim kada ću dobiti stan - da se informišem, pa me je odjednom zaboleo stomak i otišao sam u obližnji poljski WC-e u neposrednoj blizini napred navedene komande da bih obavio veliku nuždu. Po obavljenoj velikoj nuždi mojoj ja sam ustao naglo, pa mi je u tom položaju kako sam ustao (u stojećem položaju) ispao novčanik sa kompletnom dokumentacijom u šahti. Misleći da je šahta plitka, ja sam napred navedeni WC-e pomerio i imao sam šta da vidim, to je šahta bila dubine 3-4m a plustoga bila je kanalizacija u vertikali tog WC-a. Ja sam se spustio u toj šahti misleći da ću novčanik sa kompletnom dokumentacijom da pronađem. Međutim od pronalaska novčanika nije bilo ništa, a da bude stvar gora stepenice metalne - držači od šahte bili su toliko truli - zahrđali - slabi, pa sam onako ceo sleteo u toj velikoj šahti sa puno izmeta i nakon toga zapomagao sam okolno stanovništvo. Sobzirom da je to bilo negde oko 13.00 časova - podne, pa mije jedan od sugrađana dobacio dasku - motku pa sam jedva izašao iz te proklete šahte. Onako zamazan jedva sam otišao kući i presvukao sam se.
Napominjem da moja supruga ima čekovnu kartu da može da podigne(m) novac, ali ja je u ovom slučaju nemam jer mi je šahta - voda - kanalizacija progutala ličnu kartu, čekovnu poštansku karticu i još nešto od novca, pa sam se eto poštovana Firmo - Poštanska Štedionico Beograd vama lično obratio za pomoć - savet, ovim mojim pismom, u nadi lično, da ako imate snage da mi pomognete u ovoj mojoj delikatnoj situaciji, jer stvarno danima i noćima zbog ovoga ne spavam nemam mira nigde.

Top

ALO OĐE MOBILNI !


Mali istorijski uvod - iz knjige Đetići u parlamentu o crnogorskoj skupštini s početka 20. veka. Autor je Milutin Tomić (Nikac od Rovina), a prvo izdanje se pojavilo u Beogradu 1911. godine
(...)
38. Sjednica.
Simo Kovačević, upućuje na ministra spoljnih poslova ovo pitanje:
Evo ima dvije godine od kako je vlada ustanovila neke telivone po svima varošima kroz Crnu Goru. Ovi telivon imamo i mi, na Grahovu; ali od njega nema nikakve koristi, i mi ovu đavolju napravu nikako ne razumijemo. Prvo su nam rekli da se krozanj može sa svakim govoriti, ali to nije istina? Mi ga u Grahovu po cijeli dan slušamo da zvrči!... I to, tako!... Zvrči? Razumjeti ga ne može ni brigadir, ni kapetan, ni učitelj, niti iko drugi? Zato molim milistora spoljnih poslova, da ovi telivon okrpi u smislu građevina, pa da govori ljucki ako oće; ako li neće, onda da se ukine u korist kase milistorstva filansija?
Jakov Vreteničić: Ovo je sve živa istina što je Simo reka. Tako isto i naš telivon u Baru, na Boži bogovetni zarok ka i taj na Grahovu, samo što naš po neki put i noću udari u zvrku... pa zvrr... pa zvrr... pa zvrr... dok sve iz sna ne razbudi!... I ja, kao Simo tražim, brate, ili da se okrpe u smislu građevina ili da se ukinu u smislu privrede filansija.
Zarija Vuković: I naš ti je na Andrijevici isto taki, pa čim počne na zvrku, okupe se đeca, pa sve kamenjima u njega, a on isto zvrči ka manit.
Dušan Vukotić: Ja mislim da neće bit ovako ka što predgovornici pričaju. Telefoni su dobri, no ljudi ne umiju sa njima da govore.
Filip Vujović: Ja sam ga, braćo, sluša kada zvrči i pita sam ga: šta oće, koga traži? bi li s kim govorio? a on jednako zvrr... i ništa drugo!... Umijemo mi zborit no on ne umije ili neće!
Krsto Tokov: Ama, ljudi, ja sam i ovi skupštinski telivon sluša da zvrči; i sigurno je to kod njih običaj ka' no ti ovo kod našija čobana što viču: a, pus ostaaa! Nego najbolje da se ovi skupštinski telivon donese ođe, među nas, pa da vidimo je li čemu i šta mu je?
Đuro Drecun: Najbolji je predlog Krstov, i ja glasam da ga poslušamo, pa ako bude istina da se kroz telivon može zborit bez trzavica, to će bit lijepo i korisno, jer će poslanici, koji budu na osustviju, moć glasat kroz telivon!...
Predsjednik obećava da će vlada okrpiti sve telefone, i da će kroz njih moći govoriti svaki Crnogorac. Poslanici se zadovoljavaju ovim obećanjem.
(...)


Stotinak godina kasnije... Izbor pitanja koja su korisnici mobilnih telefona u Crnoj Gori postavljali operaterima kompanije Monet
Kol'ko sam vi kratak ovi mjesec?
Koji ono broj šćaše da se učuka na centralu da mogu da se šilju poruke?
Korisnik: Dijete je diralo telefon, i sve pobrkalo....
Operater: Što ste davali djetetu telefon ?
Korisnik: A, znaš kakva su ti ova današnja đeca - nit pitaju, nit traže, no sami uzimaju, moja ti...
Čini mi se da je između mene - kao mene i vas - kao Moneta, došlo do izvjesnih manjih nesporazuma.
Moj otac je isključen, jer nije plaćao račune za mobilni... Po tom pitanju bio je prilično statičan.
Ma, ne čudim se ja što sam nakrko sto maraka na račun: zvr tamo, zvr vamo... nakupi se to!
K: Ja sam u jedno selo pokraj Rožaja, a telefon mi je blokirat. Šta da radim ?
O: Najbolje da ga odnesete kod našeg "dilera" u Rožaje...
K: A, neću tamo bogomi! Svaki put mi uzimlju po 5 maraka kad mi namešću telefon!
K: Vele, da se u moj poziv uključuje neko drugi.
O: Ne razumijem Vas... kako to mislite - neko drugi?
K: Eh, kako... Fino! Kad neko zove, razumiješ, mene - uključi se nekakva žena i veli da je vaša sekretarica...
Eeeee, moja gospodo! Da je u moje vrijeme postoja obični, žičani telefon, a kamo li mobilni, ja bi danas bio inženjer u penziju, a ne električar u penziju!
Eee, ove vrućine, oči gore... A kako će mi radit' mobilni ka' ni ja ne mogu da radim???
Ja nisam plaćao račune, to je tačno, i vi ste mi slali opomene - i to je tačno. Ali, ja sam se strašno uvrijedio kad ste mi isključili telefon!!!
Moj sin je patio 2-3 mjeseca zbog računa za mobilni: radio je fizičke poslove - kažnjavao sam sebe da bi platio. A ja, majka rođena, to nijesam znala, evo do danas, pa dođoh da mi spasite dijete!
Kako mogu da zamračim broj?
Moj telefon nije u redu! Mislim, ja mogu svakog da pozovem i mene može svako da dobije, i on zvoni... Ali nekako ne zvoni telefon, nego samo aparat...
Vi kao mobilna mreža sa preko 100.000 korisnika, treba da imate lokacije u centru, ka što, doduše imate, ali sa 10.000 parking mjesta!
K: Mene ne radi telefon a platijo sam račune.
O: Kod nas je sve u redu, nije isključen, provjerite aparat.
K: Nemam ja što da provjerajem, no vi napravite da i mene radi ka vama tun!
Nekako sam isključio ovi đavo, pa ga sad ne mogu uključit. Nu, viđi ti sine, možda sam ga i vragosa, ko zna... No mi, pravo da ti rečem i ne treba mnogo, nako što ga ponesem sa sobom kad ojdem za leb i vareniku pa me, eto, zovnu da vide jesam li živ ili sam se neđe sutura i lipsa...
Ima li kod vas da se kupi pripuna za brojeve na vaučere?
Mogu li da promijenim jezik... Sad mi je, čini mi se, na islamski?
Alo, jeste li vi besplatan broj, ili odma' da prekinem!?
Mogu li da ogrebem karticu ako nema struje?
Ja sam Monetov korisnik pripejda... Nešto teško dobijam vezu... jesu li sateliti u redu???
Na koji broj mogu da slušam o horoskopu s jarcom?
K: Možete li uključit' ovaj broj te je zablokirat?
O: Kako je zablokiran?
K: A, što znam... jedan je s njega zvo sekretaricu na 1313, i zezo je, pa ga je isključila!!!!
Može li se kod vas provjerit' izdušuje li baterija!?
Ma, moj broj se vodi na treće lice, a ja sam suvlasnik, jer sam, znate, bio podstanar, pa mi ga je taj gazda izvadio, mislim broj, na svoju ličnu kartu, jer mi je trebao, jel'... i bili smo u dobrim odnosima. E, sad mi on veli: Poći ću tamo i isključiću te s ličnom kartom, ako mi ne platiš kiriju! Pa sam mislio, ako bi ste bili tako dobri, da se oglušite o njega...
Drugarice... Drugarice!!!!! Vi ste potpuno poluđeli!... puštate mi muziku i svašta! 'Oću da pređem na pripejd, jer kad god ne platim račun, vi mi ga ukinete!!!
K: Kakve su vam to SMS2MAIL poruke?
O: To je slanje poruka na email adresu, nekome ko ima kompjuter...
K: A koji je broj kompjutera???
Ja sam korisnik cijenjenog Moneta, pa bi i moja žena da bude korisnik cijenjenog Moneta pošto se mi nikad nijesmo razdvajali, evo i grobnicu smo napravili zajedno...
K: Kakve su vam ovo nove poruke?
O: Mogućnost da šaljete poruke na internet.
K: Aaaa, znači interno poruke idu, a za inostranstvo?
Kakve su ove poruke preko emajlija?
Ja sam jako iznervirana. Skidate mi po 9 feniga, a poruke neće da mi stižu kod voljene osobe u Nemačku.
Digla se prašina u selo da su poskupjeli impulsi.
Šta je ova poruka što mi šaljete, žena mi je ljubomorna, jutros sam je gotovo ubio...?
Mogu li ja da fatam te poruke sa Interneta?
Može li se sarađivat sa inostranstvom - sa porukama?
Mene je juče nesta domet... i ja šćah da ve nazovem, ali telefon samo čini: piju, piju...
Vi ste me isključili jer nisam platila račun. A ja sam šćela, i pitala poštara na vakat, no on veli: "A nema veze, oni u Monet te neće još dirat, pa ću ti ga donijet oko dvadestoga, sa penzijom"
Možete li mi reći koliko je sati i koji je dan danas... popio sam neke tablete... pa ne znam...
Moja računica se ne slaže sa vašom: po mojoj računici ja nisam imao ni predhodni dug ni porez!
Da vam prijavim uznemiravanje od sekretarice: uznemirava i javlja se kad god neko pozove!
Mene su u školi rekli da ste vi Monet sekretarica i da s vama mogu da razgovaram o čemu god oću...
Još ondar sam vam prijavio da me sekretarica uznemirava pa vi rekoste da ćete je utulit, no ona još gori...
Ja sam čuo da ovi novopazarski telefoni gutaju više para no pravi?
Ja sam čuo da ste poskupljeli poruke za inostranstvo i ostale zemlje?
Molim ve da vi saopštim jedno saopštenje: ima jedan broj što me stalno zivka i priča mi svašta bezobrazno, sramotno i vuglarno. Molim ve da mi taj broj skrajnete!
Pritisko sam nešto i evo sam se upleo u kodove. Ne umijem sam izić!
Nisam zadovoljan vašim odgovorom! Dajte mi vašeg glavnog urednika!
K: Imate li broj Mila Đukanovića?
O: Ne.
K: A Filipa Vujanovića?
O: Ne, ni njegov nemamo.
K: Ne!?... Mora da su na pripejd...
Imamo problem sa telefonima... Neće da nam pištu...
Predusmjerio mi se broj na tuđi, kuku mene!
Možeš li mi, sine pomoć'? Stiga' mi je veliki račun na ovaj penzionerski telefon, a ja ga nijesam tica' kol'ko jesi li ga ti ticala, no sam ga da' sinu a on veli da je samo zva' 2-3 đevojke, pa mi viđi ako možeš, laže li me... Đe me nagrdi sin, sinula munja u njega...
Jeste li mi vi ono ostavili bezbrojnu poruku, ili me neko zeza?
Da li se sad poruke mogu slat' bezgranično ili granično?
Ja treba hitno da pošaljem jednu poruku ali sad nemam para... pa sam mislio ako ti možeš, sa tvoga telefona, ja ću ti reć' broj...
Kako ću da nagnam naprijet ovaj sahat na mobilni?!
Ja sam sinoć slomio telefon u sto komada. Mogu li doć' sad kod vas da mi jedan obezbijedite?
Mogu li te zamolit' ka' sestru, da mi pomogneš: da mi provjeriš koga je sinoć zvao ovaj broj (...), to mi je momak, znaš, pa sumnjam da me vara...
Zapuštio sam telefon, 2-3 mjeseca ga nisam punio!
Nije mi stigla koverta za unos uplate iznosa.
Da nemate možda broj onoga Duška te truje bubašvabe, e mu je kućni isključen...
E fala ti srce moje i dušo moja, sto godina mi živjela, da ti sve ćeta u kuću i pred kuću.
Dijete je diralo karticu i uštuljilo je... Na jedno je mjesto samo malo uštuljena, ali nije probijena. Može li tu nešto da se napravi?
Možete li da mi ubačite ovi broj pejdžera na ovu karticu što se dopunjava, pa ovi broj pejdžera da mi poveća račun, đavo ga ponio!
Ja sam bila blokirana, pa su me popravili a sad opet ne mogu da šaljem poruke...
Možete li da mi vidite za ove poruke, one meni preventivno trebaju?
Šta je ovo, ne mogu da šaljem oporuke a stalno dosipam račun?
Ima li neka šifra da bi mi broj postao tajanstven?
Potrebito mi je stanje telefona...
K: Kol'ko košta minut?
O: Zavisi gdje zovete.
K: A, ne zovemo niđe, samo nas interesuje...
Evo ja čekah na red, i znate kako se kaže: telefon je zazvonio, rodila se nova Rada...
Rekli su mi da se ovaj broj zaglavio u mrežu...
Kako možemo da zovemo: mi njih, oni nas i oni njih???
K: Ne zovem vas sa svog broja jer ne mogu da pozivam nikoga.
O: Koji Vam je broj telefona?
K: Nije bitno...
Telefon je moj, ali je kartica sestrina.
K: Što ne mogu da šaljem poruke???
O: Opterećenje na centrali, pokušajte kasnije.
K: Ne mogu ni kasnije, pokušao sam!
K: Dajte mi broj Predraga Bulatovića, onoga političara!
O: Nema prijavljen broj.
K: Ču, nema prijavljen broj, ili neće da ga da, jer, ako se boji od svoga naroda...
O: Nema uopšte prijavljen broj kod nas. Pozovite 9898 - Promonte, možda tamo ima registrovan broj.
K: Ču Promonte. Nema on broj tamo, on je iz SNP!
Imam provokativne razgovore na ovaj broj...
Ja sam kupio broj kod Mićka... Moram li sad stalno bonove kod njega da kupujem, ili mogu i na ulicu?
Zvonce mi je palo, ne mogu da čunem nikoga...
Ja bi' stanje na račun, ako ste raspoloženi da mi kažete...
K: Srećna vam Nova godina!
O: Hvala, takođe!
K: Koliko mi je stanje na računu?
O: 56 maraka i 32 feninga...
K: Hvala, takođe!
K: Zablokirao mi se telefon!
O: Šta piše na displeju?
K: (nekom od ukućana) Daj mi taj displej!!!
Oli mi viđet broj D. V. u te tvoje listice?
Je li uspostavljen romoring sa Srbijom?
Možeš li mi reći stanje na računu, ali polako, da me srce ne ufati?
K: Fteo fam da dofunim jedan faučer!
O: Recite broj, samo vas molim, malo razgovjetnije...
K: Fačekaj, famo da ftavim pvotezu...
Mogu li da provjerim koliki mi je?
Možete li mi reć' kako se brišu brojevi iz imenika, e će me jad nać' ako moja žena vidi koga sam zva'...
K: Dajte mi broj (...)
O: Na to ime nema prijavljen broj
K: A ima li na ženu mu, ne znam kako se zove, viđi tamo ako ti znaš...
Htio sam da postavim dva pitanja koja su međusobno povezana...
Ne mogu sad pročitat broj sa kartice, jer sam ja napolje a kartica je u kuću...
Penzionerka: Slušam ja tu vašu priču: "biće telefoni na rate", dok oni budu, ja ću na oni svijet...
Ako me ko tu nazove, recite da sam isključio telefon.
Možete li zabranit jednom broju da mi šalje poruke "kurvo i droljo"?
K: (šapatom) Ja ne mogu da šaljem poruke.
O: Odakle zovete?
K: Iz škole...
K: Što nam je doš'o ovoliki račun? Bogomi k'o da smo zvali inostranstvo!
O: Pozivali ste Njemačku.
K: Kuku, ona zna... (prekinuta veza)
Ja sam dva vaša broja kupio unucima: da im nešto ostane od đeda!
Treba mi stanje komšinice na telefon...
Lijepo me ti posla kod dilera: ja pitam imaju li kartice, a oni vele da imaju samo marke!
K: Ja sam dobio poruku: Pozovite broj za nezavisnu Crnu Goru. Ja sam taj broj nazvao i sad ne mogu više nikoga da dobijem.
O: A koji ste broj zvali?
K: *33*0000#OK (šifra za zabranu odlaznih poziva - prim. prev.)
Mogu li provjerit' koliko sam para spiska'?
Evo od juče u Katunsku nahiju, od Cuca prema Trešnjevu - niko ništa ne čuje!
Možeš li mi uključit' 2-3 marke, a ja ću sjutra kupit' bon i vratiću ti?
Ja sam od juče postao vlasnik vaše mreže!
Možeš li mi vratit' ono pismo te sam malo prije dobila?
Jasno je mene što mi je toliki račun: star ja, telefon nov - pa mi milo da pričam!
'Oće li mi se zapalit' telefon, ako ga punim cijelu noć?
Mogu li da vas pitam za stanje moga druga, jer se on stidi?
Mreža vam je loša, ali ste vi toliko ljubazni da zbog vas neću da je mijenjam!
Prilikom ovog češanja kartice, sve sam nagrdio!
Imamo problem sa jednom dopunskom karticom: nešto smo zamrljali; nismo umesno otvorili...
Možete li mi reći gdje se štampaju vaše kartice, u koju fabriku?... Pa da tamo uhvatim vezu da mi daju neki dobar broj!
Da mi dopunite vaučer... Nadula mi se krava, pa treba da zovnem burazera da joj da neke praškove... a ako joj ne bude bolje - da je zakoljemo!
Od juče - đe god mrdnem, piše mi đe sam!!! (cell info display - prim. prev)
Možete li mi reći kako se namješta ovaj putokaz na telefon? (cell info display - prim. prev)
Izvinite... ovi telefoni Simens... jesu li vam limeni ili metalni?... Nekako sijaju na slici!
Malo prije mi se javila neka žena iz kartice! (govorni automat - prim. prev.)
Imam Nokiju 61-10, i kad oću da je zaključam, ona mi traži broj pasoša! (password - prim. prev.)
Kad sam grebao vaučer, brojevi su mi ostali za noktom!
Viđi mala! Zapiši tamo crvenom olovkom da sam ja pošten čoek, i da plaćam račune! I nemoj mi više slat opomene!
Možeš li mi nadopunit jedan vaučer, pa da lijegam!
K: Ne mogu da pozovem ni jedan broj...
O: Moguće da ste napravili blokadu odlaznih poziva. Udjite u meni...
K: U tebi?!

Top

BISERI KORISNIKA TELEFONSKE SLUŽBE 981 - ZAGREB

Kliknite ovde ako vas zanima kako s odgovarajućim službama komuniciraju Beograđani.
Dajte mi službu koja izbacivaju ljude i stvari iz stana.
Dajte mi neku željeznariju koja reže na metar.
Trebam tečaj Zagrebačke marke po njemačkoj banci.
Žena mi je oprala radnu knjižicu s trapericama, možete mi reći šta ću ja sad s tim?
Trebam jednu poljoprivrednu informaciju, gdje mogu nabavit minerale, znate, imam problema.
Gdje postoji umjetna stijena za penjanje?
Tko u gradu iznajmljuje manje avione, tako do 10 sjedala?
Dobar dan. Trebam tepih 5 na 4 za dnevni boravak, dajte mi broj.
Molim vas koliko ima kilometara od Zagreba do Milana, kad se ide, ovako, malo boljim autom.
- Znate kaj, recite vi meni, ja i moj prijatel se raspravlamo, kak se zove onaj veter kaj puše, jel tajfun ili tajkun?
- Tajfun.
- A-ha, hahaha, ja sam njemu lepo rekel da je tajfun, pa ne bu valda Todorić puhal.
Dobar dan, evo mene opet, ja sam za srijedu.
Zovem jedan broj i automat mi govori da je linija u kvaru. Možete mi reci što to znači?
Gdje se nalaze III Struge, trebam kupit lož ulje, idem s tramvajem.
Molim vas broj od pozivnog broja za broj 224-333....
Kak se zvala ona mršava sportašica, ona je bila dugo prva, znate možda na koju mislim?
Dobar dan! Ja sam nekad radila u Ilici, gdje su sada moji papiri?
Gdje mogu nabaviti bicikl za po doma?
Možemo dobit kod vas pozivni broj za vanjske države?
Kad vam ide jutarnji za Zürich?
- Molim vas neku službu u HT-u.
- Koju službu konkretno trebate?
- A ŠTO VAS BRIGA ŠTO TREBAM!!??
Kad jaše crna kobila pod rednim brojem 7?
Kad se vraća sat radi posla?
Tko prodaje plastične poklopce za tegle u Vukovarskoj?
Dobar dan! Kod mene u kvartu ima plakat na kojem su jakne, onako vise drap, gdje se to može kupit?
Gdje se nalazi ulica Pokojnoga (misli Pokornoga), veliju ljudi da je kod Kvatrića.
- Što je to danas na Trgu francuske republike?
- Degustacija Barilla tjestenine, gost je Alberto Tomba...
- Je to neki bend??
Imate vi broj telefona Privredne banke u Pentagonu u Ilici? (misli na Oktogon)
Dajte mi jednu leteću kuću, s povoljnim cijenama. (misli na avio kompaniju)
- Dajte mi neku pizzeriju u Dubravi.
- Ima "Paprika"...
- Ma, ne, ne s paprikom, ja bih jednu miješanu...
- Recite mi rezultat u odbojci Rusija - Kuba
- Morate pitati sportske informacije, telefon 9841.
- A-ha, ma dobro, nema veze, dajte mi za vaterpolo...
Dajte mi hrvatsku ambasadu u Zagreb!

Top

DOBRI I LOŠI MOMCI


Danas, 15-16. januar 2000.
priprema: Tamara Kaliterna
Tokom agresije NATO-a na Jugoslaviju, između ostalog, odbrana Srbije je bila i verbalna, u duhu onoga da je "napad najbolja odbrana". Verbalni delinkventi su medijski poslenici, državni funkcioneri, stranački lideri, svi naoružani imunitetom Zakona o informisanju. Pridevi se mogu klasifikovati i prema TV serijama koje se u vreme agresije još nisu ni prikazivale, što svedoči o ingenioznosti autora. S druge strane je ocena Slobodana Miloševića o "našem narodu". Svedočanstvo je preuzeto iz novogodišnjeg intervjua "predsednika Republike" listu "Politika".
ŽIVOTINJSKO CARSTVO:

  • podivljale horde bezumnih mandrila,
  • gigantski mesožderi,
  • razulareno krdo divljih agresora,
  • propagandna krmad,
  • afirmisane hijene,
  • Klintonove zveri,
  • NATO-vska paščad,
  • NATO zveri,
  • bestijalne horde,
  • epikurejac lisičjeg instinkta,
  • prgavi psić čivava,
  • nos grabljivice,
  • dvonožna inkarnacija pacova,
  • kukavice,
  • zlo prase,
  • krvave prednje šape,
  • prase ubica,
  • ofucani lisci,
  • NATO menažerija;

LOMBROZO TIPOVI:

  • silnici liliputanskog mozga,
  • mongoloidni monstrumi,
  • galerija Frojdovih tipova,
  • gnusobe novog poretka,
  • genski kriminalci,
  • ubice s dečjim licem,
  • nigeri,
  • džabalebaroši,
  • hohštapleri,
  • mangupi,
  • doktor bez savesti,
  • okrvavljena ruka,
  • blaženo-ulizički izraz,
  • snishodljivi rukoljub,
  • lice bez maske,
  • korisnik stimulansa;

FROJDOVI PULENI:

  • impotentni zlikovci,
  • gebelsovski uporni zlikovci,
  • silom opijeni manijaci,
  • pogureno držanje,
  • raštimovan hod,
  • servilno-ulagivački, tzv. trgovački osmeh,
  • neopravdano razjarena pesnica,
  • samodovoljna ležernost,
  • feminizirnost,
  • lakomisleni bonvivan,
  • ekstrovertni hedonista,
  • šarmantna nekompetencija,
  • neodgovorni lideri,
  • plačljiv,
  • plašljiv,
  • puzalac,
  • trgovačko biće,
  • profil vratara periferijskog bordela,
  • insuficijencija estetičkog,
  • prpošni babac u kritičnim godinama,
  • nabeđeni mačo šarmer,
  • histerično-paranoidni sindrom,
  • sadistični maniri,
  • reducirani intelektualni potencijal,
  • ropska poslušnost u genima,
  • snishodljivi poljubac;

SCIENCE FICTION:

  • mutanti,
  • vazdušni pirati,
  • meštar inkvizicije,
  • brutalna mehanička sila;

FAKTOR PSI:

  • izvitoperena metalna čeljust,
  • čelični sejači smrti,
  • hladnokrvne noćne ubice,
  • krvožedni agresori,
  • biznismeni sa puškama,
  • čupavac iz kutije,
  • opskurni zaštitnik prirode;

MILENIJUM:

  • mongoloidni konglomerat,
  • krvožedni monstrumi-ubice i njihova propagandna mašinerija laži,
  • vazdušni dželati,
  • Ribentropov mutant,
  • cow-girl,
  • mafijaška kamarila,
  • monstruozna međunarodna korporacija,
  • moćna medijska mašinerija predvođena turbo-manipulatorima,
  • samozvani apostoli demokratije u ulozi najopasnijeg ubice,
  • Orvelovske SAD;

HOROR:

  • veštice NATO-a,
  • NATO monstrumi,
  • peta jahačica Apokalipse,
  • jahači apokalipse,
  • gospodari rata u ubilačkom carstvu,
  • zlikovački sejači razaranja i smrti;

DOSIJE IKS:

  • sejači smrti,
  • zločinački projektili,
  • gangsterske horde,
  • divljačka četa,
  • tomahavk demokratija u ratničkoj avanturi;

POREKLO PRIDEVA NEDEFINISANO, ALI UVEK U MNOŽINI:

  • fašističke bitange,
  • zlikovačka bulumenta,
  • ratnička banda fašista,
  • uterivači demokratije,
  • najveći vandali 20. veka,
  • razularena Klintonova bratija,
  • belosvetski razbojnici,
  • belosvetski satrapi,
  • regionalna vojna kamarila,
  • razularena soldateska,
  • Savet bezbednosti - savet bez vrednosti,
  • UN - organizacija ovacija;

EPITETI ZA NATO:

  • vrhuška,
  • bestijalni piloti,
  • trabanti,
  • neprijateljski zločinački okupatori,
  • jurišnici,
  • zločinacka armada,
  • bulumente,
  • zlikovačke horde,
  • vazdušne horde,
  • kamarila,
  • fašističke falange,
  • zločinačka alijansa,
  • zlikovačka alijansa,
  • ružna istorijska uspomena;

SLOBODAN MILOŠEVIĆ O "NAŠEM NARODU":

  • duh patriotskog fronta,
  • otadžbina - najveća vrednost,
  • istinska solidarnost,
  • mir,
  • ekonomski prosperitet,
  • savremeni kulturni razvoj,
  • svetska ravnoteža,
  • nagrade poslušnima i poniznima,
  • zaštita čovečanstva,
  • ravnopravna saradnja,
  • dragocene komunikacije,
  • moralna snaga,
  • samopoštovanje,
  • progresivno,
  • humano,
  • sloboda,
  • brzina,
  • lepši,
  • bolji,
  • dobra volja,
  • plemenitost,
  • spokojstvo,
  • blagostanje,
  • jedinstvo,
  • srećniji dani,
  • pravednost,
  • nepobeđenost,
  • tvrdoglavost,
  • dobrota,
  • herojski narod,
  • divljenje čitavog sveta,
  • ponositost,
  • entuzijazam,
  • superiornost,
  • nedužni predmet agresije,
  • obnova,
  • oslonac na sopstvene snage,
  • uspeh,
  • naši neprijatelji,
  • deset godina odbrane zemlje i naroda.

Kliknite ovde za "Dnevnikov dodatak"
Kako je sve na RTS-u nazivan NATO savez

  • Brutalna mehanička sila
  • Bestijalne horde
  • NATO zveri
  • NATO monstrumi
  • Krvožedni agresori
  • Fašističke NATO falange
  • Zločinačka NATO alijansa
  • Zlikovačka NATO armada
  • Razularena soldateska
  • Gospodari rata u ubilačkom carstvu
  • Tomahavk demokratija u ratničkoj avanturi
  • Divljačka četa
  • Gigantski mesožderi
  • Silnici liliputanskog mozga
  • Gnusobe novog poretka
  • Mongoloidni monstrumi
  • Mongoloidni konglomerat
  • Samozvani apostoli demokratije u ulozi najopasnijeg ubice
  • Biznismeni sa puškama
  • Ružna istorijska uspomena
  • Galerija Frojdovih tipova
  • Veštice NATO-a
  • Silom opijeni manijaci
  • Krvožedni monstrumi-ubice i njihova propagandna mašinerija laži
  • Moćna medijska mašinerija predvođena turbo-manipulatorima Si-En-Ena
  • Zlikovačka bulumenta
  • Impotentni zlikovci
  • Sejači smrti
  • Jahači apokalipse
  • Mutanti
  • Regionalna vojna kamarila
  • Neopravdano razjarena pesnica
  • Izvitoperena metalna čeljust
  • Razulareno krdo divljih agresora
  • Podivljale horde bezumnih mandrila
  • Monstruozna međunarodna korporacija
  • Ratnička banda fašista
  • Gebelsovski uporni zlikovci
  • Propagandna krmad
  • Najveći vandali XX veka
  • Klintonove zveri
  • Razularena Klintonova bratija
  • Uterivači demokratije
  • Gansterske horde
  • Vazdušni pirati
  • Fašističke bitange
  • Čelični sejači smrti
  • Zločinački projektili
  • Belosvetski satrapi
  • NATO i njegovi trabanti
  • Vazdušni dželati
  • Bestijalni NATO piloti
  • NATO vrhuška
  • Neprijateljski zločinački NATO okupatori
  • Jurišnici NATO alijanse
  • Zločinačka armada NATO bulumente
  • Zlikovačke NATO horde
  • Zlikovački sejači razaranja i smrti
  • NATO kamarila
  • Vazdušne horde zločinačke NATO alijanse
  • Hladnokrvne noćne ubice
  • Mafijaške kamarile
  • Natovska paščad
  • Danas krdo belosvetskih manijaka ogrezlih u krvi počinje svoj vampirski bal
    (povodom prvog sastanaka G7 posle početka NATO napada)
  • Ne znamo više kako da ih nazovemo

Top

NEBESKA UDICA - Uputstvo za gledanje filma

(prevod sa slovenačkog jezika)

Slovenački distributer filma "Nebeska udica", odštampao je 35.000 flajera za potrebe premijernog prikazivanja ovog filma po većim slovenačkim gradovima.

  • Mamu im jebem - fraza koja se često upotrebljava i koja u savremenom srpskom jeziku nema samo dvojno ili trojno, već bezbroj značenja. S njom izražavamo: bes (primer - Prokleta govna, mamu im jebem!), radost (primer - Pa gde si, bre, mamu ti jebem, sto godina te nisam video!?), čuđenje (E, pa kakvo je to đubre, mamu mu jebem!)...
  • Šta, dosta kurac? - fraza koja označava neslaganje sa sagovornikom. U savremenom srpskom jeziku upotreba ove reči obično znači negaciju, npr. hoću kurac znači neću.
  • Pa, puši se više! - Reč je o frazi koja, po statističkim podacima, odražava mišljenje prosečnog Srbina o opštem stanju u državi u poređenju sa stanjem od pre nekoliko godina. Pritom, reč pušenje, ne znači uživanje u duvanskom dimu.
  • Srbin do jaja - 100 posto Srbin.
  • Jebote! - Reč koja se često upotrebljava u savremenom srpskom jeziku a ipak nema neko konkretno značenje (kao i reč bre). Iako je nastala iz reči koja opisuje polno opštenje, uglavnom s tim nema nikakve veze. Primer: ako vam u gradskom prevozu saputnik kaže "U, jebote, pun autobus", to ne znači da vam predlaže grupni seks sa putnicima, on samo izražava čuđenje zbog gužve u autobusu.
  • Zabole me(ne) dupe - Baš me briga.
  • Ma, jedi bre govna - Briga me.
  • Joj, pička ti materina! - Legenda među kletvama i psovkama, majka svih kletvi, zapravo deo folklora.
  • A sad se kurčite... - Za glagol kurčiti se nažalost ne postoji adekvatna zamena u slovenačkom jeziku. O čemu se tu radi najbolje objašnjenje je ovaj vic. Elem, lete avionom Mujo i papagaj. Dolazi stjuardesa i pita ih šta žele da popiju. - Viski, kaže Mujo. - Kakav viski, vikne stjuardesa, jeste li vi normalni, zar ne znate da je rat! Budite srećni što ste uopšte u avionu! - Okej, onda mi donesi sok - kaže Mujo. - A vi, pita stjuardesa papagaja. - Ma šta mi se tu izmotavaš, pička ti materina! Brzo donesi jedan viski s ledom - viknu papagaj. Stjuardesa otrči do pilota, požali mu se na čudne putnike, on kaže da im ovaj put da to što su tražili a ako nastave da je maltretiraju - on će da sredi stvar. Stevka im odnese piće - viski za papagaja, sok za Muju. Mujo besan zove devojku: - Šta se izmotavaš, pizda ti materina, papagaju viski a meni sok! Brzo donesi i meni jedan viski, jebem ti mater! Stjuardesa otrči do pilota, kaže šta se desilo, ovaj otvori vrata i izbaci Muju i papagaja iz aviona. Dok padaju, papagaj pita Muju: - Je li Mujo, jel' ti znaš da letiš? - Ne, reče Mujo. - Pa što se onda kurčiš?
  • Ako slučajno ne zaluta neka bomba i pošalje nas u pičku materinu - Potpuno je jasno šta ove reči znače. Zapravo, nije jasno zašto se našlo u ovom uputstvu.
  • Ode sve u pičku materinu! - Isto kao broj l0, samo što se ovde radi o tužnoj konstataciji, za razliku od prethodne rečenice koja izražava optimizam.
  • Nemoj da kenjaš - Ne lupetaj!
  • Ćuti i kenjaj - Radi šta hoćeš, samo ćuti.
  • Nemoj da psuješ, pička ti materina - Ovim rečima sagovorniku jasno stavljamo do znanja da ne želimo da se raspravljamo i spuštamo na njegov ulični nivo.
  • Koji ti je, bre, kurac? - Šta se dešava?
  • Ja pogledam levo, kad ono trešnja rodila u pičku materinu! - Četvrti stepen poređenja. Postoji samo u srpskom jeziku. Primer: lep - lepši - najlepši - lep u pičku materinu, što znači lepši od najlepšeg*.
  • Šta je bre, pička ti materina, matori? - Šta vas muči, gospodine?
  • Ali sam celog života imao muda! - Ovo će sigurno razumeti oni koji redovno prate sednice našeg parlamenta (misli se na slovenački parlament).
  • Nema frke, burazeru! - Sinonim za nema problema, prve reči koje stranci nauče kad dođu u Srbiju.
  • Ubedio sam bolide da rade - Ovo smo izabrali kao ilustraciju odnosa savremene srpske mladeži prema radu. Reč bolid je krasan primer četvrtog stepena za vređanje sagovornika: kreten, debil, idiot, bolid. Ako bi stepen tuposti upoređivali sa brzinom, idiota možemo da upoređujemo sa fićom dok je bolid već na nivou formule jedan.
  • Baba je riknula! - Skraćenica za: S velikom tugom vas obaveštavamo da je stara gospođa preminula posle duge i teške bolesti.
  • Koji je tebi kurac, kretenu pijani? - Dobar dan komšija, kako ste?
  • Ajde dođi, pun mi te je više kurac! - Draga tašto, očekujemo vas s nestrpljenjem i veseljem.
  • A i napušiš mi se kurčine - Znate već... očigledno je u pitanju nekakav lajt motiv - crvena nit filma.

Izvor: Danas, 25. april 2000.
naziv


* Izgleda da autoru nije bio poznat peti stepen poređenja, lep u tri pičke materine. Takođe, treba napomenuti da se u Crnoj Gori četvrti stepen poređenja gradi drugačije. Primer: lijep - ljepši - najljepši - a viđu mene...
DOLAZI TITO!
Prepisan letak kojim je 1977. godine bila oblepljena čitava MZ Sava na Novom Beogradu, pred radosni događaj...
DRAGI UKUĆANI
IMAMO VELIKU ČAST DA NAM U SUBOTU 14. MAJA DOLAZI DRUG TITO TO JE VELIKA ČAST ZA NAŠU MESNU ZAJEDNICU I NJENE GRAĐANE, ALI I VELIKA ODGOVORNOST DA SVE PROĐE KAKO TREBA I DOLIKUJE.
ZBOG TOGA VAS NAJLEPŠE MOLIMO DA SE PRIDRŽAVATE SLEDEĆEG:

  • Da uredimo naše terase i istaknemo što više cveća. Sa terasa da skinemo sve drugo osim cveća , /veš , posteljinu i sl /.
  • Iziđimo i na radnu akciju čišćenja oko zgrade i ulepšavanja našeg ulaza. Sklonimo svaki papirić sa zemlje. Napišimo neku parolu ili transparent. Istaknimo zastave na terasama koje gledaju prema Centru MZ.
  • U subotu u 9 časova iziđimo svi, ali baš svi! ispred zgade odakle ćemo kolektivno da odemo na mesto koje nam je određeno za doček i ispraćaj druga TITA.
  • Svako nek ponese bar po jedan cvet koji ćemo baciti na put i to na 100 metara pre nego što naiđu prva kola iz pratnje. Na kola u kojima će biti drug Tito nikako ne treba ništa da se baca.
  • Prilikom prolaska kolone i posebno druga TITA budimo radosni i po kažimo našu razdraganost što dočekujemo druga TITA sa pesmom i mahanjem zastavicama, skandiranjem TITO-TITO.
  • Kada prođe kolona ostanimo na svojim mestima i sačekajmo da se drug Tito Vrati, a vratiće se brzo, da ga opet veselo i srdačno ispratimo i poželimo da nam opet dođe.
  • Na prozorima i na terasama niko ne može da bude. Prozori moraju biti zatvoreni. Ispred zgrade ostaće jedan redar - koji će čuvati zgradu dok se mi ne vratimo sa dočeka i ispraćaja. Za to vreme niko neće moći da ulaziti u zgradu. Stanove treba zaključati i isključiti elektro uredjaje, svetlo, šporete, bojlere, televizore i dr.
  • Za vreme dolaska i odlaska na doček čuvajmo travu, cveće, drveće koje smo mi odnegovali. Sprečimo svako nekulturno i nedisciplinovano ponašanje. Pevajmo borbene i partizanske pesme. Dokažimo sve naše vrline i pozitivne osobine. Obezbedimo da se i drugi ponašaju kako to u ovakvim prilikama treba i kako dolikuje. Čim se završi doček i ispraćaj, vratimo se u najboljem redu u svoje stanove, bez ikakve žurbe i gužve. Pri tom strogo vodimo računa o deci i našim najmlađima i sprečimo da se niko ne povredi.

HVALA VAM NA SARADNJI I UČEŠĆU!
ŽIVEO VOLJENI DRUG TITO!
MESNA KONFERENCIJA SSRN "SAVA"

Top

 

 


Zakoni...

Vodiči Dobre Kliničke Prakse

Vodiči...
Vasa Pisma..

Posetilaca na sajtu

We have 36 guests online

Druge Ustanove...
Zdravstveni Savet Srbije...

Za Zaposlene u KBC B.Kosa


Untitled-2.gif